Sunday, August 24, 2014

Branislav Petrović, Ivan V. Lalić, Branko Miljković - govor, slovo, reč, poezija - "Jer užas preti iz ćutanja Boga"

Branislav Petrović, Ivan V. Lalić, Branko Miljković - govor, slovo, reč, poezija - "Jer užas preti iz ćutanja Boga"

Branislav Petrović

MOĆ GOVORA

Jeste moć disanja jeste moć rasta drveća jeste
moć kuće da se iznenadno nad glavom spavača sruši
al
moć govora posebna je i najveća moć
moć govora moć govora moć govora
moć govora
ja mogu da kažem RUKO ZAGRLI OVU SVETLOST
i ruka moja poslušno
na način divan
grli čudo svetleće u hodu
pa mogu da kažem ZEMLJO TI SI NAJLEPŠA IGRAČKA
U MOJOJ SOBI
NAJLEPŠA U MOJOJ RUCI
a odmah zatim ZEMLJO TI SI PODMUKLA VARALICA
IZUJEDAĆU TE KAO PSETO
a odmah zatim OVAJ BIK VREDI VIŠE NEGO
PLANINA IZ KOJE IZVIRE VODA
zatim da legnem u travu
glavom uz topal kamen
da spavam beskrajno dugo kao što spava ugalj
kad se probudim (i to je priznajem
nepojmljiva moć) i vidim drvo mogu da kažem DRVO
i vidim sunce mogu da kažem SUNCE
i vidim sina čovekovog mogu da kažem DEČAK
pa DEČAK DEČAK DEČAK
drugačije bi uzviknuo tad Anri Mišo
on bi rekao GARSON pa GARSON GARSON GARSON
pa bi se u polju mešale naše bronzane reči
ako bi još naišao Pasternak
sa svojim osmehom sličnim zmiji koja se sprema na skok
svi bi se cvetovi u polju okrenuli
neki bi se čak iz zemlje iščupali jer
iz udaljenih livada su
a hteli bi da čuju
divan nesporazum
MALJČIK DEČAK GARSON
MALJČIK DEČAK GARSON
MALJČIK DEČAK GARSON
MALJČIK DEČAK GARSON
i tako beskrajno moć govora.


Ivan V. Lalić

SLOVO O SLOVU

Sa strme kose nekog čistilišta;
Iz guste tišme nesigurnih duša
U pomicanju između dva ništa,

Govorim na brzinu; već me kuša
Ćutanje kao oblik saopštenja
Za uho koje ne ume da sluša –

Ali van reči nema iskupljenja,
Pa zato zborim; preobilje tvari
Čini da trulež biva zalog zrenja

U vidljivom, gde razum gospodari –
Pa će i svetlost da razjede leto
Na naše oči, dok tromo ga zari

U avgustu, iznutra, nepokretom;
A raspadanje tek svedoči umor
Neprevladanog, što zovemo sveto  -

Govorim, ne na prečac; neki šumor
Anđelskih krila usijanje hladi
Tišine što bi da buja u tumor,

U brtvu slova, u beznadni nadir
Iskaza; moram da greznem u reči,
Jer govor, to je opstanak u nadi –

Sa strme kose nekog čistilišta
Vičem u vetar, slažem slog do sloga
U glasne reči, da poništim ništa –

Jer užas preti iz ćutanja Boga.

(22. – 23. II 1992)


Branko Miljković

BEDA POEZIJE

Reci mi nešto što je šuma
Reci mi nešto što je more
Ko zna šta je to što treba reći
Bos i gorak potucaš se od reči do reči

Vatra gorča od dima
Pod čelom ti gori
Ona će ti pribaviti mnoge počasti
Ako ne sagoriš pre vremena

Ali ako budeš hteo
Da učiniš stvarnim tuđe reči
Da pohvališ tuđe srce
Onda ćeš zažaliti što si pesnik

Jer pesma se ne piše ona se živi
Pesma nije pesma ako nije radosna
Ko nikad nije pohvalio tuđe srce
Taj se predao na milost i nemilost rečima

No comments:

Post a Comment