Wednesday, September 10, 2014

ŽIL SIPERVJEL (JULES SUPERVIELLE)





* * *


Tu buku mora u kojoj smo svi
Poznaje dobro drvo sa kosom,
I crni konj u nju ulazi do grebena
I pruža vrat kao za slatkom vodom,
Kao da hoće da napusti ovaj sprud,
Postane u daljini konj iz bajke
I pomeša se sa ovcama pene,
Sa tim runom stvorenim za oči,
Da najzad bude sin te morske vode,
Da pase alge na dnu dubina.
Ali treba znati čekati na obali,
Obećavati se talasima pučine,
Uložiti nadu u izvesnost smrti,
Spustiti opet glavu u travu.

(I. V. Lalić)




BEZ BOGA

Odmičem među zvezdama sa dva slepa psa
Što katkada se približe da potraže moj put.
Ničega ovde nema što bi na zemlju ličilo
Al slani jedan miris dolazi mi na usne
I čujem jedan glas što mi kruži u glavi
Kao u kavezu ptica neka skoro ljudska.
Svakodnevno mi srce, ovde je zora crna,
Uzalud hoće da plane pod nebom što se preliva.
Mračno inje noći paralizuje eter,
Primičem se i osećam se hiljadostruko izložen,
Otkrivam bok i leđa, otkrivam glavu i grudi
Svim strelama Neznanog koje u susedstvu je.
Idem i polažem stope na jedno oblačno tlo
Na kojem oči moje ne vide tragove Boga
I za sobom ostavljam tek trag vrtoglavice
Što u daljini teško zarasta u ožiljak.

(I. V. Lalić)




KIŠA I TIRANI

Vidim kako pada kiša
U lokvama čijim blista
Naša ozbiljna planeta,
Kiša koja pada čista
Ko u vremenu Homera
I u vremenu Vijona
Po detetu i po majci
I po leđima ovaca,
Kiša koja ponavlja se
Ali ne može da smekša
Okorelost tvrdih glava
Ni tiranska tvrda srca,
Niti da ih udostoji
Jednog pravednog divljenja,
To je jedna sitna kiša
Koja pada po Evropi
Koja stavlja sve što živi
U jedan te isti omot,
Premda tu je pešadija
Koja puni svoje puške,
Premda cela štampa tu je
I signale objavljuje,
To je jedna sitna kiša
Što zastave raskvašuje.

(I. V. Lalić)


1 comment: