Dostojevski, "Braća Karamazovi"- Đavo. Mora Ivana Fjodoroviča

Ivan V. Lalić

ARGONAUTI

More nas je trpelo, zabavljeno večnošću

U sebi; i tako smo plovili, od obale

Do obale, danima, noćima, godinama.

Najlepše obale, naravno, nismo dodirnuli.

Samo je vetar nosio iskidana vlakna

Mirisa ogromnih voćnjaka na kraju sveta,

Izvan pravca plovidbe; ali smo upoznali

Ljubav i smrt, i nešto malo smisla,

Tvrda zrnca zlata u pesku sećanja;

Da, i ponos pustolovine, uprljan krvlju

I opran čistim vetrovima, ispod zvezda

U koje smo nevešto upisali naša imena.

Na kraju smo se vratili odakle smo i pošli;

Posada se rasula kao ogrlica; pukla je

Nit naše sudbine. Kapetan smrskan pramcem broda.

More je ostalo isto. Sve je ostalo isto.

Brod rascvetanih rebara trune na polaznoj obali.

Ali malo ko zna tajnu:

nije važan svršetak,

Važna je samo plovidba.

TAKO JE PEVAO ORFEJ

On pevao je kao grm pun ruža,

Glasom od bakra, od voća i pene.

I svaka grana bivala je duža

I meka ispod kore, ko da pruža

Crnkasto telo milovanju žene.

A divne zveri nisu čak ni znale

Kako im krv se u med zlatni gruša.

Naježene su, velike i male,

Ko isečene iz tišine stale,

S jezerom svetla u uhu što sluša.

A on je vreme učinio čujnim,

Dao mu gipkost vode bistre, plitke,

Pune pastrmki sa tačkama rujnim;

I boju trave s cvetovima bujnim,

I ukus zemlje, sunčane i žitke.

I pevao je i pod kišom mlakom,

Mokar, sred ljubičaste deteline,

Krvav pod kožom, i skriveno lakom

Na odjek zrelog glasa pod stenjakom,

Gde vrebao je prvi val tišine.

PESMA O EURIDIKI

Niko me nije sprečio da u vašu tamu,

Da u vašu gustu, obezvremenjenu tamu

Zarijem glas, okovan u ljubičasto srebro;

Ali se glas istopio na vašim znojnim dlanovima,

Ugušio u crnom perju naslaga mrtvih ptica,

Ispario na žišku mudrosti vaših očiju,

I sada se, oglodan nevidljivim podsmehom zidova,

Vraćam sam.

Gospodari poleđine trajanja, da nije bilo

Ljubavi koja je prožela moj crveni strah

Kao što more prožima mirisom južni vetar

Ne bih zakucao na vrata zabranjenog povratka.

A vi ste me pustili da brojim pesak mrtvog vremena

I popljuvali me vašim mudrim, bezglasnim smehom,

Kada sam poverovao očima, teškim od krvi.

Shvatite, bio sam usamljen. I prošao sam

Vašim hodnicima, da to i dalje ostanem.

Ali sam ukrao malo svetlosti vaše tame,

I dotakao vaše spokojne usne i udove,

Da razumem besmisleni smisao mog gubitka.

Euridika, raspletena ko stablo u svom korenu,

Traje izvan mene, i ne maše mi na odlasku.

I sada, oglodan nevidljivim podsmehom zidova

Zarivam nokte u zgranute, pepeljaste dlanove,

Da izađem kako sam i ušao, dostojanstveno,

Da ne kriknem, da ne potrčim na vrata sunca,

Uplašen, grozno obogaćen.

ORFEJEV DRUGI SILAZAK

Silazak lišen reči, lišen glasa,

Silazak praznih ruku, čin pre čina;

Silazak s gorkom vatrom oko pasa

I ujedima crnih letipasa

U mesu što se otvara ko glina.

Sazvežđa mokrih proleća se miču,

Koreni šuma gore ko fitilji,

U kući srebra snegovi se stiču,

Ogledala se mute, ruže niču,

Mlada se munja budi, vršak šilji;

A Orfej svetli u mraku tunela,

Gospodar svoje tmine ljubičaste;

Bez putovođe, bez zadanog dela,

S  pobunom cveća u špiljama tela,

Sav svetla lepra, sav fosforne kraste.

Seća se davnog poraza, prepozna

Mesto i vreme i otisak krika

Pa ide dalje; za njim vatra lozna

Mladice pušta, i tama porozna

Trepti ko rudnik probuđenih slika.

Silazak bez težine obećanja,

Pravila igre, zaloga i kraja;

Svaki je korak koren; nema granja

To čudno stablo koje sebe sanja

I na dnu tame traži vir svog sjaja.

Trag mu se iskri, trag svetlećeg metka;

Orfej sa jednim sećanjem i gubav

Ide do kraja, ide do početka,

Dok na dnu tame kao na dnu pretka

Svetluca seme, davna smrt, i ljubav.

Silazi: leta poju ko sirene,

A on je u tunelu, nem i gorak;

Zatvori oči; i kada te prene

Taj vrv u krvi, ta ruža od pene,

Tad silazak mu slušaš, njegov korak.

SAOPŠTENJE O IKARU

Pretpostavka je pad. Mladić je uzleteo, svetao,

Uz plave pršljene vetra, mišićavi plivač,

Otvoren kao ruža nad Lavirintom što se smanjuje,

Gle, svodi se na jednačinu, opasan modrom vodom

I zelenim srebrom maslina.

                                        Vazduh prima mladića

Koji ga pije, zagrcnut ali siguran, mudriji

Od ptica koje prestiže. A pad je pretpostavka;

Strašno prazni azur nad davnim jednim ostrvom,

U jutarnjem suncu krilati optički signal

Koji je utrnuo.

Ali dokaza nema, pitajte ribe

Koje su navodno jele te oči suncem izujedane,

Nacrtajte tu tangentu na bok najdubljeg okeana,

Na meso svetlosti, zamislite se,

Zamislite taj osmeh iza plaveti,

Tu pouku o mimikriji mladih bogova-

Osmeh iza vetra, ucrtana putanja čistog plamena

U polju žutih sunovrata

STRAŽAR U KOLHIDI

Nevidljiv je stražar u Kolhidi;

Samo mu korak čuješ, i kotrljanje šljunka

U drevnoj nesanici pene na rubu mora.

Ni jednog jedra; vlažni vetrovi izjutra

Mrse peteljke vazduha, polako podivljalog

Bez poznatih glasova;

                                  uveče kiša u brdima,

Noćima zelene zvečke šljunka na mesečini;

I posle čina, posle ljubavi, posle otrova,

Posle preimenovanih sazvežđa,

Posle toliko knjiga otvorenih na vetru

Kao uprljani cvetovi magnolije-

Stražar na obali, nevidljiv, zaboravljen

Zuri u zelenu pučinu,

Jer neko mora da ostane besmislen

Ako je igra tačna.

I tačna lozinka mu rđa u ustima

Kao ključ u nepotrebnoj ključaonici.

ORFEJ NA BEDEMU

Evo crte gde se koleba pesma,

Evo vetra što pljune na uljanicu, pticu

Posuvrati u letu, polomi kosti,

Evo mi odjek iskidan, slogovi oslepljeni

Na dodir zverskog vazduha tuđine-

Opet je vreme za smrt:

Iščupaće mi jezik, otekao

U gorke pupoljke, izvaliti iz ramena

Ruku sa lirom,

                         prekasno-

Već sam na drugoj strani,

Već u zavičaju, u raspletu korenja,

Već se uspravljam, prepoznajem hodnik-

Putanjo kružna, strašna, savršena,

Evo vremena za pesmu.

ORFIKA

Samo u snu poje mudri fosfor

Pouku o izvoru, i plane

Na prvi dodir vazduha dana:

Ono šta pamtim, to je oblik bleska

U kome gori tačna reč,

                                    podatak

O čistoj vodi (dajte mi da pijem!)-

U žeđi je moje opravdanje;

                                           silazio sam

U razvaljena temeljišta,

Srkao iz lokve boju ilovače,

Ukus korova; stavljao sam šaku

Pod živu iglu izvora u steni

Za gutljaj cveća vode, mleka snega,

Polagao usne na rošavi kamen

Nekog žleba, pio kišu pomešanu

S piskom galeba i svetlošću munje,

U žeđi je moje opravdanje;

                                         pio sam

Savu mutnu i krvavu, Dunav

Ukusa rajskog mulja i mazuta,

Klokot mu ispod podlokanih  kula

U Smederevu; pio mudrost pretka

I suzu mu iz Bregave, iz Ibra,

I more sam pio,

                        glasove u njemu,

Potpuni letopis sudbine razložen

Na slogove i so i seme vetra

U istoj gorkoj vodi,

I lizao sam rosu sa bršljana, jezik

Zavlačio u pukotine stene

Zbog jedne kapi (dajte mi da pijem!)-

Poznajem zveket lanca na bunaru,

Bezbroj bunara,

                          i kako vedro pljusne,

Odjek razmnožen u mokroj dubini,

I kako kaplje dok okrećem čekrk,

Sabran u žeđi, u mom opravdanju-

A gorka su mi usta

Od tog iskustva žeđi što me vraća

Da hodočastim od vode do vode

(A izvori se mešaju u mržnji

I zaboravu, kao pokolenja),

I tražim jednu čistu kap,

                                      u kojoj voda

Seća se sebe od početka, deli

Sa svojim krajem, čisto, bez ostatka,

I ne menja se,

                        a menja smisao

I oblik žeđi.

Dajte mi da pijem.

ELPENOR

On ležao je moru na domaku,

Razbijen kao lutka, iznenađen

Bleskom praznine u naglom pomaku,

Prekorno zgrčen; tako je i nađen,

Krčag iz kojeg vetri miris žeđi

još vlažan ispod probijene gleđi;

On ležao je preračunat, srušen,

Bunar iscrpljen srkom nagle suše.

Prilazili smo, a bio je dalje

Na svaki korak; u ćutanju žaljen,

Već javljao se izmenjen u reči.

Kraj mora beše čvor oko praznine,

Slomljene kosti. Mrak je bio veći

A zvezde bliže za meru gorčine.

(X 1966 – X 1968)

VEŽBA

Asfodele, sunovrati

Koje crno sunce zlati,

Žuta zvonca koja zvone

Pri prolasku Persefone,

Sunovrati, asfodele

Oko kojih zuje pčele;

Biće meda, zujem vele,

Od narcisa, od imele,

Gorkog meda, posne žrtve

Posmrtne za senke mrtve...

A više im krv po volji:

Odiseju, ovna kolji –

U groznici čelo gori,

To na moja usta zbori

Elpenor u noćnoj mori –

Dane, zorom progovori!

Asfodele, sunovrati

Koje crni vetar klati,

Bolje ne znati no znati

Ko li će vas sutra brati.