Monday, October 27, 2014

Paul Celan

TIBINGEN, JANUAR

Na slepilo na-
govorene oči.
Njihovo – „zagonetka je
čisto izvirivanje“ – njihovo
sećanje na
ploveće Helderlinove kule, oko kojih
šume galebovi.

Posete utopljenih stolara pri
ovim
rečima što rone:

Kad bi došao,
kad bi došao čovek,
kad bi došao čovek na svet, danas, sa
svetlom bradom
patrijarha: on bi smeo,
progovorivši o ovom
vremenu, on bi
smeo
samo tepati i tepati,
nepresta-, nepresta-
nono.

(Palakš.Palakš.)

Prevod  Zvonimir  Kostić  Palanski


PSALAM

Niko nas ne mesi više od zemlje i gline,
niko ne govori prahu našem.
Niko.

Hvaljen budi, Niko.
Tebi za ljubav
cvetaćemo.
Tebi
nasusret.

Ništa
bejasmo, jesmo, bićemo,
stalno cvetajući:
ta ništa -, ta
nikoruža.

Sa
tučkom dušesvetlim,
prašnikom nebesnopustim,
krunom crvenom
od purpurne reči koju pevasmo
o trnu, o
o trnu.



REŠETKA JEZIKA

Krug oka između štapova.

Treperava zver kapak
vesla nagore,
oslobađa pogled.

Zenica, plivačica, besana i mutna:
nebo, srcesivo, mora biti blizu.

Koso, u gvozdenom tobocu,
puši se luč.
Po smislu svetlosti
odgonetaš dušu.

(Da sam kao ti. Da si kao ja.
Zar nismo stajali
pod  jednim pasatom?
Stranci smo.)

Pločice. Na njima
jedna kraj druge, dve
srcesive lokve:
dvoja
usta puna ćutanja.


OVDE

Ovde – misli se ovde, gde trešnjev cvet želi biti crnji
nego tamo.
Ovde – misli se na ovu ruku koja mu pomaže da to i
bude.
Ovde – misli se na onu lađu, kojom dođoh na peščanu
struju:
privezana
leži u snu koji prosipaš.

Ovde – misli se na čoveka koga znam:
slepoočnica mu je bela
kao žar koji je ugasio.
Bacio mi je svoju čašu na čelo
i došao
kad je protekla godina
da mi poljubi ožiljak.
Izrekao je prokletstvo i blagoslov
i otada nije govorio više.

Ovde – misli se na ovaj grad,
kojim vladaš ti i oblak,
od njegovih večeri.


ONAJ ŠTO NAM JE BROJIO ČASOVE

Onaj što nam je brojio časove,
broji i dalje.
Šta može da broji, reci?
On broji i broji.

Niti je hladnije,
niti mračnije,
niti vlažnije.

Samo ono što nam pomaže da oslušnemo:
ono osluškuje sada
sam za sebe.

KORONA

Iz ruke jesen jede svoj list: mi smo prijatelji.
Ljuštimo vreme iz oraha i učimo ga da hoda:
vreme se vraća u ljusku.

U ogledalu je nedelja,
u snu se spava,
usta govore istinu.

Pogled mi se spušta do roda voljene:
gledamo se,
govorimo nešto mračno,
volimo se kao mrak i pamćenje,
spavamo kao vino u školjkama,
kao more u krvavom zraku meseca.

Stojimo zagrljeni u prozoru, gledaju nas sa ulice:
vreme je da se zna!
Vreme je da se kamen podesi za cvetanje,
da nepočinku zakuca srce.
Vreme je da bude vreme.

Vreme je.


KO SVOJE SRCE čupa iz grudi prema noći, on seže
za ružom.

Njegov je njen list i njen trn,
njemu ona stavlja svetlost na tanjir,
njemu dahom puni čaše,
njemu šume senke ljubavi.

Ko svoje srce čupa iz grudi prema noći i baca ga uvis:
on ne promašuje,
on kamenuje kamen,
njemu zvoni krv iz časovnika,
vreme mu iz ruke izbija časove:
on može da se igra lepšim loptama
i da govori o tebi i meni.


U EGIPTU

Reci oku strankinje: Budi voda.
One, koje znaš u vodi, potraži u oku strankinje.
Zovi ih iz vode: Ruto! Noemina! Mirjam!
Ukrasi ih kad ležiš kraj strankinje.
Ukrasi ih oblačnom kosom strankinje.
Reci Ruti i Mirjam i Noemini:
Gledajte, ja spavam kraj nje!
Ukrasi strankinju kraj sebe najlepše.
Ukrasi je bolom za Rutom, za Mirjam i Noeminom.
Reci strankinji:
Gle, spavao sam kraj njih!

TOLIKO ZVEZDA

Toliko zvezda, koje nam
pružaju. Ja sam bio,
kad sam te pogledao – kada? –
napolju
pri drugim svetovima.

O, ovi putevi, galaktički,
o, ovaj čas, koji nam
prevali noći
u breme naših imena. Nije,
znam ja to, nije istina
da smo živeli, samo je
slepo strujao dah
između tamošnjice i neprisustva
i povremenosti,
kao kometa je lepršalo oko
put ugasline, a tamo je
u ambisima, gde je sve to trnulo,
stajalo raskošnih dojki vreme,
uz koje je i niz koje je
i sve dalje od njega raslo ono
što jeste ili je bilo ili će biti - ,
ja znam,
ja znam i ti znaš, mi smo znali,
mi nismo znali, ta mi
nismo tu bili, a ne ni tamo,
a povremeno, dok je
između nas samo Ništa stajalo,

postajali smo sasvim prisni.  

No comments:

Post a Comment