Mala antologija rumunske poezije XX veka

Mala antologija rumunske poezije XX veka:

ALEKSANDRU FILIPIDE (Alexandru Philippide)

O, koliko stvari 

O, koliko stvari je ostalo nerečeno,

Starih dragocenosti rasutih po putu!

Odakle sada da ih sakupim,

Kad su izgubljene zanavek na drumu!

Možda me druge čekaju na putu,

A život brzo ide naniže,

I vreme sve više se stropoštava.

U doba kada su stari rukopisi

Bili čuvani u manastirima i kriptama,

Monasi-pisari čekali su da stigne

Hartija iz arapskih krajeva.

Grebali su stari pergament nožem

I na njemu prepisivali iz Pisma;

Nisu grebali duboko, da ga ne kvare,

I tako su pod psalmima živele stare misli.

Duša mi je kao jedan od ovih

Čudnih rukopisa palimpsesta;

Brišem svež zapis i najednom izlazi

Drugi zapis sakatih i nedokučivih slova.

O, ako uspem da ih odgonetnem,

Da se do starih izvora popnem,

Možda ću naći skrivene u njihovoj dubini

Te stvari koje nisu bile rečene.

(Preveo Ratomir Marković)

JON MINULESKU (Ion Minulescu)

Sonet

U mojoj zemlji nebo kao da je mrlja
Od krvi, istekle iz rana nekom suncu,
Koje samo što otvara oči na vidiku -
I umire kao ujedeno otrovnim ustima!
U mojoj zemlji, na moru uzburkanom,
Dok duvaju besni pogrebni vetrovi,
Ne vidim na pučini da plove brodovi
Sa onima koji su pošli jednom.
U mojoj zemlji, kao u drugoj, cveća nema,
Nema ni ljubavnih pesama;
U mojoj zemlji - ćutljivi kao u grobu -
Živi čekaju na red da umru;
Dok oni koji su umrli...Ko zna...?
Čekaju da ožive u drugim zemljama!...

(preveo Ratomir Marković)

JON MINULESKU (Ion Minulescu)

 Sumrak u Tomisu

Na moru pri zalasku sunca...
A vetar
Nosi mi čamac po putanji
Po kojoj se sunce i more
Grle sa zemljom!...
Sa pučine,
Kao neki mali odlomci
Istrgnuti od beskrajnog plavetnila,
Zaljubljene sirene
Pojavljuju se, nepristojnih pokreta,
I u moju čast počinju da plivaju
Na leđima,
Sa po jednim farom upaljenim pod trepavicama,
Koji mi osvetljavaju pri zalasku sunca
Strašni znak pitanja
Sa kojim me je zbratimilo more...
A ja -
Pošao u u potragu
Za lepim u duši
I u rimama -
Lutalica koga je more
Izvuklo za kosu, iz dubine,
Otisnem se ponovo u beskraj...
I preobraćen
Za ljubav obične stvari,
Hvatam se rukama za zvezdu,
Koja kao ranjeni galeb
Kvasi svoje krilo u plavetnilu
Ropca zore!...

(Preveo Ratomir Marković)


LUČIJAN BLAGA (Lucian Blaga)

ANNO DOMINI

Noć je ušla u grad, bez carine.
Suđeno je da opet veje u kasne sate.
Na strejama srednjovekovne katedrale
čame šumski duhovi.
Izbijanje časovnika budi jorgovan
iz dugog sna, u kojem se nalazi.
Pepeo anđela izgorelih na nebesima
pada nam kao pahulje na ramena i na kuće.

(preveo Ratomir Marković)

LUČIJAN BLAGA (Lucijan Blaga)

San

Lepa noć. Zvezde igraju u travi.
Putanje se povlače u šumu i u pećine,
drvotočac ne govori više.
Sive sove, kao urne, spuštaju se na borove.
U mraku bez svedoka
smiruju se ptice, krv, zemlja
i pustolovine u koje večito upadaš.
Traje dašak pirkanja,
ali ne danas,
ali ne juče.
Uz neme glasove kroz drveće
izdižu se vreli vekovi.
U snu moja krv poput talasa
povlači se iz mene
natrag u roditelje.

(Preveo Ratomir Marković)


ČINČINAT PAVELESKU (Cincinat Pavelescu)

Pored tebe sam

Pored tebe sam, volim te,
A vidim da te drugi ljubi,
I umesto da kriknem, smešim se
I pretvaram da sam radostan.
Ja sam kao kamila koja nosi,
Kroz široke afričke pustinje,
Vodu celog karavana:
A ipak od žeđi mrtva pada.

(Preveo Ratomir Marković)

TUDOR ARGEZI (Tudor Arghezi)

Večera

Kroz mraz i blato

Prolaze lopovi u povorci, po dvojica,

Lanci im se vuku za nogama,

Muče se kao u bari znoja.

Varivo je gotovo.

Veče je. Kiša pada.

Teškom kašikom, kao lopatom,

Deli se čorba iz dva kabla.

Nekoliko njih je ubilo,

Nekoliko njih ispaštaju krađu ili san.

Isto je ma šta da činiš:

Da obaraš bogate, ili da izdižeš siromašne.

Tamni u licu kao vampire i smeteni,

Krivih ramena, kukova i nogu,

U vreloj zdeli, sa žućkastom parom,

Kao da nose svoju krv.

(Preveo Ratomir Marković)

TUDOR ARGEZI (Tudor Arghezi)

Gravira

Danas se rodilo sunce
Iz haosa kroz maglu, mrtvo,
Jutros kada se smrklo
I bilo je sivo kao šator.
Dok duša silazi
Potišteno na sećanje,
Kao laki prah
Bolesnog sjaja,
Preko nameštaja, iz kojeg se
Budi i diže muva
Sa cveća koje je istrulilo
U uglovima fijoka,
Časovnik izbija kao kiša
I srcem, u istom ritmu,
Udaraju sekunde
Koje umiru u velikom broju.
Kakva tišina se prostire!
Kako se čuje duša,
Koja trese mokra krila
Preko večnog inja!
Zbog toga što sam usamljen
Činim po volji živom vremenu,
Koje zna šta ne znam,
I zato kroz protekle vekove
Perom urezujem znak i pišem.

(Preveo Ratomir Marković)


TUDOR ARGEZI (Tudor Arghezi)

Skrivalice

Mili moji, igraću se jednom
S vama, nečega čudnog.
Ne znam kad će to biti, tatini,
Ali, sigurno, igraćemo se jednom,
Jednom, možda po zalasku sunca.
To je lukava igra starih,
Sa decom, kao vi, sa devojčicama kao ti,
Igra slugu i igra gazda,
Igra ptica, cveća, pasa -
I svako je dobro igra.
Volećemo se, svakako, stalno,
Radosni, na okupu oko stola,
Pod arnjevima božjim.
Jednoga dana noga će postati teška,
Ruka nesigurna, oko ukočeno, jezik mlitav.
Igra počinje polako, kao vetar.
Ja ću da se smejem i da ćutim,
Leći ću na zemlju.
I biću bez reči,
Na primer, pored drveta.
To je igra svetog Pisma.
To je igrao i Gospod naš Isus Hristos
I drugi, obuzeti hladnoćom i vrućinom,
Koji su posle nekoliko svetih trzaja
Lepo završili igru.
Vi, da se ne žalostite mnogo
Kada me budu uzeli i odneli daleko
I budu mi priredili neku vrstu pogreba
U rovitoj ili tvrdoj zemlji.
Takva je to igra, počinje smrću.
Znajući da je i Lazar vaskrsnuo,
Vi da se ne žalostite, da čekate,
Kao da se nije desilo
Ništa naročito novo niti mnogo čudno.
Tamo, misliću na našu igru, među braćom.
Tata se pobrinuo o vama,
Ostavio vam je stoku, ambare,
Pašnjake, zemunice i ovce,
Za sve vrste potreba
I za jelo.
Svi će da ožive, svi će da se vrate
Jednoga dana kući, deci,
Ženi, koja prede i plače,
Kravama i ovcama,
Kao živi ljudi i domaćini.
Vi rastete, mili moji, zdravi,
Jaki, živahni, dobrog raspoloženja,
Kako smo to počeli još od pradedova.
Zasad, lepotani moji,
Tata će da odsustvuje neki mesec.
Zatim, biće jedno zakašnjenje,
I još jedno, a zatim drugo.
Tata neće više imati snage
Da dođe pešice za vreme koje je predviđeno,
Sa onog sveta.
I, porasli ste veliki,
Okućili ste se,
Postali ste pametni,
Mama plete čarape i džempere,
A tata još nije došao...
Pilići moji, guščići moji, deco moja!
Takva je to igra.
Igra se udvoje, utroje,
Igra je kako ko hoće.
Vatra neka je izgori.

(preveo Ratomir Marković)


DIMITRIJE ANGEL (Dimitrie Anghel)

Smrt Narcisa

III

Uvenuo je Narcis i tužan sam celog dana...
Beše nešto od tebe u ovom dragom cvetu;
Sigurno beše nešto, jer drugačije ne bih shvatio
Zašto se osećam usamljeniji sada kada noć počinje,
A ne vidim ga više u senci kako se uporno bori
Da prikupi sjaj svetlosti koja umire.
Imao je sigurno nešto od tvog čistog lika,
Od tvoje ljupkosti čedne devojke,
Od svega što blista i donosi radost!
O, ti, koji si mi ga dao da ga imam za druga,
Ako si nešto nameravao s njim; počev od ovog svetog trena,
U znak tužnog sećanja na onoga koji o njemu peva,
Brani ga od sveta, od smrti i zaborava,
I razmišljaj o zlu koje može da učini jedan cvet.

(preveo Ratomir Marković)


JON VINJA (Ion Vinea)

Tomis

Iz severne zemlje dolaze velike ptice;

u snu im čuješ hladnu huku

kroz drveće veliko kao lira od kosti.

U neprijateljskom vazduhu rasipa se

promukla pesma matroza

koji se žure za polazak.

Da vidiš u staroj luci igru leda,

da slušaš njegov stakleni kikot

i strašni vapaj jarbola.

Ovde se vino zgušnjava i razbija glineno posuđe,

a disanje saleće srebrnaste žrtve.

Kakva loša misao me namenila ovom mestu

gde mi alge pletu vence od leda,

da budem senka više u ovoj zemlji senki

gde jedra izgledaju pepeljasta.

Nema igra skitskih figura okalja me,

svi su stranci i među njima sam stranac;

moje reči oni ne mogu da razumeju,

glas kristala pocrnelog u burama kletvi.

Sričem njihovu divlju reč u kojoj je zatvoreno urlanje talasa

i od nje pravim molitve za njih, za sebe.

Možda će grob dubok kao nedra

i topao pod oklopom zime

da mi podari rodni ritam – treptaje

pod zemljom iz sna palmi.

Toliko zaboravljen da hoću da umrem ovde,

kamen mi neće biti usamljeniji od tela.

(Preveo Ratomir Marković)

JON VINJA (Ion Vinea)

Madrigal

Staro mi je srce: jedan menuet

koji je slučajno zapisan.

Slušaš ga i pokušavaš da ga opišeš

drugačije: da ga lišiš starog uzdaha.

Protivno svojoj sopstvenoj želji,

u luk se vraća slabašna pesma

i ostavlja svoj znak, kao iz leta,

rđu na prstima od gline.

Polen muke na pet belih latica

neka im bude, Gospo, sladak oreol –

i oprosti časovniku koji se ne pokorava,

već još uvek plače u Tvojim prstima.

(Preveo Ratomir Marković)

PANAIT ČERNA (Panait Cerna)

U pećini

Sa mračnih tavanica

Ćutljive suze stalno padaju;

Čini se da sporo napreduju

Iz velikih i dalekih  izvora.

Skriveni pramenovi vode

Godinama put probijaju –

Neprestano se prelivaju i kopaju

Slabašnu i tamnu tavanicu.

A posle godina kopanja

Puni stubovi se stvaraju:

Večne suze sa svoda

Ne ruše je – već je podupiru.

Isto tako, nepresušne suze

U duši su nam kapale,

I od nebrojenih oluja

Naš život potresao se…

A danas, kada veliki vrtlozi

Hoće da nam ubiju svaku nameru,

Mi bezbrižno prolazimo kroz njih

I samo što ne zapevamo pesmu.

U nama mladi dah provejava

I usmerava nas ka nebu –

Od patnji koje smo podneli

Gvozdeno oružje smo skovali.

(Preveo Ratomir Marković)

JON BARBU (Ion Barbu)

Sporedna igra

Po satu izvedena, dubina ovog mirnog grebena,

Koja je kroz ogledalo ušla u izbavljeno plavetnilo,

Izrezavši na utapanju seoskih krda

U gomilama vode sporednu igru, čistiju.

Latentni nadir! Pesnik diže sadržaj

Razbacanih harfi koje u suprotnom letu gubiš,

I pesma iscrpljuje: skrivena, kao more

Kada izvodi u šetnju meduze pod zelenim zvonima.

(Preveo Radu Flora)

ILARIJE VORONKA (Ilarie Voronca)

Profil u suzi

U predelu gorkom okean tvoj glas

I posmatraju te prozori poput maraca poštanskih

Rekao bi: hotelska soba i gle drveće

Pruža svoj vrat kao lovački psi

Još desetak koraka vetar me hvata pod ruku

Smeh je izdubljen

I sonata je poput polise osiguranja

Pod veslima padaju zvezde ključevi u mastilu

Jezero

Mozak podrhtava poput kabine broda prekookeanskog

Da znaš, da znaš uspomena ovaj poljubac

Kosa odrezana kao reči

Stepenasto misao neka

Jedna reč miris

Tunel u alkoholu šumovi

Kao što putevi se zavaraju kao fabrike u sedam uveče

Do prsa vozovi idu gramatički

Čelo kao srce i oči tvoje su postaje

Sumnja se u žilama penje kao tuga neka

Kao cepljenje

Vetar je rasekao svoj šlem u kristal.

(Preveo Radu Flora)