Saturday, September 6, 2014

Mišel Uelbek, "Platforma" (odlomak)

Mišel Uelbek, "Platforma" (odlomak)


„Mišel“, reče ona posle kraćeg ćutanja. Poskočio sam kad je izgovorila moje ime. „Zašto se vi osećate tako starim?“, pitala je, gledajući me pravo u oči.
Bilo je to dobro pitanje; lagano sam uzdahnuo. „Niko vas ne tera da odmah odgovorite“, dodade ljubazno. „Imam jednu knjigu za vas“, nastavila je, tražeći po torbi. S iznenađenjem sam prepoznao žute korice edicije „Maske“, i naslov Agate Kristi „Dolina“.
„Agata Kristi?“, izustih začuđen.
„Ipak je pročitajte. Mislim da će vam biti zanimljivo.“
Klimnuo sam tupavo glavom. „Nećete na ručak?“, upitala me je. „Već je jedan sat.“
„Ne...Ne, ne verujem.“
„Vi baš ne volite život u grupi?“
Nije bilo potrebno da odgovorim; nasmejao sam se. Pokupili smo stvari, krenuli nazad. Usput smo se mimoišli sa Lionelom, lutao je kao kakva ukleta duša; ljubazno nas je pozdravio, ali se lepo videlo da mu nije nimalo zabavno. Ne čudi što su ljudi-samci tako retki u klubovima za odmor. A ako i dođu, napeti su, nespremni da se prepuste bilo kakvoj razonodi. Najčešće i skrate boravak; i sasvim retko učestvuju u zabavnim aktivnostima. Ostavio sam Valeri kraj stola u restoranu.

U svakoj noveli o Šerloku Holmsu prepoznatljive su bile, naravno, karakteristične crte njegove ličnosti; međutim, autor nikad nije propuštao da unese i neku novu crtu (kokain, violina, postojanje brata Majkrofta, ljubav prema italijanskoj operi, pojedine usluge evropskim vladajućim porodicama – prva afera koju je Šerlok rešio, kad je još bio žutokljunac). Sa svakim novootkrivenim detaljem ocrtavala se nova zona senki, i na kraju je stvoren stvarno fascinantan lik: Konan Dojl je uspeo da ostvaru savršenu ravnotežu između zadovoljstva otkrivanja i zadovoljstva prepoznavanja. A Agata Kristi kao da se, naprotiv, prepušta suviše zadovoljstvu prepoznavanja. U početnim opisima Poaroa, ona pokazuje sklonost da se ograniči na nekoliko tipskih fraza, svedenih na najuočljivije karakteristike ličnosti (njegova manična sklonost simetriji, lakovane čizmice, pažnja koju poklanja brkovima); u njenim slabijim delima stiče se čak utisak da su rečenice kojima se lik predstavlja gotovo prepisivane iz jedne knjige u drugu.

Zanimljivost „Doline“, uza sve rečeno, bila je ipak u nečem drugom. Ona nije ni u liku ambiciozne Henrijete, vajarke, kroz koju Agata Kristi pokušava da predstavi stvaralačke muke (scena u kojoj ona uništava jednu od svojih skulptura jer je osetila da joj nešto nedostaje), već i u posebnom vidu patnje koja nastaje iz same činjenice da je neko umetnik, iz nesposobnosti da se bude stvarno srećan ili nesrećan, da se istinski oseća mržnja, očajanje, oduševljenje ili ljubav – u toj vrsti estetskog filtera koji se postavlja, bez mogućnosti uklanjanja, između umetnika i sveta. Romansijerka je unela mnogo ličnog u taj lik i njena je iskrenost očigledna. Na nesreću, umetnik, na neki način postavljen izvan sveta, i koji stvari oseća samo na dvosmislen i, prema tome, manje nasilan način, postajao je, zbog svega toga, manje zanimljiva ličnost.

                Konzervativna iz temelja, nesklona bilo kakvoj ideji o socijalnoj preraspodeli bogatstava, Agata Kristi zastupala je, tokom cele svoje romansijerske karijere, vrlo tvrde ideološke stavove. Ovakvo radikalno teorijsko angažovanje omogućavalo joj je da, u praksi, često bude vrlo stroga kad opisuje englesku aristokratiju, čije je privilegije sama branila. Ledi Angkatel je burleskni lik, na granici uverljivosti, povremeno stvarno zastrašujući. Romansijerka je bila fascinirana svojom kreaturom koja je zaboravljala čak i ono što važi za normalna ljudska bića; mora biti da se istinski zabavljala ispisujući rečenice tipa: „Tako je teško da se stvarno sazna kad se desi ubistvo u kući“; ipak njene simpatije nesumnjivo ne uživa ledi Angkatel. Naprotiv, tu je vrlo topao portret Midž, koja je bila prinuđena da radi kao prodavačica tokom cele nedelje, da bi tako zaradila za život, a vikende je provodila u okruženju ljudi koji nisu imali ni najmanju predstavu o tome šta znači rad. Hrabra, preduzimljiva Midž volela je Edvarda ljubavlju bez nade. Edvard je pak sam sebe smatrao promašenim: nije uspeo nikad ništa da uradi u svom životu, čak ni da postane pisac; objavljivao je samo kratke hronike, pune gorke ironije, u opskurnim revijama za bibliofile. Tri puta je prosio Henrijetu, bez uspeha. Henrijeta je bila Džonova ljubavnica, divila se njegovoj blistavoj ličnosti, njegovoj snazi; ali Džon je bio oženjen. Njegovo ubistvo poremetilo je krhku ravnotežu nezadovoljenih želja, koja je povezivala sve ove likove; Edvard je najzad shvatio da Henrijeta njega nikada ne može poželeti, da on definitivno nije na visini jednog Džona; osim toga, nije uspevao da se približi ni Midž, i njegov se život činio definitivno promašenim. Od toga trenutka „Dolina“ je postala uzbudljiva i čudna knjiga; kao duboka voda koja počinje da se kreće. U sceni u kojoj Midž spasava Edvarda od samoubistva a on joj potom predlaže da se uda za njega Agata Kristi je ostvarila nešto vrlo lepo, neku vrstu očaravanja u Dikensovom stilu.

Zagrlila ga je. On joj se nasmešio:
’Tako si topla, Midž...tako topla...’
Da, pomisli Midž, to je to – očajanje. Nešto ledeno, beskrajna hladnoća i samoća. Nikada dotad nije shvatala da je očajanje hladno; uvek ga je zamišljala kao nešto vrelo, žestoko, nasilno. Ali ne. Eto šta očajanje zapravo jeste: ponor ledene tame bez dna, ispunjen nepodnošljivom samoćom. A greh očajanja, o kojem su govorili sveštenici, bio je hladan greh, koji se sastojao u tome da se prekine svaki dodir među ljudima, topao i živ.


Završio sam s čitanjem u dvadeset jedan sat; ustao sam, odšetao do prozora. More je bilo mirno, mirijade svetlosnih tačaka igrale su na njegovoj površini; bledi obruč oivičavao je mesečev krug. Znao sam da se ove noći održava „full moon“ rejv žurka u Koh Lanti; Babet i Lea će svakako ići tamo, kao i najveći broj hotelskih gostiju. Tako se lako čovek odriče života, i sam gura sopstveni život na stranu. U času dok su se pripremali za žurku, kad su taksi vozila počela da stižu pred hotel, kad je nastala užurbana gužva po hodnicima, ja sam osećao samo neko tužno olakšanje.

No comments:

Post a Comment