Sunday, May 24, 2015

Eugenio Montale




Eugenio Montale

SREDOZEMLJE

*

U kovitlacima sručuje se
na pognutu mi glavu
šum jetkih pošalica.
Žari se zemlja izbrazdana
usukanim senkama borja,
dok more, sve do obzorja,
gušća od granja prekriva omorina
što namah sune iz napuklog tla.
A tad manje-više tmulo kipljenje,
što se zatiskuju
pod duge sprudove, sustigne i mene:
il je to povremeno tutnjava il zapljuskivanje
pene po hridima.
Čim podignem lice, prestane
njakanje ponad moje glave; a prema
hučnim vodama poleću
plavičaste strele, dve sojke.

*

More pradrevno, opijen sam glasom
što nadire iz tvojih usta kada zinu
poput zelenih zvona, pa se suvrate
unazad i rasplinu.
Dom mojih davnih leta,
sećaš se, bio je ukraj tebe,
u kraju gde sunce sažiže,
a u vazduhu se roje oblaci komaraca.
Kao nekad, o more, pred tobom se skamenjujem
danas, ali se dostojnim
svečane pouke tvog daha
ne smatram više. Ti si mi prvo otkrilo
da slabašan damar
mog srca samo je zametak
tvoga; da duboko u meni
vlada tvoj zakon pustolovni: biti bezmeran
i raznolik, a pri tom nepromenljiv:
I tako iz sebe lučiti svaku nečist
kao što ti izbacuješ na obale
između plutača, algi i morskih zvezda
izlišne krševine svojih bezdana.

*

Silazeći ponekad
niz neplodne strmine,
već skrajnute od sočne Jeseni
koja ih je najedrala,
u srcu nisam slutio više
smenjivanje godišnjih doba i neumitno
curenje vremena,
nego je predosećanje tebe
plinulo mi po duši
iznenađenoj u titranju
vazduha, ranije nepomičnog,
povrh stenja s obe strane puta.
Tada je, kazivah sebi, kamen
žudeo da se istrgne i pohrli
u nevidljiv neki zagrljaj;
gruba je materija slutila
skorašnji vrtlog, tukli joj damari,
a ćube lakomog trsja, vijoreći,
kazivale su skrivenim vodama
pristanak.
Ti si, širino, isceljivala
čak i patnju kamenja:
za tvoje kliktaje pravedna beše
nepomičnost svega što je skončalo.
Sklanjao sam se iza stenja,
slankast vetar prodiraše
do srca; nadimanje mora
beše igra uvojaka.
S takvom radošću sunovraćuje se
iz zatvorene uvale prema žalu
zalutao vivak.

*

Zalazio sam gdekad u pećine
uz obale, prostrane
il tesne, mračne i setne.
Gledajući sa dna, u njinim ždrelima
pomaljali su se obrisi silnih
građevina s nebom u pozadini.
Iz tvojih ričućih grudi
nadirali su zračni hramovi,
šiljci prštećeg sjaja:
biljurni grad je u bistroj plaveti
skidao svaki trošni veo,
a njegova rika beše šapat sveo.
Sanjana domovina rađala se iz vala.
Iz zbrke je izranjala jasnoća.
Izgnanik se u neokaljan vraćao zavičaj.
Tako se, oče, tvojom razuzdanošću
potvrđuje, onom ko te gleda, strog zakon.
Uzaman je bežati od njega: osuđuje me,
ako to pokušam, čak i oblutak
izlizan na mom putu,
ili bezoblične naplavine
koje iz svog korita izbljuje
bujica življenja s gomilom granja i strnjine.
U sudbini koja se snuje
možda mi je pisan zastanak
i zlosti nikakav drugi znak.
To ponavlja val u neutaživoj pomami,
a to isto uzvraća maina.

*

Iznenada dođe čas, ponekad,
te nas tvoje neljudsko srce
prestravi i od našeg odstupa.
Između tvoje i moje muzike tad
prestaje sklad,
dušmanski biva svaki tvoj talas.
Povlačim se u sebe, damar
malakše, muklo jekne tvoj glas.
Zurim u kamenjar
što se ka tebi spušta niz strane
do strme obale nadnete, nad tobom
odronjive, žute, izrovane
bujicama nadošlim od kiše.
Život mi je ovaj suri greben,
sredstvo a ne cilj, put izložen
izlivu potoka, lagan odron.
Isto je, jošte, ovo rastinje
niknulo usred pustoši,
a po lišću mu modrice od mora,
lutajuća sila vetrova ga vitla.
Ovaj komadić bestravnog tla
raspukao je da nikne krasuljak.
Po njemu posrćem do mora što me šiba,
mom životu nedostaje tišina.
Gledam kako se zemlja iskri; zrak
tako vedar da se hvata mrak.
A ovo što rovari u meni
možda je mržnja – dok se peni -
koju svaki sin, o more, upućuje ocu.

*

Nije nam znano kakvo nas čeka
sutra, sumorno ili vedro;
možda će nas put odvesti
do netaknutih proplanaka
gde mrmori večna voda mladosti;
ili ćemo možda sići
do najdalje udubine,
u tami, kad izbledi svako sećanje na osvit.
Zemlje će nas neznane
možda još dočekivati: iščileće
sećanje na sunce, u pamćenju će zamuknuti
zveket rima.
Bajka kojom se izražava
naš život, naglo će se prometnuti
u turobnu povest koja se ne zbori!
Ipak, u jedno nas ubedi, oče,
u to: da je nešto od tvog dara
zanavek pretočeno u slogove
koje mi, zujave pčele, teglimo sa sobom.
Daleko ćemo ići i čuvati odjek
tvoga glasa, kao sunca što se
seća sivkasta trava
po zamračenim dvorištima, između kuća.
A jednog dana te nečujne reči,
koje smo s tobom hranili
umorima i ćutanjem u boli,
učiniće se nekom bratskom srcu
začinjene grčkom soli.

*

Htedoh da se osetim hrapav i suštastven
poput oblutaka, izjedenih slanoćom,
koje kotrljaš;
biti iver van vremena, svedok
hladne volje koja ne malakše.
A bio sam drugo: čovek koji
u sebi, u drugome, pomno motri kipljenje
prolaznog života – čovek što kasni
sa delom koje, potom, niko ne uništava.
Htedoh spoznati zlo
što razjeda svet, malo uvrnuće
poluge što zaustavlja
sveopštu napravu; i videh sva
zbivanja trenutka, gotovo
spremna da rasplet nađu u slomu.
Niz brazdastu putanju krenuvši, osetih
da mi srce odbija njen poziv; možda mi
potreban beše nož koji raseca
um koji odlučuje i opredeljuje se.
Potrebne mi behu drukčije
knjige, a ne tvoja hučeća stranica.
Ipak, ništa ne žalim: svojim pojem još drešiš
unutarnje uzlove.
Bezumlje se tvoje već do zvezda penje.

*

Da barem silom mogu pretočiti
nešto malo od tvog bezumljenja
u slabunjav ritam svog tavorenja;
kad bih makar mogao da spojim
svoj mucav govor s glasovima tvojim:-
ja koji sam sanjao da ti otmem
slankaste reči
gde se priroda i umetnost spliću,
da glasnije zavapim od tuge
ostarelog dečaka koji nije smeo da misli.
Ja imam samo izanđala slova
iz rečnika, a nejasan glas
kojim ljubav zbori, ne leči
već sustaje i književnost plačevna
biva. Imam samo ove reči
što se poput javnih žena
nude onom ko zaište njih;
imam samo ove umorne rečenice
koje će mi već sutra nemilice
studentska bagra krasti i metati u stih.
Raste tvoja rika, u plavetnilu
širi se skorašnja sen.
Misli me ostavljaju na cedilu.
Čula nemam, ni osećanja. Bezmeran sam.

*

Uludo satri, ako hoćeš,
ovaj kukavni život što jadikuje,
kao sunđer kad obriše nepostojanu
crtu sa table.
Smeram da ti se vratim pod okrilje,
neka se okonča moje besciljno lutanje.
Moj dolazak beše dokaz
one zapovesti koju usput zaboravih,
zaklinju se moje reči da će događaju
nemogućem biti verne, mada ga ne znaju.
No uvek kada začujem
da blago zapljuskuješ žale,
prepast me osvaja
kao zaboravnika
kad svog se seti zavičaja.
Stekavši pouku
više od tvoje slave,
kada si gotovo nečujno
u nekom od pustih podneva disalo,
skrušeno ti se prepuštam. Samo sam
varnica od Dionisovog štapa. I znam:
goreti, i ništa drugo, to je moj smisao.







No comments:

Post a Comment