Thursday, September 3, 2015

Majkl Andači (Michael Ondaatje) - Bluz o pauku



MAJKL ANDAČI (MICHAEL ONDAATJE)


BLUZ O PAUKU
/“Pa eto terao sam ih da se smeju, a voleo bih da sam ih terao da plaču.“-Dejvid Makfaden/

Moja žena ima miris što mami pauke.
Noću se spuštaju svojim stazama od pljuvačke
do njenog zaspalog tela.
Opčinjava ih ritam njenog disanja,
pa napuštaju svoja gradilišta
radi sočnoga putovanja po njenom licu i ramenima.
Moje krivudave noćne more
uništavaju njeni krici.

Još nešto o paucima.
Pošto sam već pokušavao da sviram na klaviru
ali nisam bio u stanju da držim obe šake
razdvojene u njihovoj revnosti,
divim se pauku što tako uzorno vlada sobom,
dok njegovih osam istančanih nogu
povlače linije sokom iz njegovog stomaka.
Valjda je i on nekakav pisac.
Zamislio bi neku stazu, pa bi krenuo
osvrćući se povremeno da kaže: Auh,
zar sam to ja napravio?
Koristio bi se svojim završetkom
da se prebaci u nova područja
gde su ranjava mesta osećajnosti.

Pauci su kao i pesnici opsednuti željom da vladaju.
Uobličuju svoju ubistvenu umetnost koja spava
kao zvezde u sobnim uglovima,
usta im hvataju publiku
u trenucima slabosti nemoći i bolesti.

Prilazi pauk muvi pa kaže
Voli me mogu da te ubijem, voli me
svojom sam pameću ispleo krugove oko tebe
voli me, ubiću te radi vidika
koji pucaju kada se izgrade putevi
voli me, nedruštvenog a ljupkog.
Ali muva mu kaže, A, ne,
ne poređenja su ti pogrešna
ne ja biram s kime umirem
vi pauci pesnici svi ste isti
u svojoj uskogrudoj taštini stvaranja
vi sitni gnjavatori, čije zvezde od pljuvačke stalno
isisavaju tečnost iz naše atmosfere.
A pauk u svom gnevu
raspinje svoje žrtve na svojoj pljuvačci
pretvarajući ih u umetničko delo koje sam ne može
biti.

Te tako, da privedemo stvar kraju,
Noćna mora za moju ženu i mene:
Kao u nekakvoj velikoj beloj sobi
pauci su prebacili
svoja stratišta s poda
na zidove i plafon.
Nadmašili su sebe ovoga puta
pa su je belim putevima
mnogonogi i brzonogi
čitavu uzneli
u sanjalački vazduh tako blago
da se nije probudila niti je vrisnula.
Kakav prizor. Zbog tolikih tragova
soba je bila kao smrskano staklo.
Svi su pljeskali, i same muve
pridolazile su bez daha,
svi su klicali pred tom lepotom
svi
osim tih vrednih crnih arhitekata
i dame zatočene u njihovim snovima u njihovim
slovima



No comments:

Post a Comment