ANTONEN ARTO (Antonin Artaud)
POZORIŠTE I KULTURA
Nikada, u samom času
kad nas život napušta, nije se toliko govorilo o civilizaciji i kulturi.
Postoji neki čudan paralelizam između tog opšteg rušenja života, koje leži u
osnovi savremenog rasula, i brige oko kulture koja se nikad nije podudarala sa
životom i koja je stvorena zato da bi upravljala njime.
Pre nego što pređem na
kulturu, moram da izjavim da je svet gladan, i da mu nije stalo do kulture; i
da se samo veštačkim putevima nastoji da se na kulturu skrenu misli koje su
upravljene na glad.
Stoga mi se ne čini
najhitnijim toliko nužnost da se odbrani kultura, koja nikad nije spasla
nijednog čoveka od brige da bolje živi i da ne bude gladan, koliko to da se iz
onog što se naziva kulturom izvuku ideje čija je životvorna snaga jednaka snazi
osećaja gladi.
Nama je, pre svega,
potrebno da živimo i da verujemo u ono što nam omogućuje da živimo i da nešto
doprinosi da živimo – i da ono što proističe iz tajnovitih dubina nas samih ne
treba da dopre do nas u vidu prostačke zabrinutosti za probavu.
Naime, ako je za sve
nas važno da odmah jedemo, trebalo bi da je još važnije da ne rasipamo odjednom
našu običnu snagu gladi na jedinu brigu da jedemo.
Ako je obeležje epohe
nered, ja u osnovi tog nereda vidim raskid između stvari i reči, ideja i
znakova koji su njihovo ovaploćenje.
Nikako se ne može reći
da nam nedostaju sistemi mišljenja; za našu staru evropsku i francusku kulturu
karakteristični su njihov broj i njihove protivrečnosti: ali gde se to vidi da
je život, naš život, ikad bio obeležen tim sistemima?
Ne kažem da su
filozofski sistemi nešto što treba da bude odmah i neposredno primenjeno; ali
svakako jedno od ovog mora da bude:
Ili su ti sistemi u
nama, i mi smo do te mere prožeti njima da od njih živimo, a onda čemu nam
knjige? Ili nismo njima prožeti, a onda oni ne zaslužuju da pokreću naš život;
u tom slučaju, šta mari ako nestanu?
Treba staviti težište
na tu ideju tvoračke kulture koja u nama postaje jedan nov organ, neka vrsta novog
daha: a civilizacija, to je primenjena kultura, koja upravlja čak i našim
najtananijim delovanjima. duhom prisutna u stvarima; stoga je podvajanje
civilizacije i kulture veštačko, kao što je veštačka i upotreba dve reči za
označavanje jedne jedinstvene i istovetne akcije.
O civilizovanom čoveku
sudi se po načinu na koji se vlada i misli da se vlada; ali već i u reči
civilizovan čovek postoji zabuna; za sve nas, kultivisan civilizovan čovek to
je čovek obavešten o sistemima, čovek koji misli u sistemima, formama, znacima,
predstavama.
To je čudovište u kome
se razvila do apsurda naša sposobnost da izvlačimo misli iz postupaka, umesto
da naše postupke izjednačimo sa našim mislima.
Ako našem životu
nedostaje sumpor, što će reći neka stalna magija, to je stoga što nam se dopada
da posmatramo naše postupke i da se gubimo u razmatranju maštanih vidova naših
postupaka, umesto da nas oni podstiču.
I ta odlika je
isključivo ljudska. Reći ću čak da ta zažarenost /zaraženost?/ ljudskim kvari
naše ideje koje je trebalo da ostanu božanske; jer sam daleko od toga da
verujem u natprirodno i božansko koje je
izmislio čovek. Ja, naprotiv, mislim da je čovekovo hiljadugodišnje
posredovanje izvitoperilo ono što je božansko.
U doba kad više
ništa ne opravdava život, treba iznova da prihvatimo naše ideje o životu. Taj
bolni rascep je razlog zbog kojeg nam se stvari svete, a poezija, koja nije više u nama i koju više ne uspevamo da
pronađemo u stvarima, odjednom izbija iz mračnih strana stvari; i nikad nije
bilo viđeno toliko zločina čija se bezrazložna bizarnost može objasniti našom
nemoći da posedujemo život.
Ako je pozorište
stvoreno zato da omogući našim potisnutim strastima da izađu na svetlost dana,
onda se neka vrsta užasne poezije razotkriva kroz čudne postupke u kojima
izvitoperavanje činjenice življenja pokazuje da je snaga života netaknuta i da
bi bilo dovoljno da je samo bolje upravimo.
Ali ma kako da
nam je silno stalo do magije, mi, u stvari, strahujemo od života koji bi se u
celini odvijao u znaku istinske magije.
Stoga se zbog
našeg ukorenjenog odsustva kulture čudimo izvesnim veličanstvenim anomalijama i
tome, na primer, da na ostrvu bez ikakvog dodira sa savremenom civilizacijom,
najobičniji prolazak broda, na kojem se nalaze samo zdravi ljudi, može da
izazove pojavu bolesti nepoznatih na tom ostrvu, a koje su svojstvene našim
stranama: osip, influencu, grip, reumatizam, sinuzit, polineuritis, itd.,itd.
Isto tako kad
mislimo da Crnci imaju neprijatan miris, zaboravljamo da za sve ono što nije
Evropa, mi, belci, imamo neprijatan miris. Rekao bih čak da imamo nekakav beli
miris, beo kao kad se kaže „belo zlo“.
Kao što se kaže
za gvožđe da je dovedeno do belog usijanja, tako se isto može reći za sve što
je preterano da je belo; a za jednog Azijata bela boja je postala znamenje
potpunog raspadanja.
Posle ovoga
možemo početi sa izlaganjem ideje o kulturi, ideje koja je, pre svega, protest.
Protest protiv
besmislenog sužavanja
pojma kulture koja se svodi na neku vrstu nepojmljivog Panteona; što pak dovodi
do nekakvog obožavanja kulture, slično idolopokloničkim religijama koje
smeštaju bogove u svoj Panteon.
Protest
protiv podvojene ideje koju stvaramo o kulturi, kao da je kultura s jedne, a
život s druge strane; i kao da istinska kultura nije najsavršenije sredstvo da
se shvati i ispunjava život.
Može
se spaliti aleksandrijska biblioteka. Iznad i izvan papirusa postoje snage: za
izvesno vreme biće nam uskraćena sposobnost da pronađemo te snage, ali se
njihova energija neće uništiti. I dobro je da suviše velike olakšice nestanu i
da forma padne u zaborav; iznova će se javiti sa rastućom snagom, kultura bez
prostora i vremena, kultura koja sadrži u sebi naš nervni kapacitet. I pravedno
je da s vremena na vreme dođe do kataklizmi koje će nas primorati da se vratimo
prirodi, što će reći da pronađemo život. Stari totemizam životinja, kamenja,
predmeta krcatih eksplozivnom snagom, divljački iskićenih kostima, jednom rečju
sve što služi tome da se uhvate, uprave i razviju snage, sve je to za nas mrtva
stvar iz koje jedino umemo da izvučemo artističku i statičnu korist, korist
uživaoca a ne učesnika.
Totemizam
je učesnik, jer se kreće, a stvoren je za učesnike; a svaka istinska kultura
oslanja se na varvarska i primitivna sredstva totemizma čiji divlji, to jest
svršeno spontani život hoću da slavim.
Ono
što nam je upropastilo kulturu, to je naše zapadnjačko shvatanje umetnosti i
koristi koju iz nje možemo da izvučemo. Umetnost i kultura ne mogu se složiti,
suprotno opšte rasprostranjenom mišljenju!
Istinska
kultura deluje svojom egzaltacijom i svojom snagom, a evropski ideal umetnosti nastoji da dovede duh u položaj koji ga odvaja od te snage i
daje mu samo ulogu posmatrača. To je jedna lena i beskorisna ideja koja u vrlo
kratkom vremenu dovodi do smrti. Ako su silna uvrtanja zmije Quetzalcoatl
harmonična, to je stoga što ispoljavaju ravnotežu i kretanje jedne uspavane
snage; a silina oblika ovde služi samo zato da zavede i zarobi snagu koja, u
muzici, budi jednu bolnu klavijaturu.
Bogovi
što spavaju u Muzejima: bog Vatre sa svojom kadionicom koja podseća na
inkvizitorski tronožac; Tlalok, jedan od mnogobrojnih bogova Voda, isklesan u
zelenom granitu; Boginja Majka Voda, Boginja Majka Cveća; nepromenljiv izraz
što odzvanja pod pokrivačem od mnogih slojeva vode, izraz Boginje u odeždi od
zelenog žada; ushićen i blažen izraz, lice prepuno mirisa gde se kovitlaju
atomi sunca, lice Boginje Majke Cveća; ta vrsta prirodne potčinjenosti jednog
sveta u kojem kamen živi pošto je bio dobro isklesan, taj svet organskih
civilizovanih ljudi, hoću da kažem onih čiji životni organi izrastaju takođe iz
njihovog spokoja, taj ljudski svet prodire u nas, učestvuje u plesu bogova, ne
okrećući se i ne gledajući unazad, pod pretnjom da se pretvori, kao i mi sami,
u trošne statue od soli.
U
Meksiku, pošto je reč o Meksiku, ne postoji umetnost, a stvari služe. I svet je
u stanju stalnog oduševljenja.
Jedna
autentična kultura suprotstavlja našoj inertnoj i nepristrasnoj ideji umetnosti
jednu magijsku i silno egoističnu, što će reći pristrasnu ideju. Jer Meksikanci
zarobljuju Manas, snage koje spavaju u svakom obliku i koje ne mogu da
proisteknu iz posmatranja formi zbog njih samih, već jedino zbog magijskog
izjednačavanja s tim formama. A stari Totemi su tu da bi ubrzali sjedinjavanje.
Teško
je u trenutku kad nas sve nagoni da spavamo, dok gledamo prikovanih i svesnih
očiju, da se probudimo i da posmatramo kao u snu, očima koje više ne znaju čemu
služe, i čiji je pogled okrenut unutra.
Tako
se rađa čudna ideja neke nezainteresovane radnje, ali koja je radnja, ipak, i
to vrlo silovita, da se dodirne iskušenje spokoja.
Svaki
stvarni lik ima senku koja ga udvaja; i umetnost pada u trenutku kad vajar
modelujući veruje da oslobađa neku vrstu senke čije će postojanje uništiti
njegov spokoj.
Kao
svaka magijska kultura koju njeni hijeroglifi proširuju, pozorište takođe ima
svoje senke; i od svih jezika i od svih umetnosti, ono jedino još ima senke
koje su proširile svoje granice. I može se reći da još od samog početka one
nisu podnosile ograničenja.
Naša
okamenjena ideja pozorišta pridružuje se našoj okamenjenoj ideji kulture bez
senki, kulture u kojoj naš duh, ma gde se makao, susreće samo prazninu, iako je
prostor pun.
Ali
istinsko pozorište, pošto se kreće i pošto se koristi živim oruđem, nastavlja
da oživljuje senke u kojima život nije prestao da posrće. Glumac koji ne čini
dvaput isti pokret, već čini pokrete, kreće se, i, naravno, zlostavlja forme,
ali iza tih formi, i kroz samo njihovo razaranje, on je kadar da dosegne ono
što nadživljuje forme i doprinosi da se one nastave.
Pozorište
koje nije sadržano ni u čemu, ali se služi svim jezicima: pokretima, zvucima,
vatrom, kricima, pronalazi sebe upravo u onom času u kojem je duhu potreban
jezik da bi se izrazio.
I
svođenje pozorišta na jedan jezik: na pisane reči, muziku, svetlost, zvuke,
ubrzo vodi njegovoj propasti, pošto izbor jednog jezika potvrđuje samo sklonost
ka olakšicama koje nam on sam nudi; a isušivanje jezika prati njegovo
ograničavanje.
Za
pozorište kao i za kulturu ostaje pitanje kako da se imenuju senke i kako da se
upravlja njima; a pozorište, koje se ne vezuje za jezik i oblike, ruši samim
tim lažne senke, ali priprema put za drugo rađanje senki oko kojih se odvija
istinski spektakl života.
Razoriti
jezik da bi se dodirnuo život, to znači stvoriti ili iznova stvarati pozorište;
i važno je ne verovati da taj čin treba da bude svet, što će reći namenjen samo
nekima. Važno je samo verovati da njega ne može bilo ko da stvori i da je za to
potrebna priprema.
Ovo
vodi odbacivanju uobičajenog ograničavanja čoveka i njegovih moći i vraćanju
beskonačnosti granicama onog što se zove stvarnost.
Treba
verovati u smisao života koji će se obnoviti zahvaljujući pozorištu, života u
kojem je čovek neustrašivi gospodar onog čega još nema, a što će on stvoriti. I
sve ono što još nije rođeno, može da se rodi, pod uslovom da se ne zadovoljimo
time da ostanemo obični organi za primanje utisaka.
Isto
tako, kad izgovorimo reč život, treba da znamo da nije u pitanju život koji
potvrđuju spoljašnje činjenice, već ona vrsta krhkog i živog žarišta u koje forme ne zadiru. I ako postoji
nešto pakleno i istinski prokleto u ovom vremenu, to je činjenica da se
artistički zadržavamo na formama, umesto da budemo slični mučenicima koje
spaljuju i koji se krste na svojim lomačama.
