Tuesday, May 12, 2015

Đuzepe Ungareti / Giuseppe Ungareti



ĐUZEPE UNGARETI, „OSEĆANJE VREMENA“; preveo Milan Komnenić




Đuzepe Ungareti


AGONIJA


Umreti kao ševe zaluđene
opsenama

Ili kao prepelica
preletev more
što mre u prvim šipražjima
jer ne želi
više da poleti

Ali ne živeti u tugovankama
kao štiglic oslepeli



ZATRPANA LUKA


U nju ulazi pesnik
i na svetlost izlazi sa svojim pesmama

koje rasipa

Od te poezije
ostaje mi
samo jedno ništa
sa nedosežnom tajnom

(Mariano, 29.jun 1916.)



PUSTINJA


Lepet krila kroz sumaglicu
preseca muk u pogledima

Na vetru se kruni koral
žeđi za poljupcima

Belasa se rasvit

Život preliva se moj
kroz preplete čežnji

Zrcalim strane sveta
s kojima sam drugovao
i naslućujem pravac

Putovanju na milost do smrti

Zastanemo da odsnimo

Sunce suši suze

Pokrivam se mlakim pokrovcem
od zlatnog lana

Sa ove zaravni pustošne
na rukama se izdižem
ka lepšem vremenu

(Ćima Kvatro, 22. decembra 1915.)







BDENJE


Cele noći
skljokan ukraj
jednog druga
razmrskanog
čija usta škrgutava
u pun mesec zjape
a navala krvi
iz njegovih ruku
prodire
u moj muk
pisao sam
pisma puna ljubavi

Još nikada
nisam tako
za život vezan bio

(Ćima Kvatro, 23. decembra 1915.)



NA POČINKU


Ko će me pratiti kroz polja

Sunčeva srma pršti
u kapima vode
po mekoj travi

Ostajem pokoran
ćudima
vedrog bezmerja

Planine se protežu
kroz ljubičastu izmaglicu
i lelujaju s nebesima

A gore na lakom svodu
čarolija se rasula

Padam u sebe

Smrkavam se u svom leglu

(Versa, 27. aprila 1916.)



MENA NA ORIJENTU


Kroz drhtureću mekotu osmeha
slutimo da nas zahvata
vrtloženje želja brizgajućih

Sunce nas bere

Sklapamo oči
da vidimo kako jezerom plove
osećanja bezmerna

Potom se vraćamo zemlji
da pečat utisnemo ovim telom
što nas sada pritiska suviše

(Versa, 27.aprila 1916.)






POSUSTALOST


Srce je rasulo krijesnice
uždilo se i zgasnulo
po listovima i travama
sricao sam

Rukama davao oblik zemlji
oglašenoj zrikavcima
glas se dizao
iz srca stišalog

Voli me ne voli me
zastrt sam krasuljcima
korenje pustio
u natrulu zemlju
rastao sam
kao turčinjak
na usukanoj stabljici
ubran sam
u glogovom žbunu

Danas
sličan Soči
gnezdim se
u sipkastoj pržini
prelivenoj suncem
i pretvaram se
u let oblaka

Napokon potpuno
razuzdan
obično stvorenje zastrašeno
ne odbraja srcem vreme više
ni mesta ni vremena nema
i srećno je

Na usnama mi je
poljubac mermerni

(Versa, 21. maja 1916.)



TEGOBA


Ovaj seljak
uzda se u kolajnu
svetog Antonija
i krepko korača

dok ja samu i golu
bez opsene
nosim svoju dušu

(Mariano, 29.juna 1916.)



BRAĆA

Iz koje ste pukovnije
braćo?

Reč drhturi
u noći

List tek napupio

U vazduhu što se grči
nehotičan gnev
čoveka što se suočio
sa svojom
trošnošću

Braćo


/Mariano, 15.jula 1916./









SLABAŠNI SAM STVOR

Kao taj kam
sa svetog Mikelea
tako studen
tako hrapav
tako ispošten
tako tvrd
tako posve
beživotan

Kao taj kam
i plač je moj
koji ne vidite

Smrt se
snosi
življenjem

/Valonćelo di Ćima Kvatro, 5.avgusta 1916./



U POLUSNU

Skolila me silovita noć

Vazduh je izrešetan
kao čipka
plotunima iz pušaka
a ljudi su sabijeni
u rovove
kao puževi u kućice

I meni se čini
da mnoštvo
zamorenih klesara
nabija kaldrmu
od vulkanskog kamena
po mojim drumovima
i da ih čujem
ne videći ih
u polusnu

/Valonćelo di Ćima Kvatro, 6. avgusta 1916./



REKE

Naslonjen na ovo kljasto stablo
napušteno u vrtači
po kojoj je popala
čama kao u cirkusu
pre ili posle predstave
gledam
kako oblak nečujno
promiče preko meseca

Jutros sam se opružio
u urni vode
i počivao
nalik relikviji

Soča me brzajući
glačala
kao neki od svojih oblutaka

Kosti sam svoje
uspravio
i poput akrobate
pošao
po vodi

Sklupčao sam se
kraj svoje odeće
kaljave od ratovanja
i nalik beduinu
počeo se klanjati
dočekujući sunce

Ovo je Soča
i ovde sam jasnije
naslutio da sam
poslušno vlakno
svemira

Muke moje nastaju
kad pomislim
da nisam
u opštem saglasju

Ali one tajnovite
ruke
koje me oblikuju
pružaju mi
retku
sreću

Preturih preko glave
godine mnoge
svog života

Ovo su
moje reke

Ovo je Serkio
iz koga su
možda dve hiljade godina
crpli
moj otac i moja mati
moj soj seljački

Ovo je Nil
koji je video
kako se rađam i rastem
i kako plamtim iskrenošću
po širokim ravnima

Ovo je Sena
u njenim mutninama
izmešao sam se
i razaznao

To su moje reke
sabrane u Soči

To je moja čežnja
što iz svake
nadolazi
u ovom času noći
kada mi se sopstveni život
čini kao krunica
od tame

/Kotići, 16. avgusta 1916./






HODOČAŠĆE

U zasedi
u ovom grobu
od ruševina
satima i satima
vucarao sam
svoju kost i kožu
zguljenu glibom
kao đon
ili glogova bobica

Ungareti
čoveče patnje
dovoljna ti je iluzija
pa da postaneš hrabar

Neki reflektor
tamo podalje
sabija more
u magluštinu

/Valonćelo del Albero Izolato, 16. avgust 1916./



ČAMOTINJA

Uklješten između dva kamena
sahnem
ispod ovog
posivelog svoda
nebeskog

Staze što se mrse
zaokupljaju moje slepilo

Nema ništa jalovije
od ove čamotinje

A nekada nisam znao
da i nebo s večeri
kada sahne
ipak nešto znači

Na mom afričkom tlu
što ga utoljava bruj
rasut
zrakom
obnavljam se

/Valonćelo del Albero Izolato, 22.avgusta 1916./



LEPA NOĆ


Kakva se to noćas uzvija pesma
od kristalnog odjeka srca
što tka
zvezde

Kakva svetkovina navire
iz svadbenog srca

Bio sam lokvica
pomrčine

U ovom času
grizem nebesa
kao dete bradavicu

U ovom času
opijen sam Svemirom

/Devetaki, 24. avgusta 1916./






SKRUŠENOST

Sa svojom glađu vučjom
telo svoje kao u ovčice
polako iskrećem na bok

Jer ja sam
kao trošna barka
i kao pohotan okean

/Lokvica, 28. septembra 1916./




SAN MARTINO DEL KARSO

Od ovih kuća
ostalo je tek
nekoliko patrljaka
od duvara

Iz tolikih kuća
bliskih srcu mom
niko živ
nije pretekao

Ali u srcu
nijedan krst ne nedostaje

A moje srce je
zemlja najrazorenija

/Valoćelo del Albero Izolato, 27.avgusta 1916./



ČEŽNJA

Kad
noć se belasa svitajna
u premaleće
i uretko
poneko promine

Nad Parizom se gusne
tmurna boja
plača

Na uglu
mosta
promatram
neizmerno ćutanje
neke devojke
vitkostruke

Naši
jadi
spajaju se

I kao da su minuli
ostajemo

/Lokvica, 28. septembra 1916./


Prevod Milan Komnenić

No comments:

Post a Comment