Branislav Petrović, Ivan V. Lalić, Branko Miljković - govor, slovo, reč, poezija - "Jer užas preti iz ćutanja Boga"
Branislav Petrović, Ivan V. Lalić, Branko Miljković - govor, slovo, reč, poezija - "Jer užas preti iz ćutanja Boga"
Branislav Petrović
MOĆ
GOVORA
Jeste
moć disanja jeste moć rasta drveća jeste
moć
kuće da se iznenadno nad glavom spavača sruši
al
moć
govora posebna je i najveća moć
moć
govora moć govora moć govora
moć
govora
ja
mogu da kažem RUKO ZAGRLI OVU SVETLOST
i
ruka moja poslušno
na
način divan
grli
čudo svetleće u hodu
pa
mogu da kažem ZEMLJO TI SI NAJLEPŠA IGRAČKA
U
MOJOJ SOBI
NAJLEPŠA
U MOJOJ RUCI
a
odmah zatim ZEMLJO TI SI PODMUKLA VARALICA
IZUJEDAĆU
TE KAO PSETO
a
odmah zatim OVAJ BIK VREDI VIŠE NEGO
PLANINA
IZ KOJE IZVIRE VODA
zatim
da legnem u travu
glavom
uz topal kamen
da
spavam beskrajno dugo kao što spava ugalj
kad
se probudim (i to je priznajem
nepojmljiva
moć) i vidim drvo mogu da kažem DRVO
i
vidim sunce mogu da kažem SUNCE
i
vidim sina čovekovog mogu da kažem DEČAK
pa
DEČAK DEČAK DEČAK
drugačije
bi uzviknuo tad Anri Mišo
on
bi rekao GARSON pa GARSON GARSON GARSON
pa
bi se u polju mešale naše bronzane reči
ako
bi još naišao Pasternak
sa
svojim osmehom sličnim zmiji koja se sprema na skok
svi
bi se cvetovi u polju okrenuli
neki
bi se čak iz zemlje iščupali jer
iz
udaljenih livada su
a
hteli bi da čuju
divan
nesporazum
MALJČIK
DEČAK GARSON
MALJČIK
DEČAK GARSON
MALJČIK
DEČAK GARSON
MALJČIK
DEČAK GARSON
i
tako beskrajno moć govora.
Ivan V. Lalić
SLOVO O SLOVU
Sa strme kose
nekog čistilišta;
Iz guste tišme
nesigurnih duša
U pomicanju
između dva ništa,
Govorim na
brzinu; već me kuša
Ćutanje kao
oblik saopštenja
Za uho koje ne
ume da sluša –
Ali van reči
nema iskupljenja,
Pa zato
zborim; preobilje tvari
Čini da trulež
biva zalog zrenja
U vidljivom,
gde razum gospodari –
Pa će i
svetlost da razjede leto
Na naše oči,
dok tromo ga zari
U avgustu,
iznutra, nepokretom;
A raspadanje
tek svedoči umor
Neprevladanog,
što zovemo sveto -
Govorim, ne na
prečac; neki šumor
Anđelskih
krila usijanje hladi
Tišine što bi
da buja u tumor,
U brtvu slova,
u beznadni nadir
Iskaza; moram
da greznem u reči,
Jer govor, to
je opstanak u nadi –
Sa strme kose
nekog čistilišta
Vičem u vetar,
slažem slog do sloga
U glasne reči,
da poništim ništa –
Jer užas preti
iz ćutanja Boga.
(22. – 23. II
1992)
Branko Miljković
BEDA POEZIJE
Reci mi nešto što je šuma
Reci mi nešto što je more
Ko zna šta je to što treba reći
Bos i gorak potucaš se od reči do reči
Vatra gorča od dima
Pod čelom ti gori
Ona će ti pribaviti mnoge počasti
Ako ne sagoriš pre vremena
Ali ako budeš hteo
Da učiniš stvarnim tuđe reči
Da pohvališ tuđe srce
Onda ćeš zažaliti što si pesnik
Jer pesma se ne piše ona se živi
Pesma nije pesma ako nije radosna
Ko nikad nije pohvalio tuđe srce
Taj se predao na milost i nemilost rečima
