Teodor V. Adorno Tomasu Manu
360 So Kenter Ave.
Los Angeles 24
Treći juni 1945.
Poštovani i dragi gospodine doktore Man
Osećam duboku potrebu da Vam za Vaš sedamdeseti rođendan poželim puno
sreće i svako dobro. Taj datum se gotovo neprimetno došunjao i zatiče Vas usred
neprekidnog rada i samopregorne produkcije da čoveku teško pada da poveruje u
broj godina, pa se na neki način i plaši da uopšte na to podseti, - kao da se
tom čestitkom postavlja neka cenzura, kao da ona predstavlja jedan nedopustivi
zahvat u samo duhovno iskustvo, koje se upravo sastoji u tome da ne trpi ništa
što bi mu sa strane i izvana bilo nametnuto, budući da se ono ljudsko upravo
iskazuje kao memoire involontaire. A ipak nećete zameriti posmatraču sa strane
što čini ono što bezglasna neumornost Vašeg dela sebi najstrože uskraćuje, -da
Vam iskaže svoju zahvalnost sa nadom da bi ona cenzura Vama lično ostala
neprimećena, u onom smislu kao što se i činjenica svečanog sedamdesetog
rođendana ovome čini kao suptilno, uzdržano i ironičko umetničko sredstvo,
budući da se malo razume u Vaše spise. Moglo bi se postaviti pitanje ko je
ostao verniji onoj utopiji mladića, onom snu o jednom od svakojakih svrha
pošteđenog i izopačenog sveta, od Vas, budući da ste celim svojim bićem uvek
bili usredsređeni na zrelost i odgovornost? Ta zar Vaše celokupno delo ne
predstavlja jedno jedinstveno preplitanje ranog sa poznim, jednu jedinstvenu
negaciju osrednjosti normalnog života?
Zar sedamdeseti rođendan nije čak i jedan pravi kontrapunkt Hanovom prvom
doživljaju opere? Svoju ličnu i privatnu zahvalnost ne bih umeo bolje i tačnije
da iskažem nego ispovednom konstatacijom da su se zvuk Vaših rečenica i priroda
Vaših likova tako duboko ugradili u mene u godinama kada sam prestajao da budem
dete da više ne bih umeo da ih lučim od prijateljstava i zaljubljenosti tih
godina: to je dobar komad postojanja suočen sa svakom umetnošću i upravo time i
primarno iskustvo o samoj umetnosti. Takva duhovno-biološka blizina je suprotni
pol onog drugog kojim ste me se tako duboko dojmili. Kada sam Vas sreo ovde na
Zapadnoj obali, imao sam osećaj da se prvi i jedini put fizički susrećem sa
onom nemačkom tradicijom koja mi je sve podarila i kojoj sve imam da zahvalim:
pa i snagu da se oduprem tradiciji. To osećanje i ta sreća koju ono pruža-teolozi bi govorili o
blagoslovu- više me nikada neće napustiti. U leto 1921. sam jednom u Kemptenu
za vreme jedne duge šetnje neprimetno išao iza Vas i pri tome sam zamišljao
kako bi to bilo kada biste sa mnom stupili u razgovor. To da ste dvadeset
godina kasnije zaista sa mnom stupili u razgovor, uistinu je jedno delimično
ostvarenje utopije, što se čoveku gotovo nikada ne dešava.
Zapravo sam nekolicinom novih pesmica hteo da
iskažem svoje poštovanje cezuri, ali mi moja izmučena jadna glava nije dala da
ostvarim taj naum. Nadam se da ću to naknadno uraditi. Ali daleko više mi leži
na srcu da ovo jezivo stanje našeg sveta ne pomuti radost i da se nepovoljno
odrazi na dovršenje Leverkina, kojeg već
nestrpljivo očekujem.
Sa dubokim poštovanjem
Vaš T.V. Adorno
Tomas Man Teodoru V. Adornu
Dragi doktore
Adorno,
Hoću da Vam
pišem o rukopisu koji sam nedavno ostavio kod Vas i koji Vi sigurno već čitate.
Nemam osećaj da me to prekida u radu.
Saznanje da se
ta čudna, možda nemoguća kompozicija (ono što je gotovo) nalazi u Vašim rukama,
izaziva u meni izvesno uzbuđenje; jer se u sve češćim stanjima umora pitam ne
bi li bilo bolje da dignem ruke od nje, i od toga kakvo ćete lice napraviti
zavisiće da li ću pri njoj ostati.
Ono što me
uglavnom goni da u obliku komentara polažem račune, to je princip montaže, koji
se na karakterističan način i prilično zazorno provlači kroz čitavu
knjigu-sasvim otvoreno, bez ikakvog skrivanja. Još pre kratkog vremena palo mi
je to u oči, na jedan upola zabavan upola nelagodan način, kada je trebalo da
okarakterišem krizu bolesti junaka, pri čemu sam Ničeove simptome bolesti, kako
se oni javljaju u pismima, pored propisanih jelovnika, itd.,bukvalno i verno
preneo u knjigu, svakome, takoreći, upadljivo prilepio. Tako ja pomoću montaže
upotrebljavam motiv nevidljive, nikad susretane i fizički nedoživljene
poštovateljke i ljubavnice Čajkovskog, gospođe fon Mek. Onako kako je to
istorijski dato i kako je poznato tako ga ja prilepljujem, pustim da se konture
razliju, da utonu u kompoziciju kao neka mitski slobodna tema koja pripada
svakome.(Odnos je za Leverkina sredstvo da obiđe zabranu ljubavi, đavolovu
zapovest hladnoće).
Dalji primer:
pri kraju upotrebljavam, otvoreno i postupkom citata, šemu Šekspirovih soneta:
trougao u kojem prijatelj šalje ljubavnici prijatelja da je za njega prosi-a
ovaj „prosi za sebe samog“. Dakako: ja to preinačujem: Adrijan ubija prijatelja
koga voli na taj način što ga povezujući ga sa onom ženom izručuje ubilačkoj
ljubomori (Ines Rode). Ali to malo menja karakter bezobraznog potkradanja u tom
preuzimanju.
Čini mi se da
nije dovoljno za opravdanje takvog postupka da se poziva na molijerovsko „Je
prends mon bien ou je le trouve“. Moglo bi se govoriti o staračkoj sklonosti da
se život sagledava kao produkt kulture i u formi mitskih klišea, kojima se daje
prednost u odnosu na „samostalno“ pronalaženje u zakrečenom dostojanstvu. Ali
ja suviše dobro znam da sam se već rano vežbao u nekoj vrsti višeg
prepisivanja: na primer, kod tifusa malog Hana Budenbroka, za koga sam, da bih
ga oblikovao, bez ustručavanja prepisao odgovarajući članak iz
Konversationslexikon-a, s tim što sam ga, takoreći „pretočio u stihove“. To je
postalo čuveno poglavlje. Ali njegova zasluga sastoji se samo u izvesnom
produhovljavanju mehanički usvojene građe( i u triku indirektnog saopštavanja
Hanove smrti).
Stvar postaje
teža, da ne kažem skandaloznija, ako se pri usvajanju građe radi o predmetima
koji su već sami duh, dakle o stvarnoj literarnoj pozajmici, učinjenoj sa
izrazom kao da je to što je šćapljeno upravo dovoljno dobro da posluži
sopstvenoj kompoziciji ideja. S pravom pretpostavljate da ovde imam na umu
smele- i nadam se ne i potpuno nevešte-zahvate u određene partije Vaših
muzičko-filozofskih spisa, koji zahtevaju da budu opravdani, naročito stoga što
čitalac nije u stanju da utvrdi, ukoliko, za volju iluzije, nije data prava
mogućnost da mu se na njih ukaže. ( Fusnota: „Ovo je od Adorna-Vizengrunda?“ To
ne ide.) -Čudno je to: moj odnos prema muzici uživa izvestan glas, uvek sam umeo
literarno da muziciram, osećao sam se upola muzičarem, preneo sam tehniku
muzičkog preplitanja u roman, i još pre kratkog vremena, na primer, priznao mi
je Ernst Toh, u jednoj čestitki, izričito i odlučno „muzičku obaveštenost“. Ali
da bi se napisao roman o muzičaru, koji ponekad čak ima pretenzije da , između
ostalog, istovremeno s ostalim, bude roman o muzici, -potrebno je više od
obaveštenosti, naime školovanost, koja meni jednostavno nedostaje. Zbog toga
sam od samog početka odlučio da u knjizi, koja inače naginje principu montaže,
ne ustuknem ni pred kakvim pomoćnim zahvatom u tuđe dobro: verujući da će ono
što je uzeto, naučeno, u okviru kompozicije moći lako da dobije samostalnu
funkciju, simboličan samostalni život, -a da će
pritom na svom izvornom mestu ostati nedirnuto. (...)
