Thursday, October 9, 2014


Teodor V. Adorno Tomasu Manu

                                                                                               360 So Kenter Ave.
                                                                                               Los Angeles 24
                             Treći juni 1945.

                                                                      
Poštovani i dragi gospodine doktore Man
     Osećam duboku potrebu da Vam za Vaš sedamdeseti rođendan poželim puno sreće i svako dobro. Taj datum se gotovo neprimetno došunjao i zatiče Vas usred neprekidnog rada i samopregorne produkcije da čoveku teško pada da poveruje u broj godina, pa se na neki način i plaši da uopšte na to podseti, - kao da se tom čestitkom postavlja neka cenzura, kao da ona predstavlja jedan nedopustivi zahvat u samo duhovno iskustvo, koje se upravo sastoji u tome da ne trpi ništa što bi mu sa strane i izvana bilo nametnuto, budući da se ono ljudsko upravo iskazuje kao memoire involontaire. A ipak nećete zameriti posmatraču sa strane što čini ono što bezglasna neumornost Vašeg dela sebi najstrože uskraćuje, -da Vam iskaže svoju zahvalnost sa nadom da bi ona cenzura Vama lično ostala neprimećena, u onom smislu kao što se i činjenica svečanog sedamdesetog rođendana ovome čini kao suptilno, uzdržano i ironičko umetničko sredstvo, budući da se malo razume u Vaše spise. Moglo bi se postaviti pitanje ko je ostao verniji onoj utopiji mladića, onom snu o jednom od svakojakih svrha pošteđenog i izopačenog sveta, od Vas, budući da ste celim svojim bićem uvek bili usredsređeni na zrelost i odgovornost? Ta zar Vaše celokupno delo ne predstavlja jedno jedinstveno preplitanje ranog sa poznim, jednu jedinstvenu negaciju osrednjosti  normalnog života? Zar sedamdeseti rođendan nije čak i jedan pravi kontrapunkt Hanovom prvom doživljaju opere? Svoju ličnu i privatnu zahvalnost ne bih umeo bolje i tačnije da iskažem nego ispovednom konstatacijom da su se zvuk Vaših rečenica i priroda Vaših likova tako duboko ugradili u mene u godinama kada sam prestajao da budem dete da više ne bih umeo da ih lučim od prijateljstava i zaljubljenosti tih godina: to je dobar komad postojanja suočen sa svakom umetnošću i upravo time i primarno iskustvo o samoj umetnosti. Takva duhovno-biološka blizina je suprotni pol onog drugog kojim ste me se tako duboko dojmili. Kada sam Vas sreo ovde na Zapadnoj obali, imao sam osećaj da se prvi i jedini put fizički susrećem sa onom nemačkom tradicijom koja mi je sve podarila i kojoj sve imam da zahvalim: pa i snagu da se oduprem tradiciji. To osećanje i ta sreća  koju ono pruža-teolozi bi govorili o blagoslovu- više me nikada neće napustiti. U leto 1921. sam jednom u Kemptenu za vreme jedne duge šetnje neprimetno išao iza Vas i pri tome sam zamišljao kako bi to bilo kada biste sa mnom stupili u razgovor. To da ste dvadeset godina kasnije zaista sa mnom stupili u razgovor, uistinu je jedno delimično ostvarenje utopije, što se čoveku gotovo nikada ne dešava.
Zapravo sam nekolicinom novih pesmica hteo da iskažem svoje poštovanje cezuri, ali mi moja izmučena jadna glava nije dala da ostvarim taj naum. Nadam se da ću to naknadno uraditi. Ali daleko više mi leži na srcu da ovo jezivo stanje našeg sveta ne pomuti radost i da se nepovoljno odrazi  na dovršenje Leverkina, kojeg već nestrpljivo očekujem.

                                                   Sa dubokim poštovanjem

                                                   Vaš T.V. Adorno




            Tomas Man Teodoru V. Adornu

Dragi doktore Adorno,
Hoću da Vam pišem o rukopisu koji sam nedavno ostavio kod Vas i koji Vi sigurno već čitate. Nemam osećaj da me to prekida u radu.
Saznanje da se ta čudna, možda nemoguća kompozicija (ono što je gotovo) nalazi u Vašim rukama, izaziva u meni izvesno uzbuđenje; jer se u sve češćim stanjima umora pitam ne bi li bilo bolje da dignem ruke od nje, i od toga kakvo ćete lice napraviti zavisiće da li ću pri njoj ostati.
Ono što me uglavnom goni da u obliku komentara polažem račune, to je princip montaže, koji se na karakterističan način i prilično zazorno provlači kroz čitavu knjigu-sasvim otvoreno, bez ikakvog skrivanja. Još pre kratkog vremena palo mi je to u oči, na jedan upola zabavan upola nelagodan način, kada je trebalo da okarakterišem krizu bolesti junaka, pri čemu sam Ničeove simptome bolesti, kako se oni javljaju u pismima, pored propisanih jelovnika, itd.,bukvalno i verno preneo u knjigu, svakome, takoreći, upadljivo prilepio. Tako ja pomoću montaže upotrebljavam motiv nevidljive, nikad susretane i fizički nedoživljene poštovateljke i ljubavnice Čajkovskog, gospođe fon Mek. Onako kako je to istorijski dato i kako je poznato tako ga ja prilepljujem, pustim da se konture razliju, da utonu u kompoziciju kao neka mitski slobodna tema koja pripada svakome.(Odnos je za Leverkina sredstvo da obiđe zabranu ljubavi, đavolovu zapovest hladnoće).
Dalji primer: pri kraju upotrebljavam, otvoreno i postupkom citata, šemu Šekspirovih soneta: trougao u kojem prijatelj šalje ljubavnici prijatelja da je za njega prosi-a ovaj „prosi za sebe samog“. Dakako: ja to preinačujem: Adrijan ubija prijatelja koga voli na taj način što ga povezujući ga sa onom ženom izručuje ubilačkoj ljubomori (Ines Rode). Ali to malo menja karakter bezobraznog potkradanja u tom preuzimanju.
Čini mi se da nije dovoljno za opravdanje takvog postupka da se poziva na molijerovsko „Je prends mon bien ou je le trouve“. Moglo bi se govoriti o staračkoj sklonosti da se život sagledava kao produkt kulture i u formi mitskih klišea, kojima se daje prednost u odnosu na „samostalno“ pronalaženje u zakrečenom dostojanstvu. Ali ja suviše dobro znam da sam se već rano vežbao u nekoj vrsti višeg prepisivanja: na primer, kod tifusa malog Hana Budenbroka, za koga sam, da bih ga oblikovao, bez ustručavanja prepisao odgovarajući članak iz Konversationslexikon-a, s tim što sam ga, takoreći „pretočio u stihove“. To je postalo čuveno poglavlje. Ali njegova zasluga sastoji se samo u izvesnom produhovljavanju mehanički usvojene građe( i u triku indirektnog saopštavanja Hanove smrti).
Stvar postaje teža, da ne kažem skandaloznija, ako se pri usvajanju građe radi o predmetima koji su već sami duh, dakle o stvarnoj literarnoj pozajmici, učinjenoj sa izrazom kao da je to što je šćapljeno upravo dovoljno dobro da posluži sopstvenoj kompoziciji ideja. S pravom pretpostavljate da ovde imam na umu smele- i nadam se ne i potpuno nevešte-zahvate u određene partije Vaših muzičko-filozofskih spisa, koji zahtevaju da budu opravdani, naročito stoga što čitalac nije u stanju da utvrdi, ukoliko, za volju iluzije, nije data prava mogućnost da mu se na njih ukaže. ( Fusnota: „Ovo je od Adorna-Vizengrunda?“ To ne ide.) -Čudno je to: moj odnos prema muzici uživa izvestan glas, uvek sam umeo literarno da muziciram, osećao sam se upola muzičarem, preneo sam tehniku muzičkog preplitanja u roman, i još pre kratkog vremena, na primer, priznao mi je Ernst Toh, u jednoj čestitki, izričito i odlučno „muzičku obaveštenost“. Ali da bi se napisao roman o muzičaru, koji ponekad čak ima pretenzije da , između ostalog, istovremeno s ostalim, bude roman o muzici, -potrebno je više od obaveštenosti, naime školovanost, koja meni jednostavno nedostaje. Zbog toga sam od samog početka odlučio da u knjizi, koja inače naginje principu montaže, ne ustuknem ni pred kakvim pomoćnim zahvatom u tuđe dobro: verujući da će ono što je uzeto, naučeno, u okviru kompozicije moći lako da dobije samostalnu funkciju, simboličan samostalni život, -a da će  pritom na svom izvornom mestu ostati nedirnuto.   (...)


No comments:

Post a Comment