Žoze
Saramago
Godina
smrti Rikarda Reiša
Nosač podiže kačket i zahvaljuje, taksi naglo kreće,
vozač želi da mu kažu, Kuda, i to pitanje, tako jednostavno, tako prirodno,
savršeno primereno mestu i okolnostima, zatiče putnika nespremnog, kao da je činjenica
da je kupio kartu za put u Rio de Žaneiro bila i ostala jedini mogući odgovor
na sva pitanja, čak i na ona teška, koja su svojevremeno nailazila samo na
ćutanje, a sada, čim se iskrcao, uvideo je da taj odgovor nije dovoljan, možda
zato što su mu postavili jedno od dva sudbinska pitanja, Kuda, drugo, još gore,
bilo bi, Zašto.
(...)
Ovaj
dan je završen, ono što je od njega preostalo lebdi daleko nad morem i izmiče,
pre svega nekoliko sati plovio je Rikardo Reiš tim vodama, a sada mu je sav
horizont ono što ima nadohvat ruke, ti zidovi, nameštaj koji odbija svetlost
kao neko crno ogledalo, i umesto potmulog brektanja parnih mašina, čuje šapat,
žamor grada, šest stotina hiljada osoba koje uzdišu, neki krik u daljini, sad i
neke lake korake na hodniku, ženski glas koji kaže, Odmah dolazim, te reči, taj
glas, mora da je sobarica. Otvara jedan prozor, gleda napolje. Kiša je
prestala. Svež vazduh, vlažan od vetra koji je došao sa reke, ulazi u sobu,
potiskuje ustajali zadah što podseća na prljavo rublje zaboravljeno u nekoj
fioci, hotel nije kuća, treba to imati na umu, u njemu se talože svakojaki
mirisi, nečije preznojavanje u nesanici, nečija ljubavna noć, pokisli kaput,
prašina sa cipela očetkanih pred odlazak, a zatim dolaze sobarice da presvuku
krevete i počiste, ostaje i njihov ženski miris, nema načina da se to izbegne,
sve su to znaci naše ljudske prirode.
Ostavio
je otvoren prozor, pošao da otvori i drugi, i, okrepljen svežinom, samo u
košulji, s nekim naglim poletom poče da raspakuje kofere, za manje od pola sata
ih je ispraznio, preneo njihov sadržaj na odgovarajuća mesta, u fioke komode,
cipele u ormarić za cipele, odela u šifonjer, crnu lekarsku torbu u jedan
mračan ugao ormana, a knjige na policu, ono malo što je poneo sa sobom, nešto
klasične latinštine koju je već prestao redovno da čita, nekolicinu razlistanih
engleskih pesnika, tri-četiri brazilska autora, portugalskih jedva tuce, i među
njima jednu koja je pripadala biblioteci Hajland Brigejda, zaboravio je da je
vrati pre nego što se iskrcao. U ovo doba dana, ako je irski bibliotekar
primetio njen nestanak, neće štedeti debele i teške optužbe na račun luzitanske
otadžbine, zemlje robova i lopova, kao što je rekao Bajron, a sad ponavlja O’Brajen,
iz tih sitnih uzroka, lokalnih, obično se izrode velike i dalekosežne posledice
svetskih razmera, ali ja sam nevin, kunem se, to je bila samo puka zaboravnost,
ništa više. Odloži knjigu na stočić kraj uzglavlja, da je pročita do kraja,
ovih dana, ako bude imao volje, zove se The God of the Labyrinth, njen autor je
Herbert Ken, pukim slučajem takođe Irac, ali ime, ono zaista nije puka
slučajnost, jer bi se bez velikog ogrešenja o izgovor moglo pročitati kao Kem,
obratite pažnju, Ken, Kem, pisac koji je izašao iz anonimnosti samo zato što ga
je neko pronašao na Hajland Brigejdu, ali sada, ako na brodu ne postoji drugi
primerak, imamo još jedan razlog da upitamo, Kem. Zaveli su ga dosada putovanja
i privlačan naslov, lavirint i njegov bog, o kom li je to bogu reč, kakav je to
lavirint, kakav lavirintski bog, a na kraju se ispostavilo da je to samo običan
policijski roman, otrcana priča o ubistvu i istrazi, zločinac, žrtva, ili možda
obratno, ako žrtva može da postoji i pre zločinca, i napokon detektiv, sve
troje saučesnici smrti, a dužan sam da vam kažem i to da čitalac policijskih
romana jedini stvarno preživi priču koju čita, uostalom, svaki čitalac i čita
bilo koju priču kao da je upravo on jedini stvarno preživeli.
Preostalo
je još da sredi papire, one hartije sa stihovima, među kojima najstarija nosi
datum dvanaestog juna hiljadu devetsto četrnaeste, uoči samog rata, Velikog,
kako su ga kasnije krstili i nazivali sve dok nisu izmislili drugi, veći,
Učitelju, blagi su svi sati koje gubimo, ako u njihov gubitak, kao u vazu,
postavimo cveće, a malo kasnije zaključuje, Iz života odlazimo mirni, čak i bez
griže savesti što smo živeli. Nisu napisani tako, jedan za drugim, svaki red
pokorno nosi svoj zaseban stih, ali mi ih čitamo na taj način, uzastopno,
jedino sa prekidima koje nameću disanje i ritam, a najnoviji rukopis nastao je
trinaestog novembra hiljadu devetsto trideset i pete, prošlo je mesec i po dana
otkako je napisan, još je svež, i kaže, U nama nebrojeni žive, ako mislim il’
osećam, ne znam ko to misli il’ oseća, ja sam samo mesto na kojem se misli i
oseća, i premda se tu ne završava, mogao bi se slobodno završiti, budući da
izvan misli i osećanja ne postoji više ništa. Ako sam ja samo to, misli Rikardo
Reiš, pročitavši navedene stihove, ko to sad misli ono što ja mislim, ili
mislim da mislim na mestu gde se odvija moje razmišljanje, ko to oseća ono što
ja osećam, ili osećam da osećam na mestu gde se moja osećanja javljaju, ko se
služi mnome da bi osećao i mislio, i od onih bezbroj osoba koje u meni žive,
koja sam ja, ko sam, Kem, koje su to misli i osećanja moji u tolikoj meri da ih
ne mogu podeliti ni sa kim drugim, šta sam to ja a što drugi nisu, što nisu
bili ili neće biti. Skupio je hartije, dvadeset godina, dan za danom, list po
list, sklonio ih je u jednu fioku malog pisaćeg stola, zatvorio prozore, i
pustio toplu vodu da se umije. Bilo je tek nešto više od sedam sati.
