Alberto Mangel, "Biblioteka noću", odlomci (o Aleksandrijskoj biblioteci)

Alberto Mangel

Biblioteka noću-odlomci (O Aleksandrijskoj biblioteci, Vavilonskoj kuli, vebu...)

...noću, kad se svetiljke u biblioteci upale, spoljašnji svet nestaje i ništa osim ovog prostora sa knjigama ne postoji. Nekome ko bi stajao napolju, u vrtu, biblioteka noću deluje kao nekakav ogromni brod, nalik onoj neobičnoj kineskoj vili koja je 1888. godine na zahtev kapriciozne carice C’sji izgrađena u obliku broda nasukanog u vrtnom jezeru njene Letnje palate. Po mraku, sa osvetljenim prozorima i nizovima knjiga koje svetlucaju, biblioteka je zatvoren prostor, svet sa sopstvenim samodovoljnim pravilima koja pretenduju da zamene ili promene pravila bezobličnog vanjskog sveta.

     Po danu, biblioteka je carstvo reda. Niz prolaze obeležene slovima i kroz njih krećem se sa vidljivom svrhom, u potrazi za nekim imenom ili glasom, poklanjajući pažnju knjigama prema njihovom položaju na polici. Struktura ovog mesta je jasna: lavirint pravih linija, ne da biste se u njemu izgubili već da biste nešto pronašli; izdeljena prostorija koja prati naizgled logičan sled klasifikacije; geografija koja poštuje unapred određeni sadržaj i nezaboravnu hijerarhiju alfabeta i brojeva.

    Noću se atmosfera menja. Zvuci postaju prigušeniji, misli glasnije. „Jedino po mraku Minervina sova uzleće“, zapisao je Valter Benjamin, citirajući Hegela. Vreme kao da je bliže onom trenutku na pola puta između jave i sna u kojem svet može biti po nahođenju preoblikovan. Moje su kretnje nehotično tajne, moje delanje tajanstveno. Pretvaram se u nešto nalik utvari. Knjige su sada ono što je istinski prisutno a ja, čitalac, onaj koji je kroz kabalističke rituale napola viđenih slova prizvan i namamljen do izvesnog toma i izvesne stranice. Red koji bibliotečki katalozi nalažu, noću postaje puka konvencija; u senama on nema nikakav primat. Iako u mojoj biblioteci ne postoji nikakav dominantni katalog, čak i moć takvih blažih oblika reda kakav je alfabetski redosled po imenu autora ili podela u odeljke na osnovu jezika, postaje umanjena. Oslobođene dnevnih stega, neprimećene u kasnim satima, moje oči i ruke nesmotreno preturaju po urednim nizovima knjiga, ponovo uspostavljajući haos. Jedna knjiga neočekivano poziva na drugu, stvarajući saveze među različitim kulturama i stolećima. Napola zapamćen stih ima odjek u drugom zbog razloga koji, na svetlu dana, ostaju nejasni. Ako biblioteka ujutro nagoveštava odjek strogog i shvatljivo željenog reda i poretka, biblioteka noću kao da uživa u osnovnoj, iskonskoj, radosnoj zbrci sveta.

    U prvom veku nove ere, u svojoj knjizi o rimskom građanskom ratu koji se odigrao stotinu godina ranije, Lukan je opisao Julija Cezara kako tumara ruševinama Troje i primetio kako svaka jama i svako ogoljeno stablo podsećaju njegovog junaka na drevne homerovske priče. „Po jedna legenda drži se za svaki kamen“, objasnio je Lukan, opisujući kako Cezarovo putovanje ispunjeno pripovedanjem tako i, daleko u budućnosti, biblioteku u kojoj ja sada sedim. Moje knjige među koricama čuvaju svaku priču koju sam ikada znao i koje se i danas sećam, ili koju sam zaboravio, ili koju bih jednog dana mogao pročitati; ispunjavaju prostor oko mene drevnim i novim glasovima. Bez sumnje, te priče postoje na stranicama i preko dana, no, možda zbog toga što je noćno doba povezano sa utvarnim prikazama i živopisnim snovima, one postaju življe prisutne posle zalaska sunca. Koračam niz redove knjiga bacajući pogled na Volterova dela i u mraku čujem njegovu orijentalnu bajku o Zadigu; negde u daljini „Vatek“ Vilijama Bekforda nastavlja nit priče i predaje je klovnovima Salmana Ruždija iza plavih korica „Satanskih stihova“; još jedan Orijent dobija svoj odjek u čarobnom selu iz dvadesetog veka, selu Zahiri u Samarkandu, koje zauzvrat prepušta pripovedanje tužnim preživelima Nagiba Mahfuza u današnjem Egiptu. Lukanovom Cezaru rečeno je da pažljivo hodi trojanskim tlom da ne nagazi na duhove. Noću, ovde u biblioteci, duhovi imaju glasove.

    No, ipak, biblioteka noću nije za svakog čitaoca. Mišel de Montenj, na primer, nije delio ovu moju turobnu sklonost. Njegova biblioteka (govorio je o „librairie“, ne o „bibliotheque“, budući da je upotreba ovih reči tek počinjala da se menja u vrtoglavom i nepostojanom šesnaestom veku) bila je smeštena na trećem spratu njegove kule, u prastarom skladištu. „Provodim tamo većinu dana svog života i većinu sati jednog dana; noću nikad nisam tamo“, priznao je. Noću je Montenj spavao, jer je verovao da se telo preko dana dovoljno napatilo zbog čitalačkog uma. „Knjige poseduju mnogo prijatnih svojstava namenjenih onima koji znaju kako da ih odaberu, no nema dobrobiti bez napora; nije to jednostavno i čisto zadovoljstvo, kao što to nisu ni druga zadovoljstva; ono ima svoje neprijatnosti, i to zamorne; duša se zabavlja, ali telo, o kojem nisam zaboravio da se staram, ostaje neaktivno i postaje veoma umorno i žalosno.“

    Ali ne i moje telo. Razni elementi mog štiva kao da prožimaju svaki moj mišić tako da, kad konačno odlučim da ugasim svetlo u biblioteci, odnosim sa sobom u san glasove i pokrete iz knjige koju tek što sam zatvorio. Naučio sam iz obilnog iskustva da će, ako ujutro želim da pišem o određenoj temi, ono što o njoj pročitam prethodne noći nahraniti moje snove ne samo činjenicama već i istinskim događajima koji su se u datoj priči desili. Od čitanja o boeuf en daube gospođe Remzi ogladnim, od Petrarkinog uspinjanja na planinu Ventu ostajem bez daha, Kitsovo opisivanje sopstvenog plivanja uliva mi snagu i živost, poslednje stranice „Kima“ ispunjavaju me iskrenim prijateljstvom, prvi opis baskervilskog psa tera me da se nelagodno osvrćem preko ramena. Po Kolridžu, takva sećanja na pročitano  u čitaocu bude najplemenitije od svih mogućih osećanja, osećanje uzvišenog koje, kaže on, „nastaje ne iz pogleda na spoljašnji predmet, već iz razmišljanja posmatrača o njemu; ne iz čulnog utiska već iz refleksije mašte.“ Kolridž isuviše lako odbacuje „čulni utisak“; da bi moja noćna maštanja cvetala, moram dozvoliti svojim ostalim čulima da se probude - da vidim i dodirnem stranice, da čujem šuštanje papira i bojažljivo krckanje uveza hrbata, da osetim miris drveta od kojeg su načinjene police, mošusni vonj kožnih poveza, oštar miris mojih požutelih džepnih izdanja. Tek tad mogu da spavam.

    Preko dana pišem, prebirem po knjigama, preslažem ih, sklanjam novokupljena izdanja, premeštam odeljke da dobijem više prostora. Novopridošlim knjigama priređuje se dobrodošlica nakon perioda pregledavanja. Ako je knjiga polovna, ostavljam sva njena obeležja netaknutim - tragove prethodnih čitalaca, saputnika koji su svoje putovanje obeležili našvrljanim komentarima, imenom ispisanim na prvoj stranici, autobuskom kartom kojom su  označili određenu stranicu. Bilo da je stari ili novi, jedini znak koji uvek pokušavam da otklonim sa svojih knjiga (obično sa slabim uspehom)  jeste nalepnica sa cenom koju pakosni prodavci knjiga lepe na poleđine. Ove zloslutne bele kraste teško se odlepljuju , ostavljajući leprozne rane i tragove lepljive materije  za koju se lepe prašina i trag godina, zbog čega poželim da postoji poseban lepljivi pakao u koji bi izumitelj tih nalepnica bio prognan.

    Noću sedim i čitam, i posmatram redove knjiga koji me ponovo mame da uspostavim veze između suseda, da im izmišljam zajedničke prošlosti, da povezujem jedan odlomak kojeg se setim s drugim. Virdžinija Vulf jednom je pokušala da napravi razliku između čoveka koji voli da uči i čoveka koji voli da čita i zaključila da „ne postoji nikakva veza između njih“. „Učeni čovek“, pisala je, „nepomični je i usredsređeni usamljenik-entuzijasta koji pretražuje knjige ne bi li otkrio neko određeno zrnce istine za kojim se dao u traganje. Ako ga savlada strast za čitanjem, njegovo dostignuće se smanjuje i izmiče mu između prstiju. Čitalac, s druge strane, mora na samom početku odustati od želje za učenjem; ako se znanje prilepi za njega to je sasvim u redu, ali tragati za njim, sistematično čitati, postati stručnjak ili autoritet – sve to veoma će lako ubiti ono što smatramo humanijom strašću za čistim i rasterećenim čitanjem.“

     Preko dana, iskušavaju me koncentracija i sistem; noću mogu da čitam sa raspoloženjem koje se graniči sa bezbrižnošću.

     No bilo po danu ili noću, moja biblioteka moje je privatno carstvo, za razliku od javnih biblioteka, malih i velikih, a, takođe, za razliku i od fantomske elektronske biblioteke prema čijoj univerzalnosti ostajem umereno skeptičan. Geografija i običaji  ove tri vrste biblioteka razlikuju se na mnogo načina, premda im je svima zajednička očigledna i izričita namera da ujedine naše znanje i našu maštu, da grupišu i raspodele informacije, da na jednom mestu sakupe naše posredno stečeno životno iskustvo i da izostave i zanemare mnoga iskustva drugih čitalaca zahvaljujući tvrdičluku, neznanju, nesposobnosti ili strahu.

  Ovi naizgled kontradiktorni pokušaji uključivanja i izostavljanja  toliko su stalni i dalekosežni da imaju (barem na Zapadu) svoje raspoznatljive književne ambleme, dva spomenika koja, moglo bi se reći, predstavljaju sve što mi jesmo. Prvi od njih, podignut da se dostignu nedostižna nebesa, izdigao se iz naše želje da osvojimo prostor, želje kažnjene nastankom mnoštva jezika zahvaljujući čemu i danas svakodnevno nailazimo na prepreke u pokušajima da se predstavimo jedni drugima. Drugi od njih, izgrađen kako bi se sa svih strana sveta sakupilo sve ono što su ti jezici pokušali da zabeleže, nikao je iz naše nade da se vreme može savladati i skončao u legendarnom  požaru koji je progutao čak i sadašnjicu. Vavilonska kula u prostoru i Aleksandrijska biblioteka u vremenu zajednički su simbol ovih nastojanja. Ležeći u njihovoj senci, moja mala biblioteka podseća na obe nemoguće  želje- na želju da se sakupe svi jezici Vavilonske kule i na čežnju da se poseduju sve knjige iz Aleksandrije.

    Priča o Vavilonskoj kuli ispričana je u jedanaestoj glavi Postanja. Posle Potopa, svi ljudi na svetu zaputili su se na istok, u zemlju Šinara, gde su odlučili da sagrade grad i kulu koji bi se protezali do nebesa. „A Gospod siđe da vidi grad i kulu što zidahu sinovi čovečiji. I reče Gospod: Gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade šta su naumili. Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik, da ne razumeju jedan drugog šta govore.“ Bog je, kaže nam legenda, izmislio mnoštvo jezika da bi nas sprečio da radimo zajedno, da ne bismo premašili sopstvene mogućnosti. Prema Sanhedrinu (savetu jevrejskih starešina ustanovljenom u Jerusalimu u prvom veku), mesto na kojem se nekada izdizala kula nikada nije izgubilo svoj osoben karakter te, čak i danas , ko god prođe pored njega zaboravi sve što zna. Pre mnogo godina, pokazali su mi mali brežuljak od ruševina izvan vavilonskih zidina i rekli da je to sve što je ostalo od onoga što je nekada bilo Vavilonska kula.

   Aleksandrijska biblioteka bila je centar učenosti koji su osnovali kraljevi iz dinastije Ptolemejida na završetku trećeg veka pr. n.e. kako bi bolje sledili Aristotelovo učenje. Prema grčkom geografu Strabonu,koji je pisao u prvom veku pr.n.e., moguće je da je biblioteka sadržala knjige upravo tog filozofa, koje je ostavio jednome od svojih učenika, Teofrastu, koji ih je zauzvrat zaveštao drugom učeniku, Neleju iz Skepse, koji je naposletku bio uključen u osnivanje same biblioteke. Sve do osnivanja Aleksandrijske biblioteke, biblioteke drevnog sveta bile su ili lične zbirke knjiga pojedinaca ili državna skladišta u kojima su se u zvanične svrhe čuvali pravni i književni spisi. Ono što je pokretalo osnivanje tih ranih biblioteka nije toliko bila radoznalost već pre težnja za čuvanjem koja je poticala više iz potrebe da se konsultuje  određeni izvor nego iz želje  da se bude sveobuhvatan. Aleksandrijska biblioteka otkrila je novu maštu koja je po ambiciji i opsegu nadmašila sve postojeće biblioteke. Atalidski kraljevi Pergama, u severozapadnoj Maloj Aziji, pokušali su da se nadmeću sa Aleksandrijom te su sagradili sopstvenu biblioteku, no ona nikada nije dostigla veličanstvenost one u Aleksandriji. Kako bi sprečili suparnike da sačinjavaju rukopise za svoje biblioteke, Ptolemejidi su zabranili izvoz papirusa, na šta su pergamski bibliotekari odgovorili tako što su izumeli novi pisaći materijal kojem su dali ime po svom gradu: pergamenon ili pergament.

    Jedan zanimljiv dokument iz drugog veka pr.n.e., možda apokrifno „Aristejevo pismo“, beleži priču o poreklu Aleksandrijske biblioteke koja predstavlja suštinu tog kolosalnog sna. Da bi stvorio univerzalnu biblioteku, kralj Ptolemej I pisao je „svim suverenima i vladarima na zemlji“ moleći ih da mu pošalju svaku vrstu knjige svake vrste autora, „pesnika i proznih pisaca, retoričara i sofista, lekara i maga, istoričara kao i svih ostalih“. Kraljevi stručnjaci izračunali su da bi bilo potrebno petsto hiljada svitaka da u Aleksandriji sakupe „sve knjige svih naroda sveta“. (Vreme uvećava naše ambicije ; godine 1988. samo je u Kongresnu biblioteku u Vašingtonu stizalo toliko primeraka rukopisa godišnje, od kojih se u njoj sačuva oko skromnih četiri stotine hiljada.) Danas egipatska vlada ponovo gradi Aleksandrijsku biblioteku, posle projektnog konkursa na kojem je pobedio norveški arhitektonski studio Sneheta. Vredna 220 miliona američkih dolara, visoka trideset i dva metra, sa obimom od 160 metara i sa dovoljno mesta na policama da na njih stane preko osam miliona primeraka knjiga, nova Aleksandrijska biblioteka će u svojim prostranim odajama sadržati i audio-vizuelni materijal i virtualnu zbirku.

   Vavilonska kula stajala je (dok je stajala) kao dokaz našeg verovanja u jedinstvo sveg sveta. Kako priča kaže, u rastućoj senci Vavilonske kule čovečanstvo je naseljavalo svet u kojem nisu postojale lingvističke granice, verujući da mu nebesa pripadaju koliko i čvrsto tle. Aleksandrijsku biblioteku (koja je možda stajala na čvršćem tlu nego što je ono u Vavilonu) podigli su da potvrdi suprotno: da je kosmos zapanjujuća mešavina raznovrsnosti i da u toj raznovrsnosti postoji izvestan tajni red. Prva je bila odraz naše intuitivne spoznaje jednog jedinog, trajnog, monolingvalnog božanstva čije su reči izgovarali svi od zemlje do nebesa; druga, odraz verovanja da je svaka knjiga sačinjena od tih reči sopstveni složeni univerzum, da svaka u svojoj jedinstvenosti podrazumeva da se obraća svemu i svakome na ovom svetu. Vavilonska kula srušila se u preistoriji pripovedanja; Aleksandrijska biblioteka podigla se kad su priče poprimile oblik knjiga i kad su se upinjale da pronađu sintaksu koja bi svaku reč, svaku tablicu, svaki svitak stavila na mesto gde s razlogom i nužno pripadaju. Neupadljiva, veličanstvana i sveprisutna, umerena arhitektura te beskrajne biblioteke i dalje poput utvare pohodi naše sne o univerzalnom redu. Ništa slično nikada više nije napravljeno,  premda su druge biblioteke (uključujući i veb biblioteke) pokušale da podražavaju njenu neverovatnu ambiciju. Ona stoji jedinstvena u istoriji sveta, kao jedino mesto koje je, budući da je imalo zadatak da zabeleži sve, u prošlosti i u budućnosti, moglo predvideti i sopstveno uništenje i vaskrsenje i pohraniti zapis o tome.

   Podeljena u tematske oblasti po kategorijama koje su smislili  njeni bibliotekari, Aleksandrijska biblioteka postala je mnoštvo biblioteka od kojih je svaka bila usredsređena na jedan aspekt raznovrsnosti ovog sveta.  Bilo je to mesto (hvalisali su se Aleksandrijci) gde se sećanje održavalo u životu, gde je svaka zapisana misao imala svoju nišu, gde je svaki čitalac mogao pronaći sopstvenu putanju iscrtanu tačku po tačku u knjigama koje možda još niko nije otvorio; mesto gde je i sam kosmos nailazio na sopstveni odraz pretočen u reči. Još jedna mera koju je kralj Ptolemej preduzeo da ostvari svoju ambiciju bila je naredba da se svaka knjiga koja dospe u aleksandrijsku luku ima zapleniti i prepisati, uz svečano obećanje da će se original vratiti (kao i tolika druga svečana kraljevska obećanja, i ovo nije baš uvek bilo održano, te se često umesto originala vlasniku vraćala kopija). Zahvaljujući ovoj despotskoj meri, knjige sakupljene u biblioteci postale su poznate pod nazivom „brodska zbirka“.

   Prvi pomen ove biblioteke nalazi se kod Heronda, pesnika iz Kosa ili Mileta koji je živeo  u drugoj polovini trećeg veka pre  n.e., u tekstu koji pominje zdanje poznato pod nazivom Museion ili Kuća muza u kojoj se gotovo sigurno nalazila čuvena biblioteka. Zanimljivo  je da u vrtoglavoj igri kineskih kutija Herond Egipatskom carstvu pripisuje postojanje sveobuhvatne univerzalne biblioteke, tako da Egipat sadrži Muzej, koji zauzvrat sadrži Biblioteku, koja zauzvrat sadrži sve ostalo:

A (Egipat) je nalik domu Afrodite:

Sve što postoji i sve što je moguće

Nalazi se u Egiptu: novac, igre, moć, modro nebo gore,

Slava, čuda, filozofi, zlato, mladići i devojke,

Hram srodnih bogova, blagonakloni kralj,

Muzej, vino i sve ostalo što čovek može zamisliti.

Na nesreću, uprkos postojanju uzgrednih referenci kakva je ova, istina je da ne znamo kako je Aleksandrijska biblioteka izgledala. Imamo predstavu o Vavilonskoj kuli, koju je verovatno inspirisao spiralni minaret Abu Dulafove džamije u Samari iz devetog veka i koja se prikazuje na desetinama slika, uglavnom na onima koje su slikali holandski majstori šesnaestog veka poput Brojgela: zmijolika, nedovršena građevina koja vrvi od marljivih radnika. Nemamo nikakvu poznatu predstavu, koliko god ona bila fantastična, o Aleksandrijskoj biblioteci.

   Italijanski istraživač Lučano Kanfora, pošto je proučio sve izvore koji su nam dostupni, zaključuje da sama biblioteka mora da se sastojala od veoma dugačke, visoke sale ili prolaza u Museionu. Duž njenih zidova nalazile su se beskonačne „bibliothekai“, što je izraz koji se prvobitno odnosio ne na prostoriju već na police ili niše u kojima su bili pohranjeni svici. Iznad polica stajao je natpis: „Mesto koje sadrži lek za dušu.“ S druge strane  zidova sa bibliothekai nalazio se izvestan broj prostorija koje su istraživačima verovatno služile kao prostorije za boravak ili sastajanje. Postojala je i prostorija za zajedničke obede.

   Museion se nalazio u kraljevskom kraju, pored mora, i obezbeđivao je smeštaj sa hranom istraživačima i naučnicima koji su bili pozvani na ptolomejski dvor. Prema sicilijanskom istoričaru Diodoru Sikulu, koji je pisao u prvom veku pre n.e., Aleksandrija se hvalila i postojanjem druge biblioteke, takozvane kćeri-biblioteke, namenjene istraživačima koji nisu pripadali Museionu. Bila je u jugozapadnom kraju Aleksandrije, nadomak Serapisovog hrama, i sadržala je duplikate bibliotečkog fonda iz Museiona.

   Smeta mi to što nisam u stanju da kažem kako je Aleksandrijska biblioteka izgledala. Uz razumljivi ponos i aroganciju, čini se da je svaki od njenih hroničara (svaki od onih čija su svedočanstva stigla  do nas) mislio kako je suvišno opisivati ovu biblioteku. Grčki geograf Strabon, Diodorov savremenik, detaljno je opisao Aleksandriju ali je , začudo, propustio da pomene biblioteku. „I Museion predstavlja deo kraljevskog zdanja i sadrži peripatos (deambulatorijum), eksedru sa mestima za sedenje i veliku zgradu u kojoj je smeštena trpezarija u kojoj obeduju istraživači –članovi Museiona“, sve je što se od njega može saznati. „Zašto bih uopšte govorio o njoj, kad je ona neizbrisivo urezana u sećanje čitavog čovečanstva?“ pisao je Atenej iz Naukrata, svega vek i po posle njenog uništenja. Biblioteka koja je težila da bude spremište uspomena i sećanja čitavog sveta nije mogla da nam obezbedi sećanje na sebe samu. Sve što o njoj znamo, sve što je ostalo od njene veličine, njenog mermera i njenih svitaka, jesu njeni raznoliki razlozi postojanja.

   Jedan ubedljiv razlog bila je egipatska težnja za besmrtnošću. Kad bi bilo moguće sastaviti i sačuvati sliku kosmosa pod jednim jedinim krovom   (kao što mora da je mislio kralj Ptolemej), tada bi svaki detalj te slike- zrnce peska, kap vode, sam kralj- bili smešteni tamo, zabeleženi rečima pesnika, pripovedača, istoričara, zauvek ili barem sve dok ima čitalaca koji bi jednog dana mogli otvoriti naznačenu stranicu. Postoji stih u pesmi, rečenica u priči, reč u eseju, kojom se opravdava tvoje postojanje; pronađi taj stih, i besmrtnost je zagarantovana. Junaci Vergilija, Hermana Melvila, Džozefa Konrada, junaci najvećeg dela epske književnosti, zdušno prihvataju ovo aleksandrijsko verovanje. Za njih, svet je (poput Biblioteke) sačinjen od bezbroj priča koje, kroz zamršene lavirinte, vode do trenutka otkrovenja namenjenog isključivo njima – čak i ako u poslednjem trenutku otkrovenje izostane, kao što shvata Kafkin hodočasnik dok  stoji pred Kapijom zakona (koja zaprepašćujuće podseća na vrata biblioteke) i dok otkriva u svom poslednjem trenutku u životu da „će ona zauvek biti zatvorena, jer je bila namenjena samo tebi“. Čitaocima se, kao ni epskim junacima, ne garantuje epifanija.

    U naše vreme, lišeno epskih snova – koje smo zamenili snovima o pljačkanju – iluziju besmrtnosti stvara tehnologija. Veb i obećanje  glasa i mesta za sve koje on nudi, naš je ekvivalent za mare incognutum, nepoznato more koje je mogućnošću otkrića mamilo drevne putnike. Nematerijalna poput vode, suviše nedokučiva da ih pojmi bilo koji smrtnik, neverovatna svojstva Veba omogućavaju nam da neshvatljivo pomešamo s večnim.  Poput mora, Veb je neuhvatljiv i promenljiv: 70 procenata komunikacije koja se preko njega odvija traje kraće od četiri meseca. Njegova vrlina (njegova virtualnost) podrazumeva neprekidni prezent, sadašnji trenutak – što je, za srednjovekovne umove, bila jedna od definicija pakla. Aleksandrija i njeni umovi, za razliku od toga, nikada nisu prenebregli istinsku prirodu prošlosti; znali su da je ona izvor neprestano promenljive sadašnjosti u kojoj se novi čitaoci bave starim knjigama koje u tom procesu čitanja postaju nove. Svaki čitalac  je tu da izvesnoj knjizi obezbedi skromnu besmrtnost. Čitanje je, u ovom smislu, ritual ponovnog rađanja.

   No Aleksandrijska biblioteka nije osnovana samo da bi obezbedila besmrtnost. Osnovana je i da zabeleži sve što je bilo i što je moglo biti zabeleženo, da bi te beleške bile zatim uključene u naredne beleške, u beskonačni trag čitalačkog materijala i zapisa koji će zauzvrat začeti nove zapise i novi materijal. Trebalo je da to bude čitalačka radionica, a ne samo mesto u kojem se knjige do beskonačnosti čuvaju. Da bi se to postiglo, Ptolemejidi su pozvali najčuvenije umove iz mnogih zemalja- na primer Euklida i Arhimeda- da se nastane u Aleksandriji, plativši im znatnu sumu u zamenu za koju nisu tražili ništa osim da se služe bibliotečkim blagom. Tako su se ti specijalizovani čitaoci mogli upoznati s velikim brojem tekstova, čitajući i sumirajući ono što su pročitali, proizvodeći kritičke preglede za buduća pokolenja koja će potom te materijale svesti na nove kritičke preglede. Satira iz trećeg veka pre n.e., koju je napisao Timon iz Flija, opisuje ove umove kao „charakitai“, „piskarala“, i kaže da su „u mnogoljudnoj zemlji Egipta mnogi dobro uhranjeni charakitai piskarali po papirusu dok su se neprekidno prepirali u kavezu Muza“.

    U drugom veku, kao rezultat aleksandrijskih pregleda i sažetaka, čvrsto je uspostavljeno epistemološko pravilo za čitanje, koje kaže da „najnoviji tekst zamenjuje sve prethodne, budući da se pretpostavlja da ih sadrži“. Prateći ovo tumačenje, a bliskiji našem vremenu, Stefan Malarme je nagovestio da je svet sačinjen tako da se zaključi u nekoj lepoj knjizi“, odnosno u jednoj jedinoj knjizi, bilo kojoj, koja bi bila destilat ili sažetak sveta koji mora da obuhvati sve ostale knjige. Ovaj metod i dalje se nalazi u nagoveštajima određenih knjiga, kao što Odiseja predskazuje avanture Holdena Kolfilda a priča o Didoni predviđa priču o gospođi Bovari, ili u odjecima, kao što Foknerove sage sadrže sudbine loze Atrejevića i kao što su lutanja Džen Moris (Džejms Moris) omaž Ibn Haldunovim putovanjima.

   Ovakva spoznaja povezanosti štiva omogućila je aleksandrijskim bibliotekarima da ustanove složene književne genealogije, a budućim čitaocima da prepoznaju, u najbanalnijim prikazima života junaka (Tristram Šendi ili Zenonove ispovesti= ili u najfantastičnijim košmarima (Sadika Hedajeta ili Hulija Kortazara) opis sveta uopšte, ili opis sopstvenih uspeha i padova. Na bilo kojoj stranici bilo koje od mojih knjiga može se nalaziti savršen prikaz mog skrivenog poimanja sveta. Kao što su aleksandrijski bibliotekari možda otkrili, svaki pojedinačni književni momenat nužno upućuje na sve ostale.

    No više od svega, Aleksandrijska biblioteka bila je mesto pamćenja, nužno nesavršenog pamćenja. „Ono što je zajedničko pamćenju i umetnosti, pisao je 1985. godine Josif Brodski, „jeste osećaj za odabir, ukus za detalje. Koliko god se pohvalnim ovo zapažanje činilo kad je umetnost u pitanju (posebice umetnost proznog stvaralaštva), za pamćenje bi ono trebalo da deluje uvredljivo. Ova je uvreda, međutim, u potpunosti zaslužena. Sećanje sadrži upravo detalje, a ne čitavu sliku; najbolje delove, ako tako želite, a ne čitavu predstavu. Ubeđenje da nekako uspevamo da zapamtimo čitavu stvar sa svim detaljima, upravo ono ubeđenje koje omogućava vrsti da nastavi sa svojim životom, neosnovano je. Više od svega, sećanje nalikuje biblioteci koja nije složena po alfabetskom redu i u kojoj nema sabranih dela nijednog pisca.“

Poštujući krajnju svrhu Aleksandrijske biblioteke, sve potonje biblioteke, koliko god ambiciozne bile, priznale su i prihvatile ovu parcijalnu mnemoničku funkciju. Postojanje bilo koje biblioteke, pa čak i moje, omogućava čitaocima da steknu osećaj o tome  u čemu zapravo leži njihova veština, veština koja se bori protiv okrutnosti vremena tako što deliće prošlosti donosi u sopstvenu sadašnjost. Omogućava im da zavire, makar krišom i sa velike udaljenosti, u umove drugih ljudi, i omogućava im da steknu izvestan pojam o sopstvenom položaju kroz priče uskladištene za njihovu upotrebu. Iznad svega, ono govori čitaocima da se njihova veština sastoji od sposobnosti da pamte, aktivno, zahvaljujući podsticaju stranice, odabrane trenutke ljudskog iskustva. To je bila ta velika praksa koju je uspostavila Aleksandrijska biblioteka. Shodno tome, vekovima kasnije, kad je predloženo podizanje spomenika u spomen žrtvama holokausta u Nemačkoj, najinteligentniji predlog (koji na nesreću nije odabran) bio je da se podigne biblioteka.

No ipak, kao javni prostor biblioteka u Aleksandriji bila je paradoks, zdanje odabrano za u osnovi privatnu radnju (čitanje) koja se sada imala obavljati grupno. Pod krovom Biblioteke istraživači i učeni umovi delili su iluziju slobode, uvereni da čitavo to čitalačko carstvo čitanja stoji samo njima na raspolaganju. Zapravo, njihova je sloboda izbora bila ograničena na sto načina: policama (otvorenim ili zatvorenim) na kojima se knjiga nalazila, odeljkom biblioteke u kojem je knjiga bila zavedena, privilegijama rezervisanih prostorija i posebnih zbirki, generacijama bibliotekara čiji su etika i ukusi oblikovali zbirku, zvaničnim uputstvima zasnovanim na onome što je ptolemejsko društvo smatralo  “prikladnim“ ili „vrednim“, birokratskim odredbama čija je lozinka izgubljena u lagumima vremena, pozivanjem na sredstva, prostor i dostupnost.

   Ptolemejidi i njihovi bibliotekari bez sumnje su bili svesni da je pamćenje moć. Hekatej iz Abdere je, u svom delom izmišljenom putopisu „Egiptika“, tvrdio da je grčka kultura svoje postojanje dugovala Egiptu, čija je kultura bila starija i moralno daleko superiornija.Sama tvrdnja nije bila dovoljna, te su aleksandrijski bibliotekari osnovali veliku zbirku grčkih dela kako bi potvrdili da grčka dela svoj opstanak duguju egipatskim vlastima. I ne samo grčka; kroz zbirku knjiga raznih drevnih kultura, bibliotekari  su želeli  da svojim čitaocima omoguće uvid u isprepletane korene i grane ljudske kulture, koja se (kao što će Simona Vej mnogo kasnije izjaviti) može definisati kao „stvaranje pozornosti“. U tu svrhu su se obučili da obraćaju pažnju na svet izvan sopstvenih granica, sakupljajući i tumačeći informacije, slažući i popisujući sve vrste knjiga, nastojeći da povežu različite tekstove i da transformišu misao pomoću asocijacija.

   Pohranjujući što je moguće više knjiga pod jednim jedinim krovom, aleksandrijski bibliotekari pokušali su i da ih zaštite od mogućeg uništenja do kojeg  bi moglo doći ako ih ostave u, kako su smatrali, manje brižnim rukama (što je argument koji su usvojili mnogi zapadni muzeji i biblioteke današnjice. Stoga, pored toga što je bila znamenje čovekove sposobnosti da dela kroz misao, Aleksandrijska biblioteka postala je i spomenik čija je namena bila da se porazi smrt koja, kako nam pesnici govore, okončava svako sećanje.

   No ipak, uprkos svoj brizi vladara i bibliotekara, Aleksandrijska je biblioteka iščezla. Baš kao što ne znamo gotovo ništa o izgledu koji je imala kad je podignuta, ne znamo ništa izvesno o njenom nestanku, iznenadnom ili postepenom. Prema Plutarhu, za vreme boravka Julija Cezara u Aleksandriji 47.godine pre n.e., požar se raširio od Arsenala i „odneo veliku biblioteku“, no ovaj je prikaz pogrešan. Drugi istoričari (Dio Kasije i Orosije, koji svoje informacije crpe iz Livija i Cezarovog sopstvenog dela „De bello alexandrino) izneli su verovanje da Cezarova vatra nije uništila samu biblioteku, već nekih četrdeset hiljada primeraka pohranjenih u blizini Arsenala, gde su verovatno čekali da budu otpravljeni u Rim. Gotovo sedam vekova kasnije, ponuđen je još jedan mogući kraj Aleksandrijske biblioteke. Jedna hrišćanska hronika, preuzeta iz „Tarik el hakume“ ili „Hronike mudraca“ Ibn Kiftija, sada diskreditovana , za uništenje je okrivila muslimanskog vojskovođu Amr ibn el Asa koji je, pošto je ušao u Aleksandriju 642. godine, navodno naredio  halifi Omeru da spali sadržaj biblioteke. Knjigama su, i dalje prema ovom hrišćanskom pripovedaču, naložili peći u javnim kupatilima; samo su Aristotelova dela bila pošteđena.

   Istorijski gledano, na svetlu dana, kraj Aleksandrijske biblioteke ostaje nepoznanica kao i njen istinski izgled; istorijski gledano Vavilonska kula, ako je ikada i postojala, nije bila ništa drugo do neuspešan, premda ambiciozan, graditeljski pothvat. No kao mitovi u noćnoj mašti, oba zdanja su postojana kao stene. Možemo se diviti mitskoj Kuli koja se naočigled svih izdiže kako bi dokazala da vredi pokušati nemoguće, koliko god poražavajući učinak bio; vidimo je kako stremi naviše, kao plod ujedinjenog, nepobedivog, mravolikog društva; svedoci smo kraja koji ju je snašao u razilaženju pojedinaca, svakog usamljenog unutar sopstvenog lingvističkog kruga. Možemo lutati duž krcatih polica Aleksandrijske biblioteke, gde su sakupljeni sva mašta i sve znanje; možemo prepoznati, u njenom uništenju, upozorenje da će sve što sakupimo biti izgubljeno, ali i da se mnogo toga može ponovo sakupiti; možemo naučiti, iz njene veličanstvene  ambicije, da ono što je nekada bilo iskustvo jednog čoveka može postati, zahvaljujući alhemiji reči, iskustvo svih, i kako to iskustvo, ponovo destilovano u vidu reči, može poslužiti svakom pojedinačnom čitaocu u neku tajanstvenu, jedinstvenu svrhu.

   Implicitna u putničkim memoarima i hronikama istoričara, ponovo izmišljena u predanjima i fikciji, Aleksandrijska je biblioteka postala simbol zagonetke ljudskog identiteta, koja, policu za policom, postavlja pitanje „Ko sam ja?“. U romanu Elijasa Kanetija iz 1935.godine, „Zaslepljenost“, Petar Kin, naučnik koji će na poslednjim stranicama zapaliti sebe i svoje knjige kad oseti da je spoljašnji svet postao suviše nepodnošljivo nametljiv, označava svakog naslednika Aleksandrijske biblioteke, kao čitalac čije je samo biće upleteno u knjige koje poseduje i koji, poput nekog od drevnih aleksandrijskih naučnika, mora i sam postati prah u noći kad biblioteke više ne bude. Upravo prah, zabeležio je pesnik Francisko de Kevedo početkom sedamnaestog veka. A potom je dodao, sa istom verom u  opstanak duha čije je otelotvorenje Aleksandrijska biblioteka bila, „Prah će to biti, ali prah u ljubavi“.

...