Eugenio Montale
Eugenio Montale
SREDOZEMLJE
*
U kovitlacima
sručuje se
na pognutu mi
glavu
šum jetkih
pošalica.
Žari se zemlja
izbrazdana
usukanim
senkama borja,
dok more, sve
do obzorja,
gušća od
granja prekriva omorina
što namah sune
iz napuklog tla.
A tad
manje-više tmulo kipljenje,
što se
zatiskuju
pod duge
sprudove, sustigne i mene:
il je to
povremeno tutnjava il zapljuskivanje
pene po
hridima.
Čim podignem
lice, prestane
njakanje ponad
moje glave; a prema
hučnim vodama
poleću
plavičaste
strele, dve sojke.
*
More
pradrevno, opijen sam glasom
što nadire iz
tvojih usta kada zinu
poput zelenih
zvona, pa se suvrate
unazad i
rasplinu.
Dom mojih
davnih leta,
sećaš se, bio
je ukraj tebe,
u kraju gde
sunce sažiže,
a u vazduhu se
roje oblaci komaraca.
Kao nekad, o
more, pred tobom se skamenjujem
danas, ali se
dostojnim
svečane pouke
tvog daha
ne smatram
više. Ti si mi prvo otkrilo
da slabašan
damar
mog srca samo
je zametak
tvoga; da
duboko u meni
vlada tvoj
zakon pustolovni: biti bezmeran
i raznolik, a
pri tom nepromenljiv:
I tako iz sebe
lučiti svaku nečist
kao što ti
izbacuješ na obale
između
plutača, algi i morskih zvezda
izlišne
krševine svojih bezdana.
*
Silazeći
ponekad
niz neplodne
strmine,
već skrajnute
od sočne Jeseni
koja ih je
najedrala,
u srcu nisam
slutio više
smenjivanje
godišnjih doba i neumitno
curenje
vremena,
nego je
predosećanje tebe
plinulo mi po
duši
iznenađenoj u
titranju
vazduha,
ranije nepomičnog,
povrh stenja s
obe strane puta.
Tada je,
kazivah sebi, kamen
žudeo da se
istrgne i pohrli
u nevidljiv
neki zagrljaj;
gruba je
materija slutila
skorašnji
vrtlog, tukli joj damari,
a ćube lakomog
trsja, vijoreći,
kazivale su
skrivenim vodama
pristanak.
Ti si, širino,
isceljivala
čak i patnju
kamenja:
za tvoje
kliktaje pravedna beše
nepomičnost
svega što je skončalo.
Sklanjao sam
se iza stenja,
slankast vetar
prodiraše
do srca;
nadimanje mora
beše igra
uvojaka.
S takvom
radošću sunovraćuje se
iz zatvorene
uvale prema žalu
zalutao vivak.
*
Zalazio sam
gdekad u pećine
uz obale,
prostrane
il tesne,
mračne i setne.
Gledajući sa
dna, u njinim ždrelima
pomaljali su
se obrisi silnih
građevina s
nebom u pozadini.
Iz tvojih
ričućih grudi
nadirali su
zračni hramovi,
šiljci
prštećeg sjaja:
biljurni grad
je u bistroj plaveti
skidao svaki
trošni veo,
a njegova rika
beše šapat sveo.
Sanjana
domovina rađala se iz vala.
Iz zbrke je
izranjala jasnoća.
Izgnanik se u
neokaljan vraćao zavičaj.
Tako se, oče,
tvojom razuzdanošću
potvrđuje,
onom ko te gleda, strog zakon.
Uzaman je
bežati od njega: osuđuje me,
ako to
pokušam, čak i oblutak
izlizan na mom
putu,
ili bezoblične
naplavine
koje iz svog
korita izbljuje
bujica
življenja s gomilom granja i strnjine.
U sudbini koja
se snuje
možda mi je
pisan zastanak
i zlosti
nikakav drugi znak.
To ponavlja
val u neutaživoj pomami,
a to isto
uzvraća maina.
*
Iznenada dođe
čas, ponekad,
te nas tvoje
neljudsko srce
prestravi i od
našeg odstupa.
Između tvoje i
moje muzike tad
prestaje
sklad,
dušmanski biva
svaki tvoj talas.
Povlačim se u
sebe, damar
malakše, muklo
jekne tvoj glas.
Zurim u
kamenjar
što se ka tebi
spušta niz strane
do strme obale
nadnete, nad tobom
odronjive,
žute, izrovane
bujicama
nadošlim od kiše.
Život mi je
ovaj suri greben,
sredstvo a ne
cilj, put izložen
izlivu potoka,
lagan odron.
Isto je,
jošte, ovo rastinje
niknulo usred
pustoši,
a po lišću mu
modrice od mora,
lutajuća sila
vetrova ga vitla.
Ovaj komadić
bestravnog tla
raspukao je da
nikne krasuljak.
Po njemu
posrćem do mora što me šiba,
mom životu
nedostaje tišina.
Gledam kako se
zemlja iskri; zrak
tako vedar da
se hvata mrak.
A ovo što
rovari u meni
možda je
mržnja – dok se peni -
koju svaki
sin, o more, upućuje ocu.
*
Nije nam znano
kakvo nas čeka
sutra, sumorno
ili vedro;
možda će nas
put odvesti
do netaknutih
proplanaka
gde mrmori
večna voda mladosti;
ili ćemo možda
sići
do najdalje
udubine,
u tami, kad
izbledi svako sećanje na osvit.
Zemlje će nas
neznane
možda još
dočekivati: iščileće
sećanje na
sunce, u pamćenju će zamuknuti
zveket rima.
Bajka kojom se
izražava
naš život,
naglo će se prometnuti
u turobnu
povest koja se ne zbori!
Ipak, u jedno
nas ubedi, oče,
u to: da je
nešto od tvog dara
zanavek
pretočeno u slogove
koje mi, zujave
pčele, teglimo sa sobom.
Daleko ćemo
ići i čuvati odjek
tvoga glasa,
kao sunca što se
seća sivkasta
trava
po zamračenim
dvorištima, između kuća.
A jednog dana
te nečujne reči,
koje smo s
tobom hranili
umorima i
ćutanjem u boli,
učiniće se
nekom bratskom srcu
začinjene
grčkom soli.
*
Htedoh da se
osetim hrapav i suštastven
poput
oblutaka, izjedenih slanoćom,
koje kotrljaš;
biti iver van
vremena, svedok
hladne volje
koja ne malakše.
A bio sam
drugo: čovek koji
u sebi, u
drugome, pomno motri kipljenje
prolaznog
života – čovek što kasni
sa delom koje,
potom, niko ne uništava.
Htedoh
spoznati zlo
što razjeda
svet, malo uvrnuće
poluge što
zaustavlja
sveopštu
napravu; i videh sva
zbivanja
trenutka, gotovo
spremna da
rasplet nađu u slomu.
Niz brazdastu
putanju krenuvši, osetih
da mi srce
odbija njen poziv; možda mi
potreban beše
nož koji raseca
um koji
odlučuje i opredeljuje se.
Potrebne mi
behu drukčije
knjige, a ne
tvoja hučeća stranica.
Ipak, ništa ne
žalim: svojim pojem još drešiš
unutarnje
uzlove.
Bezumlje se
tvoje već do zvezda penje.
*
Da barem silom
mogu pretočiti
nešto malo od
tvog bezumljenja
u slabunjav
ritam svog tavorenja;
kad bih makar
mogao da spojim
svoj mucav
govor s glasovima tvojim:-
ja koji sam
sanjao da ti otmem
slankaste reči
gde se priroda
i umetnost spliću,
da glasnije
zavapim od tuge
ostarelog
dečaka koji nije smeo da misli.
Ja imam samo
izanđala slova
iz rečnika, a
nejasan glas
kojim ljubav
zbori, ne leči
već sustaje i
književnost plačevna
biva. Imam
samo ove reči
što se poput
javnih žena
nude onom ko
zaište njih;
imam samo ove
umorne rečenice
koje će mi već
sutra nemilice
studentska
bagra krasti i metati u stih.
Raste tvoja
rika, u plavetnilu
širi se
skorašnja sen.
Misli me
ostavljaju na cedilu.
Čula nemam, ni
osećanja. Bezmeran sam.
*
Uludo satri,
ako hoćeš,
ovaj kukavni
život što jadikuje,
kao sunđer kad
obriše nepostojanu
crtu sa table.
Smeram da ti
se vratim pod okrilje,
neka se okonča
moje besciljno lutanje.
Moj dolazak
beše dokaz
one zapovesti
koju usput zaboravih,
zaklinju se
moje reči da će događaju
nemogućem biti
verne, mada ga ne znaju.
No uvek kada
začujem
da blago
zapljuskuješ žale,
prepast me
osvaja
kao
zaboravnika
kad svog se
seti zavičaja.
Stekavši pouku
više od tvoje
slave,
kada si gotovo
nečujno
u nekom od
pustih podneva disalo,
skrušeno ti se
prepuštam. Samo sam
varnica od
Dionisovog štapa. I znam:
goreti, i
ništa drugo, to je moj smisao.
