Umbero Fjori (Umberto Fiori) - poezija i muzika
Umberto
Fjori
Stanovnici
U
visini sunce
i
dole dim što se diže,
trg, zidovi u senci:
navika.
Iza poslednje zgrade
jutros su izgledale
suviše blizu i gole,
planine.
Odmah iza ugla,
osetio se teret putnika
što su uskočili u
autobus.
Kroz iskre praskavog gasa
stizao je s druge
strane asfalta
miris blata.
Oduvek smo ovde.
Ponekad, međutim,
izgleda nam
da se još nismo
skrasili. Tako, dok
idemo na posao,
obuzme nas strah
kad osetimo koliko je
tvrda, koliko čvrsta,
zemlja pod nogama.
Balkon
Dok posmatraš balkon
setiš se sveta,
isturiš glavu i vidiš
nebo, krovove,
ulicu, kamion, bršljan,
sve stvari
pri ruci.
Gledaš ovo skladište,
i osećaš spokojstvo:
postaješ gluv, gluv kao
top.
Ni kucanje srca ne
čuješ više.
Ali za to vreme kruži
u ovome miru, i trza
se,
pomera, i trza i dalje
misao,
kao u parkovima
celo popodne
motorna kosilica.
Javljanje
Visoke iznad
zaobilaznice, svetle,
dve zgrade i između
njih hangar.
Javljanje je ovo,
ali se nema šta
blagovestiti.
Pa ipak, već time što
ih vidiš
nepomične, prave pred
suncem,
zidovi te teše
više od ma koje reči.
Parapeti, ograde,
stepeništa, stubovi,
korniše:
baš sve izgleda kao da
će
neko zaista ostati
ovde.
Zid
U određeno vreme
iznad benzinske stanice
goli zid upali se
i stoji na plavetnilu
kao mesec.
U nekom trenutku čovek
se doista nastani ovde,
i gleda u lice ove
zgrade, i nauči
da bude na svetu,
nauči da govori zidu.
Nauči jezik,
sluša ljude oko sebe.
Počne da vidi ovo
mesto,
da oseća
u jasnoći govora
svetlost ovog zida.
Voz, IV
Ali kako se izlazi
odavde?
Šta nas može izbaviti
iz ovog pogleda?
Kad se prođe most,
prođu poslednje kuće,
ima sveta i dalje.
I na vrhu ovih planina
ili udno polja, preko
pruge, na reci
i na otvorenom moru, na
pučini,
ima sveta još. I tamo
su stvari istinite.
Eno: stvari.
Gde sve nestaje i
izostaje,
one ostaju. Daju se
čuti i videti.
Stvarne su, stvari, i
biće stvarne:
zbog ovog obećanja i
sada,
skrivene u svome mraku,
čak i dok promiču,
izgledaju ti drage i
dobre.
Pratiš ih i misliš:
ništa
ne traje tako.
Ništa. Sem, dok gledaš,
ovog straha
što se svaki put javi
kad ne shvatiš
tamo napolju, do čega
doista drži,
šta od nas hoće,
istina.
OBJAŠNJENJA
Biti
Ponekad u nekoj mirnoj
ulici, u zasenku,
vidi se gde smo,
šta nas drži.
Parking je ovo, ovde,
nije mesto.
Magacin,
neka vrsta skladišta.
Sve nablizu:
velike stvari
i beznačajne
lakat uz lakat.
Biva se s nebom, ovde,
i sa zemljom,
kao na ulici tanjiri
sa frižiderom
i fikusima
za vreme selidbe.
Društvo
U vreme za večeru,
dok su se ostali komešali
u dnevnoj sobi,
kuhinji,
umesto da pomognem
izašao sam na balkon,
na svež vazduh.
Vidik je pucao.
Još uvek sam ih dobro
čuo iza sebe
kako se zovu, smeju;
ali, odjednom, osetih
da mi fale.
Behu dalji od zgrada
s druge strane zaravni
-šest, sedam u nizu-
sa svim svetlima
upaljenim.
A, ipak, upravo sada
kad ih više
nisam video, prilazili
su. U znacima
duž pruge, u žutoj
travi,
u slepom zidu,
prepoznavao sam ih.
Osećao sam, sada, da su
oni – iza mene-
sazdani od testa sveta,
čvrstog, svetlog. A ja,
ni od čega.
Ništa: iskliznuće
između prepune sobe i
horizonta.
Na ulici
Ako se na uglu neka
gospođa
-ili makar pozornik-
okrene
lica upalog od sunca
u divnom danu
i progovori,- baš meni,
ovde, o poštovanju koje
se izgubilo
ili o vrućini,
osetim kako se gubim,
kao svetac
kad ga okrzne večnost.
Osećam kako biljke
rastu, osećam kako zemlja
kruži. Sve mi izgleda
jako i svetlo, sve
tek treba da se dogodi.
Vizije
Izlozi, automobili:
sve je tako glatko,
tako sjajno.
Ljudi na ulici,
čim mogu, oglednu se.
Ali izvan, na
okretnicama
gde se završava grad
i dalje, u poljima,
sred zelenila,
samo se stvari vide.
U suvom mulju ili tamo
gore, u kablu
visokog napona, čovek
je bez odraza.
Izostaje, gubi se.
Javi se onda strah
da se ne pojavi
naprasno. Kao deci,
u podrumu, đavo.
Telefonski razgovor
Kad sam opazio da je
ubeđen
-iskreno- da se slaže
sa mnom
(hteo je, štaviše, da
razumem bolje
ono što sam mislio), a
u stvari
shvatio je loše, loše,
upravo
jednu stvar umesto
druge,
kad sam video da je
beskorisno
još se objašnjavati,
propao sam:
kao kad svetlost
najednom ode
i glasovi u sobi
postanu jasniji.
Dve, tri rečenice
prekinute,
nekoliko kratkih uzdaha
- potom
više niko ne progovara.
Daleko, u dubini tame
uha,
veza je trajala: čule
su se
žice kako pucketaju.
Obojica s telefonom u
ruci
s jedne i druge strane
stajali smo
povijeni nad
nesporazumom
kao nad plamenom
ognjišta.
Godišnja doba
Nisam više bio ni sa
kim; ali samog
nikako me nisu puštali.
Gde god išao,
sve sam ih na vratu
nosio.
Sahranili su me. Osećao
sam kako mi glavu
pritiskaju razgovori,
pogledi, lica,
kao neki veliki crni
odron.
Svakog trena bio sam na
granici
da puknem, kao u
proleće,
pod zemljom, seme.
