Saturday, August 30, 2014

EDVARD KOCBEK

ARIJADNA

Zemlja nam je zemljopis, atlas i podaci,
tačno izmereni i po Griniču izračunati,
sve sam red, nasuprot nemiru i tajni,
takve su učevne knjige, zbirke veština
i još uvek poneku u džep ćušneš za izlet do Rima
ili Moskve, do Nepala ili na čašicu kod “Čada”.

I sam život nam nauka postade, istorija
poznatoga, leksikon o dobu pre i posle Hrista,
muzej ukroćenog vremena, udobna katastrofa, cirkus,
u letke prerađena apokalipsa, u tablete samleveni
kraljevi, jeretici, ludi pesnici, buntovnici,
sve same bezbedne ograde oko bića, uhvaćenog u “ja”.

Sve strašnija škola, naukom nam teskobu blaže
i odbranom uma zaklinju devojačku tajnu
govoreći: znanje je red i red je zakon i zakon
je neumoljiva zapovest i sve je objašnjivo i protumačeno
ništa zaboravljeno ni prepušteno slučaju
letine planirane, bolesti dokučene, ratovi ukinuti.

I kad god bi nas Sunčeve pege zanjihale
ili poljuljao dah anđela ili dosetka đavola,
najpametniji od nas bi rukom posegnuo za koordinatama
ili uporednicima, uhvatio se definicije, sistema,
ili dokaza, što je pomoglo kao tetkin lipov čaj,
i sumnje postadoše smešne kao osramoćeni klovnovi.

A onda iznenada nastade oluja, ne iz knjiga,
i red se sruši, kao kuća od karata i baci nas
u stravu prvog dana i slepilo poslednjeg jecaja,
potresno zakukasmo međ raspomamljenim pratvarima
kao dojenčad što grune istovremeno u očajan plač
pa im se nagonski podsmehuju mlade zveri.

I tek kada nas je  sve napustilo i osramotilo,
probudismo se jednog jutra, izludeli za slobodom,
počesmo se vraćati u prastare kosmičke dimenzije
napipasmo neviđene međe nedokučivog postojanja
i otkrismo zaboravljenu azbuku tetoviranih plemena.
Zaslepljujuća rumen tisućletne slave tiho je zgasnula.

I tako se počesmo spasavati opet sa dna,
u prašumama otkrismo strah i hrabrost i veštinu,
oprobasmo tišinu i prve glasove i slogove,
sad urlamo, lajemo, vrištimo, ćutimo istine prvih
ljudi, silnih i skladnih, besnih i zanetih,
i sa stravom se sećamo neprerađenih nam snova.  

I gle, tek sada postajemo to čemu smo namenjeni,
savladati moramo Minotaurusa, polučoveka-polubika
i držati se Arijadnine niti, kako bismo izašli
iz lavirinta na svetlost dana i shvatili
šta je dole a šta gore, šta je juče a šta sutra,

šta je dobro i šta zlo i šta osmi dan stvaranja sveta.

No comments:

Post a Comment