JORGOS SEFERIS - PESME

JORGOS SEFERIS

STARAC NA OBALI REKE

/Za Nani Panajatopulosa/

Ipak moramo da razmislimo kako napredujemo.
Da osećaš nije dovoljno, ni da misliš niti da delaš
ni da izlažeš opasnosti svoje telo na staroj puškarnici,
kada ulje vrelo i rastopljeno olovo brazdaju zidine.

Pa ipak moramo da razmislimo kuda to idemo,
ne kako bol naš to želi i gladna deca naša
i ponor poziva drugove sa suprotne obale;
niti kako to šapuće modra svetlost u poljskoj bolnici,
lekovita svetlost na uzglavlju junaka operisanog u podne
već na neki drugi način, hteo bih da kažem
kao duga reka koja izvire iz velikih jezera zabačenih
duboko u Africi
i bejaše nekada Bog, a potom postade put i darodavac
i sudija i ušće:
što nikada nije isto, kako su učili stari mudraci,
međutim uvek ostaje isto telo, ista postelja,
isti Znak.
Isti pravac.

Ne želim ništa drugo osim da pričam jednostavno,
da mi se pruži ta prilika.
I pesmu smo zato pretovarili tolikim melodijama
da lagano tone
i umetnost našu smo nakitili tako mnogo da joj je lice
iznureno od zlata
a i vreme je da kažemo nekoliko reči i mi jer duša naša
sutra diže jedra.

Ako je i bol za ljude, nismo ljudi samo da bismo patili
zbog toga razmišljam dugo ovih dana o velikoj reci
to značenje prodire i u biljke i u travu
i životinje koje pasu i utoljuju svoju žeđ i ljude
koji seju i žanju
i u velikim grobnicama i malim boravištima pokojnika.
Ovaj tok koji ide svojim putem i koji nije toliko različit
od krvi ljudske
i očiju ljudi kada gledaju pravo – bez straha u svoje srce,
bez svakodnevne brige za sitnice ili štaviše
i za istinske jade:
kada gledaju pravo kao putnik koji je navikao da meri
svoj put zvezdama
ne kao mi, što narednog dana, gledamo zatvoreno dvorište
i usnulu arapsku kuću,
kroz rešetke osvežen vrt kako menja
oblik, kako buja i vene:
gledajući menjali smo i mi oblik naše strasti i srca našeg,
u kapi podneva, mi strpljiva masa jednog sveta koji nas
progoni i oblikuje,
uhvaćene u nakićene mreže jednog života koji je bio
pravedan i posta prah, utonu u pesak
ostavljajući iza sebe jedino ono neodređeno njihanje
jedne visoke palme koje nas je ostavilo u bunilu.

Kairo, 20.jun 1942

GIMNOPEDIJE

I
SANTORINI

Nagni se ako možeš nad more tamno
i zaboravi zvuk frule pred bosim nogama
koje pregaziše tvoj san u drugom potonulom životu.

Napiši ako možeš na poslednjoj svojoj školjci
dan ime mesto
i baci je u more da zaroni.

Ležali smo nagi na plavom kamenu
gledajući ostrva koja su izranjala
gledajući crvena ostrva kako tonu
u svoj san, u naš san.
Nađosmo se ovde nagi držeći
terazije koje su prevagnule na stranu nepravde.

Oslonac snage neskrivena volja svesna ljubav
na podnevnom suncu namere sazrevaju,
put sudbine i udarac mladog dlana
na plećima;
na mestu koje se rasulo koje nema više snage
na mestu koje je nekad bilo naše
tonu ostrva rđa i pepeo.

Srušeni oltari
i zaboravljeni prijatelji
lišće palme u blatu.

Pusti, ako možeš, tvoje ruke da putuju
ovde u uvali vremena
brodom koji je dodirnuo horizont.
Kada je kocka udarila u ploču
kada je koplje pogodilo oklop
kada je oko ugledalo stranca
kada se ugasila ljubav
u dušama raskomadanim od bola;
kada gledaš oko sebe i vidiš
svuda noge pokošene
svuda ruke umorene
svuda oči ugašene;
kada ne ostaje više da izabereš
čak ni smrt koju si tražio za sebe
slušajući vrisak neki
čak i zavijanje vuka,
pravda je na tvojoj strani;
pusti ako možeš tvoje ruke da putuju
odreci se nevernog vremena
i uroni, uranja onaj koji nosi veliko kamenje.

II

MIKENA

Pruži mi ruke svoje, pruži mi ruke svoje,
pruži mi ruke svoje.

Videh u noći
oštar vrh planine
videh ravnicu poplavljenu
svetlošću nevidljivog meseca
videh, okrećući glavu
gomilu crnog kamenja
i moj život napet kao struna
početak i kraj
poslednji trenutak;
ruke moje.

Uranja onaj ko nosi veliko kamenje;
nosih to kamenje dok sam imao snage
voleh to kamenje dok sam imao snage
to kamenje, sudbinu moju.
Ranila me zemlja moja,
razdirala me košulja moja
osudili me bogovi moji,
to kamenje.

Znam da ne znaju, ali ja
koji sam toliko puta prešao put
od ubice do žrtve
od žrtve do kazne
i od kazne do novog ubistva,
dodirujući
beskrajni purpur
one večeri povratka
kada zapištaše  Uzvišene
u oskudnoj travi-
videh zmije i guje isprepletane
oko prokletog roda
sudbine naše.

Glasovi iz kamena od sna
dublji ovde gde svet postaje mračan,
sećanje na patnju ukorenjeno u ritmu
kojim su po zemlji udarale noge
zaboravljene.
Naga tela uronjena u temelje
drugog vremena. Pogled
prikovan za znak,
koji ma koliko želeo ne možeš prepoznati;
duša
koja se bori da postane tvoja duša.

Čak ni tišina nije više tvoja
ovde gde su stali vodenični žrvnji.

Oktobar, 1935

MITSKA ISTORIJA

/Si j' ai du gout, ce n' est gueres

Que pour la terre et les pierres.

Arthur Rimbaud/

I

Glasnika

tri godine strpljivo čekasmo

pogleda uprtog u

borove obalu zvezde.

Dok smo srastali sa oštricom pluga

ili kobilicom broda

tražismo ponovo ono prvo seme

da bi iznova počela drama drevna.

Vratismo se kućama slomljeni

onemoćalih udova, grozničavih usta

od ukusa rđe i slanog mora.

Kad se probudismo krenusmo ka severu, stranci

uronjeni u izmaglicu neuprljanih krila labudova

koji nas ranjavaše.

U zimskim večerima snažni istočni vetar

razum nam je mutio.

Leti smo se gubili u patnji dana koji nije mogao

da se ugasi.

Doneli smo

ove reljefe skromne umetnosti.

II

Još jedan bunar u pećini

Nekad smo lako pronalazili idole i ukrase

da bi se radovali prijatelji koji su nam ostali još verni.

Pukli su konopci: samo brazde na otvoru bunara

podsećaju nas na prošlu sreću:

prsti na santraču, kao što je govorio pesnik.

Prsti pomalo osećaju svežinu kamena

i groznica tela koja je obuzima

a pećina se sa dušom igra i gubi je

svakog trenutka, puna tišine, bez i jedne kapi.

III

/Oče, seti se.../

Probudih se sa ovom mermernom glavom u rukama

koja mi umara laktove – a gde da je oslonim.

Došla mi je u san dok sam se iz sna budio

spojila nam je živote i biće teško razdvojiti ih.

Gledam oči: ni otvorene ni zatvorene

govorim ustima koja stalno žele da govore

držim obraze koji su poderali kožu.

Nemam više snage:

moje ruke se gube i približavaju mi se obogaljene.

IV

Argonauti

I zar duša

ako želi da upozna samu sebe

zar ne bi u drugu dušu

trebalo da gleda:

i stranca i neprijatelja u ogledalu videsmo.

Drugovi su bili dobri momci, nisu se žalili

ni na umor ni na žeđ ni na mraz,

bili su kao drveće i kao talasi

koji prihvataju vetar i kišu

prihvataju noć i sunce

a u promeni se ne menjaju.

Bili su dobri momci, danima

su se znojili na veslima spuštenog pogleda

u istom ritmu dišući

a krv njihova bojila je poslušnu kožu.

Jednom su pevali spuštenog pogleda

kad smo plovili ka zapadu,

pored pustog ostrva sa indijskim smokvama

iza rta pasa koji laju.

Ako želi da upozna samu sebe, govorahu,

u drugu dušu trebalo bi da gleda, govorahu

a vesla su udarala u zlatnu površinu mora

u smiraj dana.

Prošli smo mnoge rtove mnoga ostrva more

što vodi do drugog mora, galebove i foke.

Ponekad su tužne žene jecajući

oplakivale svoju izgubljenu decu

a druge su besne tražile Aleksandra Velikog

i slavu zakopanu u dubinama Azije.

Usidrili smo se uz obale pune noćnih mirisa

cvrkuta ptica, vode koja je na rukama ostavljala

sećanje na veliku sreću.

Ali putovanja se nisu završila.

Duše im postadoše jedno sa veslima i rašljama

sa ozbiljnim izrazom pramca

sa  tragom kormila

sa vodom koja im je spirala lica.

Drugovi poumiraše jedan za drugim,

spuštenog pogleda. Njihova vesla

pokazuju mesto gde na obali počivaju.

Niko ih se ne seća. To je Pravda.

XVII
ASTIJANAKT

Sada kad odlaziš povedi sa sobom i dete
koje se rodilo ispod onog platana,
jednog dana dok su trube odjekivale
i oružje blistalo
dok su se znojavi konji saginjali da dodirnu
svojim vlažnim nozdrvama
zelenu površinu vode u koritu.

Masline izbrazdane borama roditelja naših
u stene uklesano znanje roditelja naših
a krv braće naše još teče kroz zemlju
beše to velika radost i jedan bogat stalež
za duše koje su spoznale molitvu svoju.

Sada kad odlaziš, sada kad sudnji dan
sviće, sada kad niko ne zna
koga će odneti i kako će se završiti,
povedi sa sobom i dete koje se rodilo
ispod lišća onog platana
i nauči ga da proučava drveće.

PANTUM

Zvezde čuvaju sopstveni sklad

vatre lađe na pučini vuku

dušo moja zbaci okov tame sad

gorka usplamtela što moliš se pobožno.

Vatre lađe na pučini vuku

noć se skuplja stoji poput stranca

gorka usplamtela što moliš se pobožno

dušo moja poznaješ zakon toga lanca.

Noć se skuplja stoji poput stranca

u crnoj će svili svetla ugasnuti

dušo moja poznaješ zakon toga lanca

šta će ti ostati šta te napustiti.

U crnoj će svili svetla ugasnuti

čuju se još samo daire vremena;

šta će ti ostati šta će te napustiti

iznenada kad sevne puškarnica nema.

Čuju se još samo daire vremena

to metalni stub je tu na bola kraju

iznenada kad blesne puškarnica nema

ni san neće dati suze da padaju.

Metalni stub je tu na bola kraju

kad lebdeće sečivo tren visini seže

ni san neće dati suze da padaju

u prividnom mnoštvu što kao zmija steže.

Kao lebdeće sečivo tren visini seže

a šta još čekati da nastupi mir,

u prividnom mnoštvu što kao zmija steže

nije ni nebo ni anđeoski pir.

A šta još čekati da nastupi mir,

ogorčenim ljudima što mere svoj jad

nije ni nebo ni anđeoski pir

zvezde čuvaju sopstveni sklad.