Tuesday, November 25, 2014

Tomas Man, "Legenda o Josipu" (odlomci)

Postoji li uopće vrlina koja ne bi bila izložena prijekornim oznakama i u kojoj se ne bi sjedinjavale suprotnosti kao što je ona što dijeli skromnost od gordosti? Pobožnost predstavlja prisnu povezanost svijeta sa historijom čovjekova „ja“ i njegove sreće, pa nema pobožnosti bez do uvredljivosti izraženog uvjerenja o posebnoj božjoj, upravo jedinstvenoj brizi za to čovječje „ja“, bez pomjeranja toga „ja“ i njegove sreće u središte svih stvari; to je upravo i opredjeljenje te vrlo snažne vrline.
Njezina je suprotnost nestaranje za vlastito „ja“ i potiskivanje toga „ja“ u periferičan prostor nehajstva odakle ne može da proizađe za svijet bilo kakvo dobro.

Tko do sebe ne drži, taj će ubrzo propasti. A tko do sebe drži, poput Abrahama koji je bio odlučio da će sam, i čovjek u njemu, služiti samo Najvišem, taj doduše izgleda kao čovjek s mnogo zahtjeva, ali će sa svojim zahtjevima postati blagoslov za mnoge.

Upravo u tome dolazi do izražaja povezanost dostojanstva čovječjeg „ja“ s dostojanstvom čitavog čovječanstva. Zahtjev čovječjeg „ja“  da bude u središtu važnosti bio je pretpostavka za otkriće samoga boga i samo zajednički, s potpunom propašću čovječanstva kao posljedicom, čovječanstva koje ne smatra sebe važnim, mogu se opet izgubiti oba otkrića.



Tu pak treba nastaviti ovako: prisnost ne znači ograničavanje, a preuveličavanje vlastitog „ja“ ne znači i njegovo osamljivanje, odvajanje i okorjelost u odnosu na sveopće, izvanlično i nadlično, ukratko na sve što prelazi preko vlastitog „ja“, ali u čemu se ono dostojanstveno prepoznaje. Jer, ako pobožnost znači isto što i prožetost važnošću vlastitog „ja“ onda dostojanstvenost znači produženje toga „ja“ i slijevanje u vječito postojanje koje se u njemu vraća i u kojemu ono prepoznaje samo sebe- znači gubitak zatvorenosti i osamljenosti, a taj ne poništava dostojanstvo čovjekova „ja“ nego ga diže do stepena posvete.

Friday, November 21, 2014

MILAN DEDINAC


TRAVA U SNU I NA JAVI

Tri noći, tri puna dana opčinjen bejah od trave.
Mesto Meseca i Sunca, druga sad gledah znamenja,
i saznadoh da sagreših sa svoje mahnite glave
što ljubljah dosada samo čari neba i kamenja,

a travu poznavo nisam.Tri dana, tri teške noći
rasla je meni kroz snove, na javi ta ista mora,
pa strepeh već da mi lice, u zloslutnoj toj samoći,
ah, neće nikada više zracima umiti zora.

Tri noći, tri puna dana minuše bez svetla žarka,
i ja ga uzalud čekah da dom i mene pozlati.
Nada mnom cvetaše samo njegova utvarna varka:
suncokret, mesto Sunca, koji se u nebu klati.

Tri dana, tri teške noći prođe bez sunčeva zraka,
pa mene, zveri i šume obuze predsmrtna strava.
Ispod tog ogromnog Sveta koji se širi iz mraka
ja videh da celim Svetom svud vlada svemoćno trava.

Do podne svakoga dana iz grdnog kratera cveta
bili su mlazevi trave s hukom iskonskih glečera,
od podne u mrak tog grotla sve trave ovog Sveta
vraćale su se, sumorne, ko zraci Suncu s večera.

U snovima, do ponoći, iz zemlje sam kido travu,
i ne slutih da to čupah, iz nebesa, kišu crnu.
Ali kada na prag stupih da razvenčam san i javu,
mesto toga, preko mene, ponoć kišni plašt ogrnu.

Od ponoći, strasno žuđah da se spasem travnih čini,
ali zalud! Uzalud sam ja čupao svoje kose.
Od jave mi, i od snova, ostanuo trag jedini:
u ruci sam pritiskao pregršt trave, s kapljom rose.


MASLINE NA VETRU

U suncu je izrasla stravična mandragora!
Zemlja je sa korenom u nebesa istisla
Okamenjeni polip izronio iz mora,
maslina je ljut kamen svim žilama pritisla

Kad tako,
kad tako ne bi bilo
prnule bi u nebo sa ove hridi strme,
k'o galebovo krilo,
sve maslinove šume, valovite na vetru, iskovane od srme

I modro oko mora, koje se pre Sunca na pučini probudi,
zasjalo bi od čuda:
-Kakva se to srebrna luda,
kakva se to grana usudi
da, mesto oblaka, jutros prozirnim nebom bludi?

Na vetru sva joj kruna od sunca zatreperi-i digne sjajno jedro,
al' njeno stablo čvor je

Kad ne bi,
kad ne bi bilo tako
na prvom mladom vetru, niz more i jutro vedro,
zaplovilo bi pod krošnjom srebrno drvo svako
i odjedrilo svetom tražeć drugo obzorje
gde nad rekama svetlost kišni kavez otvara
u mutno praskozorje,
i golubicu pušta na rosu jablanova,
i onda sve pretvara
-u mokar jesenji dan

I ostalo bi golo to Paštrovsko primorje,
opustelo i mrtvo od Budve pa do Bara

Mora! Mora bez snova
Il' strašan kameni san


NOĆ DUŽA OD SNOVA

OKOVANA VIZIJA

...I pevam da mi dan ovaj ne ode u priviđenja

Tolko se minulog leta sručilo sunčanih jata,
toliko zvezdane vatre u oči prazne od bdenja,
da obnevideh odjednom pod pljuskom ognja i zlata
i glava mi se pomuti od nenadnog pomračenja

Pa tek što sam sveo oči da se od bola umire,
zaiskah opet da vidim, još jednom, visoke boje,
al' Sunca više ne beše: crni se koluti šire
i samo na obalama iskre se poslednje roje

Ne znadoh da je s vidika odavno Sunce klonulo,
jer skitah spuštene glave jedino bleskom zanesen
i ne slutih da je leto u sen svoju utonulo,
da je noć duža od snova i da se smrknula jesen

Pa prihvatih se za granu, tražeći od nje spasenja
"Grana je, grana je!"- šapnuh. O, našto ta iskušenja?

Nasmej se da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

Nebeskih svetila nema, al' pomrčinom ne bludim,
jer ja sam tog zlatnog leta toliko sjaja skupio
da mi se već kazivalo da mesto zora ja rudim
i da svud razlivam sjajnost koju sam s neba upio

Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire!
Pođem li, pod hodom mojim zračna se staza stvara,
preda mnom sva ustreperi, ali već za mnom umire,
a istkana je od mora, i sva je od nebeskog žara

Izdignem ruku ka nebu- u tavnom srcu svemira
novoizniklo sazvežđe od moje šake zablista
Oslonim li se na stablo, zapitam se pun nemira
da l' krošnja mog krvotoka il' srebrom maslina lista?

Ko kuca? Je li to damar u grani jesenjeg zrenja,
il' moje udara srce, već ludo od uzbuđenja?

Pa ridaj da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

I vidim da, osim mene, svud zare iz polutame
dozivi, bilje i stenje, i luče svetlost ko u snu
I plime morske promatram kako se varniče same
i dime sumpornim sjajem kad međe kopna zapljusnu

Sve što se napilo sunca-rasipa zračenja noću
Glas prhne, a za njim sjaji, još dugo, drhtava struna
Kroz lišće mraka bukti po grumen Sunca u voću,
a mesto Meseca greje svakog drveta kruna

Negdašnja sazvežđa više s neba dažditi neće,
al' druga, okolo mene, nad zemljom sada lete:
iz tame smokve i nara zvezdano kolo uzleće
i mladu Putanju Mlečnu maslina od granja plete

Varnicu hvatam u letu, sav skrhan s nepoverenja:
svitac mi na dlanu gori. Ne, neću ja snoviđenja!

Zastrepi da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

Kamen li dohvatim rukom - iskra u njemu sneva,
i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven
Žut odsjaj ilinskih munja u grudima mi još seva,
i sav sam od mesečine i sav od Sunca saliven

I vidim: gube se međe između noći i dneva
Moj život, zvezde i bilja prominu u magnovenju,
al' istrajaću sve dotle dok sjaj iz mene izgreva
da opet prigrlim Sunce pri njegovome rođenju

Ja ću ga čekati mirno da prevali put do mene,
no ako mi pre te zore crn dvojnik Sunčev zasja,
pašću u njegovoj senci pod kojom sve mre i svene,
al' umiranje će moje i njegov mrak da obasja

Pa zato ne strepim više od potpunog uništenja,
jer mojim prestankom zračnim i Sunčev dvojnik se menja

...i pevam da mi čas ovaj ne ode u priviđenja   


Wednesday, October 29, 2014

Vladimir Nazor

Cvrčak

I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče
Svoj trohej zaglušljivi, svoj zvučni teški jamb...
Podne je. –Kao voda tišinom razlijeva se
Sunčani ditiramb.

I pjeva: „Ja sam danas ispio sunce plamno.
I žilice su moje nabrekle ko potoci.
U utrobi se mojoj ljuljuška more tamno.
Na leđima mi šuma, što nagli trnu srh.
Dvije stijene, dva obronka postaše moji boci,
A glava – gorski vrh.“

I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče,
Dok sunce s neba lije na zemlju žar i plam;
„Zemniče, ja sam himna što bruji za oltarom
Dok šuti gordi hram.
...Izađi! – Što se kriješ pod krošnjom, u rupama?
Na kamu puž se sunča, na travi grije crv!
Rominja s vedra neba ko kiša od iskara
Sunčana sveta krv.
...Izađi – ti koj niknu iz zuba ljuta zmaja,
Da budeš grm što gori, luk napet, plamen-mač,
Al raznježi ti dušu milinje cvjetnog maja,
Al omekša ti srce jesenjih voda plač.
...Zaprznio te mrak,
Po zemlji sipaš žuč.
A tebe zemlja rodi da budeš čil i jak,
Da nosiš u njedrima radosti zlatni ključ.
...Ja gutam žar sunčani.
I osjećam u sebi gdje struje šumne rijeke.
Šumore zelen-luzi svjetlošću obasjani,
klokoće vrelo, more pjeni se i krkoči,
Modri se grožđe, i zri bobulja sure smreke,
Niz bor se smola toči.
...Zemniče, ja sam pjan.
Oh, sunca, sunca, sunca!
Još led mi noge trni,
Pred očma još se crni
Odurni zimski san.“

I cvrči bez prekida, i šiba teškim ritmom
Goleti ugrijane, lug mrtvi, sparni zrak.
Trepeće oštra pjesma ko vjetra na krilima
Dugačak svilen trak.
I pjeva: „Slava zemlji, i suncu i talasu!
Dajte mi kaplju rose na kori jasenovoj,
I kaplju žuta soka na bobi na smrekovoj.
Al velju snagu podajte mome glasu.
...Sunčeve žice idu od neba pa do zemlje,
Napete kao strune. Golema harfa sja.
Mnogo je ruku dira. – Nebesa zabrujaše,
I sluša zemlja sva.
Mir je na vodi, muk je u docu i luzima,
Al čujem velje srce gde kuca sred dubljine:
Bojiš se, zemljo majko, da onim pod prstima
Ne zamre pjev sunčani, žica se ne prekine.
...Zemniče, čuješ poj?
Šumi ko pčela roj.
I pjeva: „Svijet je lijep, a život dar je s neba,
Al’ žeđa nek ti bude velika, ljuta glad.
Pa gutaj vatru moju i siši mlijeko moje,
I bit ćeš sveđer mlad.
...Oh, sunca, sunca, sunca!
I vonja sa doline
i vjetra sa vrhunca!
...Zemniče, ja sam pjan.
Gle, iza žbuna viri,
Pomamnu pjesmu sviri
Na fruli nagi Pan.“

I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče
Svoj trohej zaglušljivi, svoj zvučni, teški jamb...
Podne je. – Kao voda tišinom razlijeva se
Sunčani ditiramb.  

Vladimir Nazor

Galiotova pesan

Pokle su me prikovali zlizane za ove daski,
Ja nisan već doma videl, ni svoje zagledal majki.
Si l cela mi, kuća bela? Si l mi, majko, prebolela?
More, more sinje!

Pokle su me zakopali va ovu drevenu rakvu,
videl nis bora va šume, ni na nebe sunce žarko.
Si l se, drevo, osušilo? Si l se, sunce, ugasilo?
More, more sinje!

Nogi su mi polomili, strli su mi dušu mladu.
Brižan san ti na ten svete!... Galebi, oj beli tići,
Poletite dole k jugu, ter moju pozdravte majku!
More, more sinje!

Pest zemlji mi prinesite! Bašelka mi struk darujte!
Suho veslo će procvast mi i duša će utešit se.
Pak ću onput mirno slušat, ča mi šapćeš kroz galiju,
More, more sinje!

Muklo ćeš mi pesan pevat: „Utopit ću brod prokleti;
Duboko ću ja peljat te, mir kade je, hlad i sena;
Ko dete ću čuvat slepo i zibat te lepo, lepo:
Trajna, nina, nena!“

Vladimir Nazor

Nutarnje more

Jedno noćno more, koje ne zna za san,
Muči se i stenje na dnu moje biti.
Uvijek i dan kad me raji sunčan, jasan,
Čujem kako plače neke crne liti.

Uvijek, i kad radost začas mi se javi,
Čujem kako vodu olovnu mi liva
U dubljine duše, pa ih skrite plavi,
I sve jače šumi, i sve teže biva.

Slušam. Čekam.  – Zadnja kad mi dođe hora,
Ona, koju zovem, hoće li bar tada
Iz te vode izać, čista, sjajna, mlada,
Kao Afrodita iz dna grčkog mora?


VLADIMIR NAZOR

ŠTAP

Da imam sina, štap i torbu dao
Jednom bih njemu pa mu reko: - Idi!
Sav svijet obiđi. Što ti oko vidi,
Nek nije duši ostaviti žao.

S dobrima dobar, a ni sa kime zao,
Svog srca glasa nikad se ne stidi.
Pusti nek vrcnu ko iz kremen hridi
Iskre što prosut ja ih nisam znao.

Kud iđah maštom, ti ćeš nogom proći.
Što dirah mišlju, ti ćeš taći rukom.
Što sanjah, ti ćeš i uradit moći.

A kad se vratiš iz daleka svijeta,
Dok stablo moje jedva lista s mukom,

I štap će tvoj u ruci da ti cvjeta. 



Tuesday, October 28, 2014

GEORG TRAKL

NOĆ

Tebe opevam, divlja razrovanosti,
u noćnoj buri
nagromadana planino;
vi sive kule iz kojih kuljaju 
paklene čuvide,
ognjeno zverje,
hrapava paprat, smrče,
kristalno cveće.
Beskrajna muka
što si se domogao Boga,
blagi duše
koji uzdišeš sred slapa vode,
među uskolebanim borjem.

Zlatno plaminjaju uokrug
vatre naroda.
Niz crnkaste litice
stropoštava se opijen smrću
ražaren vihor,
plavi talas
glečera,
i silno tutnji
zvono u dolini:
ognjevi, kletve
i tamne
igre sladostrašća,
juriša na nebo
okamenjena glava.



U STARI SPOMENAR

Neprestano se vraćaš, melanholijo,
o, blagosti usamljeničke duše.
Okončava se žarenje zlatnog dana.

Bolu se skrušeno strpljivi priklanja
brujeći blagoglasjem i mekim ludilom.
Gle! Smrkava se već.

Opet se vraća noć i jauče smrtno stvorenje,
a i još jedno pati s njim.

Drhteći ispod jesenjih zvezda
svake se godine dublje priklanja glava.



DE PROFUNDIS

Ima strnjište na koje crna kiša pada.
Ima smeđe drvo što usamljeno stoji.
Ima piskav vetar što kruži oko praznih koliba.
Kako je tužno ovo veče.

Iza majura
blaga sirota oskudno klasje pabirči.
Okrugle, zlatne oči u sutonu joj se pitaju,
a krilo joj iščekuje nebesnoga ženika.

Dok se vraćahu,
pastiri nađoše slatko telo
istrulelo u trnovom žbunu.

Ja sam senka dalekim mračnim selima.
Božjeg ćutanja
napih se iz bunara-luga.

Čela mi se dotiče hladni metal.
Pauci traže moje srce.
Ima svetlost što trne u mojim ustima.

Noću se na pustari zatekoh
zasut smećem i prahom zvezda.
U žbunju leske
opet zazvučaše kristalni anđeli.



PROPAST

Preko belog jezera
odletele su divlje ptice.
Uveče sa naših zvezda veje leden vetar.

Preko grobova naših
nadvija se slomljeno čelo noći.
Pod hrastovima se ljuljamo u srebrnom čunu.

Stalno odzvanjaju beli zidovi grada.
Pod lukom od trnja,
o, brate moj, veremo se mi slepe kazaljke ka ponoći.




JESEN USAMLJENIKA

Obiljem ploda tamna jesen trepti,
požuteo je sjaj lepih letnjih dana.
Iz trošne ljuske čista plavet leti;
let ptica bruji od starih predanja.
Pomuljano je vino, tih odgovor cepti
kroz zagonetke ovoga blagog tkanja.

I tu i tamo krst vrh pustog huma;
u rujnu šumu jedno stado svrnu.
Oblak nad vodom jezdi poput čuna;
počinuo je težak; zvuci trnu.
Večeri krilo plavetno bez šuma
dotiče slamnu strehu, zemlju crnu.

Kroz veđe trudnog sad će da se javi
roj zvezda; hladne sobe spokoj skoli,
anđeli tiho izlaze iz plavih
očiju onih koje ljubav boli.
Šumori trska: koščata jeza davi
kad crna rosa kaplje s vrba golih.




ZIMSKO VEČE

Kad pred mrak nad zimskim tlom
razlegne se zvona jeka,
mnoge sto zastrven čeka,
pripravan ih čeka dom.

Svojih tamnih staza tok
putnik k vratnicama skreće.
Zlatno cveta spasa cveće
što ga hrani zemljin sok.

Tih ulazak beše taj;
prag se skameni od bola.
Hleb i vino nasred stola
buknuše u čisti sjaj.




MIR I ĆUTANJE

Pastiri pokopaše sunce u goloj šumi.
Ribar izvuče
kostretnom mrežom mesec iz mrzlog ribnjaka.

U plavom kristalu
boravi bledi čovek, nasloniv čelo o svoje zvezde;
ili priklanja glavu u purpurnom snu.

Al’ uvek dotiče crno proletanje ptica
onog ko gleda, svetlost plavih cvetova,
bliska tišina zaborav snuje, anđele utrnule.

Opet čelo noćiva sred mesečastog kamenja;
k’o blistav mladić
iskrsava sestra kroz jesen i crno truljenje.




GRODEK

Uveče bruje jesenje šume
od smrtnog oružja, zlatne ravnice
i jezera plava, nad kojima sunce
tmurno se kotrlja; obujima noć
ratnike samrtnike, divlju žalopojku
njihovih smrvljenih usta.
Al’ tiho se skuplja u niskim livadama
crven oblak gde jarostan boravi bog,
krv prolivena, mesečasta svežina;
u crnu trulež svi putevi vode.
Pod zlatnim granjem noći i zvezda
leluja sestrina senka kroz ćudljivi lug
da pozdravi seni junaka, krvave glave;
i tiho bruje u trsci tamne svirale jeseni.
O gordija tugo! tučani oltari,
vatru kojom duh gori ogroman danas hrani bol,

unuci nerođeni.


Monday, October 27, 2014

Paul Celan

TIBINGEN, JANUAR

Na slepilo na-
govorene oči.
Njihovo – „zagonetka je
čisto izvirivanje“ – njihovo
sećanje na
ploveće Helderlinove kule, oko kojih
šume galebovi.

Posete utopljenih stolara pri
ovim
rečima što rone:

Kad bi došao,
kad bi došao čovek,
kad bi došao čovek na svet, danas, sa
svetlom bradom
patrijarha: on bi smeo,
progovorivši o ovom
vremenu, on bi
smeo
samo tepati i tepati,
nepresta-, nepresta-
nono.

(Palakš.Palakš.)

Prevod  Zvonimir  Kostić  Palanski


PSALAM

Niko nas ne mesi više od zemlje i gline,
niko ne govori prahu našem.
Niko.

Hvaljen budi, Niko.
Tebi za ljubav
cvetaćemo.
Tebi
nasusret.

Ništa
bejasmo, jesmo, bićemo,
stalno cvetajući:
ta ništa -, ta
nikoruža.

Sa
tučkom dušesvetlim,
prašnikom nebesnopustim,
krunom crvenom
od purpurne reči koju pevasmo
o trnu, o
o trnu.



REŠETKA JEZIKA

Krug oka između štapova.

Treperava zver kapak
vesla nagore,
oslobađa pogled.

Zenica, plivačica, besana i mutna:
nebo, srcesivo, mora biti blizu.

Koso, u gvozdenom tobocu,
puši se luč.
Po smislu svetlosti
odgonetaš dušu.

(Da sam kao ti. Da si kao ja.
Zar nismo stajali
pod  jednim pasatom?
Stranci smo.)

Pločice. Na njima
jedna kraj druge, dve
srcesive lokve:
dvoja
usta puna ćutanja.


OVDE

Ovde – misli se ovde, gde trešnjev cvet želi biti crnji
nego tamo.
Ovde – misli se na ovu ruku koja mu pomaže da to i
bude.
Ovde – misli se na onu lađu, kojom dođoh na peščanu
struju:
privezana
leži u snu koji prosipaš.

Ovde – misli se na čoveka koga znam:
slepoočnica mu je bela
kao žar koji je ugasio.
Bacio mi je svoju čašu na čelo
i došao
kad je protekla godina
da mi poljubi ožiljak.
Izrekao je prokletstvo i blagoslov
i otada nije govorio više.

Ovde – misli se na ovaj grad,
kojim vladaš ti i oblak,
od njegovih večeri.


ONAJ ŠTO NAM JE BROJIO ČASOVE

Onaj što nam je brojio časove,
broji i dalje.
Šta može da broji, reci?
On broji i broji.

Niti je hladnije,
niti mračnije,
niti vlažnije.

Samo ono što nam pomaže da oslušnemo:
ono osluškuje sada
sam za sebe.

KORONA

Iz ruke jesen jede svoj list: mi smo prijatelji.
Ljuštimo vreme iz oraha i učimo ga da hoda:
vreme se vraća u ljusku.

U ogledalu je nedelja,
u snu se spava,
usta govore istinu.

Pogled mi se spušta do roda voljene:
gledamo se,
govorimo nešto mračno,
volimo se kao mrak i pamćenje,
spavamo kao vino u školjkama,
kao more u krvavom zraku meseca.

Stojimo zagrljeni u prozoru, gledaju nas sa ulice:
vreme je da se zna!
Vreme je da se kamen podesi za cvetanje,
da nepočinku zakuca srce.
Vreme je da bude vreme.

Vreme je.


KO SVOJE SRCE čupa iz grudi prema noći, on seže
za ružom.

Njegov je njen list i njen trn,
njemu ona stavlja svetlost na tanjir,
njemu dahom puni čaše,
njemu šume senke ljubavi.

Ko svoje srce čupa iz grudi prema noći i baca ga uvis:
on ne promašuje,
on kamenuje kamen,
njemu zvoni krv iz časovnika,
vreme mu iz ruke izbija časove:
on može da se igra lepšim loptama
i da govori o tebi i meni.


U EGIPTU

Reci oku strankinje: Budi voda.
One, koje znaš u vodi, potraži u oku strankinje.
Zovi ih iz vode: Ruto! Noemina! Mirjam!
Ukrasi ih kad ležiš kraj strankinje.
Ukrasi ih oblačnom kosom strankinje.
Reci Ruti i Mirjam i Noemini:
Gledajte, ja spavam kraj nje!
Ukrasi strankinju kraj sebe najlepše.
Ukrasi je bolom za Rutom, za Mirjam i Noeminom.
Reci strankinji:
Gle, spavao sam kraj njih!

TOLIKO ZVEZDA

Toliko zvezda, koje nam
pružaju. Ja sam bio,
kad sam te pogledao – kada? –
napolju
pri drugim svetovima.

O, ovi putevi, galaktički,
o, ovaj čas, koji nam
prevali noći
u breme naših imena. Nije,
znam ja to, nije istina
da smo živeli, samo je
slepo strujao dah
između tamošnjice i neprisustva
i povremenosti,
kao kometa je lepršalo oko
put ugasline, a tamo je
u ambisima, gde je sve to trnulo,
stajalo raskošnih dojki vreme,
uz koje je i niz koje je
i sve dalje od njega raslo ono
što jeste ili je bilo ili će biti - ,
ja znam,
ja znam i ti znaš, mi smo znali,
mi nismo znali, ta mi
nismo tu bili, a ne ni tamo,
a povremeno, dok je
između nas samo Ništa stajalo,

postajali smo sasvim prisni.  

Sunday, October 26, 2014

Žoze Saramago

Godina smrti Rikarda Reiša

Nosač podiže kačket i zahvaljuje, taksi naglo kreće, vozač želi da mu kažu, Kuda, i to pitanje, tako jednostavno, tako prirodno, savršeno primereno mestu i okolnostima, zatiče putnika nespremnog, kao da je činjenica da je kupio kartu za put u Rio de Žaneiro bila i ostala jedini mogući odgovor na sva pitanja, čak i na ona teška, koja su svojevremeno nailazila samo na ćutanje, a sada, čim se iskrcao, uvideo je da taj odgovor nije dovoljan, možda zato što su mu postavili jedno od dva sudbinska pitanja, Kuda, drugo, još gore, bilo bi, Zašto.
(...)
Ovaj dan je završen, ono što je od njega preostalo lebdi daleko nad morem i izmiče, pre svega nekoliko sati plovio je Rikardo Reiš tim vodama, a sada mu je sav horizont ono što ima nadohvat ruke, ti zidovi, nameštaj koji odbija svetlost kao neko crno ogledalo, i umesto potmulog brektanja parnih mašina, čuje šapat, žamor grada, šest stotina hiljada osoba koje uzdišu, neki krik u daljini, sad i neke lake korake na hodniku, ženski glas koji kaže, Odmah dolazim, te reči, taj glas, mora da je sobarica. Otvara jedan prozor, gleda napolje. Kiša je prestala. Svež vazduh, vlažan od vetra koji je došao sa reke, ulazi u sobu, potiskuje ustajali zadah što podseća na prljavo rublje zaboravljeno u nekoj fioci, hotel nije kuća, treba to imati na umu, u njemu se talože svakojaki mirisi, nečije preznojavanje u nesanici, nečija ljubavna noć, pokisli kaput, prašina sa cipela očetkanih pred odlazak, a zatim dolaze sobarice da presvuku krevete i počiste, ostaje i njihov ženski miris, nema načina da se to izbegne, sve su to znaci naše ljudske prirode.
Ostavio je otvoren prozor, pošao da otvori i drugi, i, okrepljen svežinom, samo u košulji, s nekim naglim poletom poče da raspakuje kofere, za manje od pola sata ih je ispraznio, preneo njihov sadržaj na odgovarajuća mesta, u fioke komode, cipele u ormarić za cipele, odela u šifonjer, crnu lekarsku torbu u jedan mračan ugao ormana, a knjige na policu, ono malo što je poneo sa sobom, nešto klasične latinštine koju je već prestao redovno da čita, nekolicinu razlistanih engleskih pesnika, tri-četiri brazilska autora, portugalskih jedva tuce, i među njima jednu koja je pripadala biblioteci Hajland Brigejda, zaboravio je da je vrati pre nego što se iskrcao. U ovo doba dana, ako je irski bibliotekar primetio njen nestanak, neće štedeti debele i teške optužbe na račun luzitanske otadžbine, zemlje robova i lopova, kao što je rekao Bajron, a sad ponavlja O’Brajen, iz tih sitnih uzroka, lokalnih, obično se izrode velike i dalekosežne posledice svetskih razmera, ali ja sam nevin, kunem se, to je bila samo puka zaboravnost, ništa više. Odloži knjigu na stočić kraj uzglavlja, da je pročita do kraja, ovih dana, ako bude imao volje, zove se The God of the Labyrinth, njen autor je Herbert Ken, pukim slučajem takođe Irac, ali ime, ono zaista nije puka slučajnost, jer bi se bez velikog ogrešenja o izgovor moglo pročitati kao Kem, obratite pažnju, Ken, Kem, pisac koji je izašao iz anonimnosti samo zato što ga je neko pronašao na Hajland Brigejdu, ali sada, ako na brodu ne postoji drugi primerak, imamo još jedan razlog da upitamo, Kem. Zaveli su ga dosada putovanja i privlačan naslov, lavirint i njegov bog, o kom li je to bogu reč, kakav je to lavirint, kakav lavirintski bog, a na kraju se ispostavilo da je to samo običan policijski roman, otrcana priča o ubistvu i istrazi, zločinac, žrtva, ili možda obratno, ako žrtva može da postoji i pre zločinca, i napokon detektiv, sve troje saučesnici smrti, a dužan sam da vam kažem i to da čitalac policijskih romana jedini stvarno preživi priču koju čita, uostalom, svaki čitalac i čita bilo koju priču kao da je upravo on jedini stvarno preživeli.

Preostalo je još da sredi papire, one hartije sa stihovima, među kojima najstarija nosi datum dvanaestog juna hiljadu devetsto četrnaeste, uoči samog rata, Velikog, kako su ga kasnije krstili i nazivali sve dok nisu izmislili drugi, veći, Učitelju, blagi su svi sati koje gubimo, ako u njihov gubitak, kao u vazu, postavimo cveće, a malo kasnije zaključuje, Iz života odlazimo mirni, čak i bez griže savesti što smo živeli. Nisu napisani tako, jedan za drugim, svaki red pokorno nosi svoj zaseban stih, ali mi ih čitamo na taj način, uzastopno, jedino sa prekidima koje nameću disanje i ritam, a najnoviji rukopis nastao je trinaestog novembra hiljadu devetsto trideset i pete, prošlo je mesec i po dana otkako je napisan, još je svež, i kaže, U nama nebrojeni žive, ako mislim il’ osećam, ne znam ko to misli il’ oseća, ja sam samo mesto na kojem se misli i oseća, i premda se tu ne završava, mogao bi se slobodno završiti, budući da izvan misli i osećanja ne postoji više ništa. Ako sam ja samo to, misli Rikardo Reiš, pročitavši navedene stihove, ko to sad misli ono što ja mislim, ili mislim da mislim na mestu gde se odvija moje razmišljanje, ko to oseća ono što ja osećam, ili osećam da osećam na mestu gde se moja osećanja javljaju, ko se služi mnome da bi osećao i mislio, i od onih bezbroj osoba koje u meni žive, koja sam ja, ko sam, Kem, koje su to misli i osećanja moji u tolikoj meri da ih ne mogu podeliti ni sa kim drugim, šta sam to ja a što drugi nisu, što nisu bili ili neće biti. Skupio je hartije, dvadeset godina, dan za danom, list po list, sklonio ih je u jednu fioku malog pisaćeg stola, zatvorio prozore, i pustio toplu vodu da se umije. Bilo je tek nešto više od sedam sati.  



Friday, October 17, 2014

MAK DIZDAR (Iz zbirke “Kameni spavač”)

PORUKA
Doći ćeš jednog dana na čelu oklopnika sa sjevera
I srušiti do temelja moj grad
Blažen u sebi
Veleći
Uništen je on sad
I uništena je
Nevjerna
Njegova
Vjera
I čudit ćeš se potom kad čuješ kako
Ponovno koracam
Tih po gradu
Opet te
Želeći
Pa tajno ćeš kao vješt uhoda sa zapada
Moje želište sažeći
Do samog dna
I pada
I reći ćeš onda svoje tamne riječi
Sada je ovo gnijezdo već gotovo
Crknut će taj pas pseći
Od samih
Jada
A ja ću začudo još na zemlji prisutan sniti
Pa kao mudar badac sa istoka
Što drugom brani da bdije i snije
Sasut ćeš
Otrov
U moj studenac
Iz koga mi je
Piti
I smijat ćeš se vas opijen
Kako me više neće
Biti
(Ti ništa ne znaš o gradu u kome ja živim
Ti nemaš pojma o kući u kojoj ja jedem
Ti ne znaš ništa
O hladnom zdencu
Iz koga ja
Pijem)
Sa juga lukav robac prerušen kao trgovac
Vinograd ćeš moj do žile sasjeći
Pod nogama ubogim da
Bude manje hlada
I ponor veći
I više glada da ima
U staništima
A ja ću ti ovako iz daljine
Svoju prastaru
Istinu
Izreći
(Ti ne znaš ništa o znacima vinograda
Niti vinogradara
Njegovog
Ti ne znaš vrijednost takvog dara)
Da tavorenje moje na tvrdoj zemlji
Veoma je kratko
Ali opako
Ništeći njegove prave pojave
Utvrđuješ ti
Upravo tako
Njegove
Jave
I
Njegove
Sne
Oružnik si najzad najstrožiji
I istražnik božiji
Krvav do očiju
Do očaja
Bijesan
Od borbe
Za žive
I mrtve
Robe
Zapalit ćeš me znam na kraju priče
Zapalit ćeš me znam
Na tvojoj presvetoj
I svijetloj
Lomači
Koja
U
Tebi
Eto
Već
Niče
A ja se na tome tvome strasnom
I strašnome
Stratištu
Neću
Niti
Po-
Maći
I bit ću vjeruj kao stanac kamen
Dok posao svoj ne svršiš
I ne svrši
Posao
Tvoj
Plamen
Taj kraj takav slavit će
Tvoj trikrati
Amen
Amen
Amen
Na mome mjestu
Ležati će pepeo
Za kojim će se otimati žene
Al ostat će zato poslije mene
Na prvoj kamenoj gromači
Iz nekih dobrih
I bolnih ruka
Procvala
Cvjetna Poruka
Kada učini ti se da cilj tvoja je
Svrsi tvojoj najbliža -
Znaj da jest
I tijelo to
Njegovo
Bilo
Samo
Časita
Njegova
Hiža
Ti tijelo dakle njegovo tek uze
A tijelo to bijahu za njega -
Zatvor njegov
I njegove
Suze
(Ne rekoh li ti već jednom
Da o meni zaista ne znaš ništa -
Da ne znaš ništa o mome luku i strijeli
da ne znaš o mome štitu i maču
Da nemaš pojma o tim
Ljutim oružjima
Da ne znaš ništa o mome bijednom tijelu
Niti kakav on žarki plamen
U sebi
Ima)
Čekam te
Jer te znam
Doći ćeš opet jednog dana
(Zakleo si se čvrsto na to
Na kaležu na križu na oštrici mača
Pijan od pojanja prokletstva i dima tamjana)
Pa
Dođi
Navikao sam davno na tvoje pohode
Kao na neke velike bolesti
Što stižu iz daleka
Kao na goleme ledine i strašne vode
Što donosi ih sve jače
Ova noćna rijeka
Tmača




MAK DIZDAR

GORČIN

Ase ležit
Vojnik Gorčin
U zemlji svojoj
Na baštini
Tuždi

Žih
A smrt dozivah
Noć i dan

Mrava ne zgazih
U vojnike
Odoh

Bil sam
U pet i pet vojni
Bez štita i oklopa
E da ednom
Prestanu
Gorčine

Zgiboh od čudne boli

Ne probi me kopje
Ne ustreli strijela
Ne posječe
Sablja

Zgiboh od boli
Nepreboli

Volju
A djevu mi ugrabiše
U robje

Ako Kosaru sretnete
Na putevima
Gospodnjim
Molju
Skažite
Za vjernost
Moju


Tuesday, October 14, 2014

RILKE

ŠPANSKA TRILOGIJA (odlomak)

Od onog oblaka, gle: oblaka
što tako divlje prekriva sad zvezdu
do maločas još sjajnu - (i od mene),
od onih brežuljaka, koje sada
ogrću noć i vetar - (i od mene),
od one reke u dolini, koja
procepljenoga nebeskog proplanka
odblesak svetli hvata - (i od mene);
od mene i od svega toga, bože,
jedan jedini da načiniš predmet:
od mene i od osećanja stada
kad, zatvoreno u tor, svojim dahom
prima u sebe golemo i tamno
gubljenje sveta - od mene i od svake
svetiljke usred mraka mnogih kuća,
bože: da jedan predmet načiniš;
od tuđinaca, jer ja ne znam, bože,
nijednog, i od mene, i od mene
da jedan isti predmet načiniš;
od onih koji spavaju, od stranih
ljudi u domu stranačkom, što važno
kašlju u svojim posteljama, i od
pospane dece na grudima tuđim,
od mnogih bića nejasnih, i opet
od mene, ni od čega drugog osim
mene i svega onoga što ja
ne poznajem, da predmet načiniš,
o bože bože bože, jedan predmet
zemaljsko-svetski kao meteor,
koji u svojoj težini sažima
jedino leta zbir, i nije težak
ni od čega drugog osim od prispeća.

(B. Živojinović)





Iz „Soneta posvećenih Orfeju“

Trinaesti sonet II dela

Prednjači svakom rastanku, kao da je
za tobom k'o tek minula zima.
Jer među zimama beskrajna jedna ima,
te srce može samo prezimljujući da traje.

Budi večito mrtav u Euridici -, toni
natrag u odnos čist, sa pesmom hvalospevnom.
Ovde, međ prolaznima, u carstvu kratkodnevnom,
ti budi zvonka čaša, koja se lomi dok zvoni.

Budi – znajući stalno za uslov nepostojanja,
za beskonačni razlog dubokog svog treptanja,
te da jednom zauvek ispuniš drhtaj svoj.

Zalihi prirode štedre – i onoj što čeka na miru,
i onoj utrošenoj -, svem neizrecivom zbiru
kličući pribroj i sebe, pa tad uništi broj.


(Prevod – B. Živojinović)



PREOKRET
                          Put od prisnosti do veličine
                          vodi kroz žrtvu
                         (
Kasner)

Dugo je on sve to
mučno prisvajao gledanjem.
Zvezde na kolena padahu
ophrvane njegovim pogledom.
Ili bi gledao klečeći,
a miris bi njegove usrdnosti
kao blagi umor padao
na kakvo božansko biće, koje bi mu se onda
osmehnulo, u snu.

Kule je tako gledao
da su trnule od straha:
opet ih uvis zidajući, najednom.
Ali često bi predeo,
otežao od dana, pokojem
strujao u njegovo tiho opažanje, uveče.

Životinje su smireno stupale
u otvoreni pogled, pasući,
a zasužnjeni su lavovi
zurili unutra kao u nepojamnu slobodu;
ptice su proletale kroz njegovu
duševnost. Cveće se
ogledalo u njemu,
krupno, kao u deci.

A kad se rašču da ima jedan što gleda,
to dirnu i bića koja su manje
i nepouzdanije vidljiva,
dirnu žene.

Otkada gleda?
Otkada već, lišavajući se u duši,
preklinjući sa dna pogleda?

Kada bi on, koji večito čeka, sedeo u tuđini;
a rasejano okrenuta soba u prenoćištu
mrgodno bila oko njega,
i u izbegavanom ogledalu
ponovo soba,
i kasnije , sa postelje mućiteljke
ponovo:
tad bi se u vazduhu većalo,
neshvatljivo većalo
o njegovom osetljivom srcu,
o njegovom srcu što kroz bolno zasuto telo
ipak oseća,
većalo bi se i presudilo:
da on ljubavi nema.
(I bilo bi mu uskraćeno
ma koje novo posvećivanje.)

Jer vidiš li, gledanju ima granica,
i sve sagledaniji svet
ište da raste u ljubavi.
Završeno je delo očiju,
vrši sad delo srca
na slikama u sebi zarobljenim. Jer ti si ih
savladao; ali sada ih ne znaš.
Pogledaj, unutarnji čoveče, svoju unutarnju devojku,
nju, izvojštenu
iz hiljadu priroda, ovo
tek izvojšteno samo, a dosad
još nevoljeno stvorenje.


(B.Živojinović)




***

I duh i strast su nama neophodni:
da jedno drugom oplođuju, to je
zadatak onih što su izabrani
da u toj raspri čist postignu sklad;
budni i vični, oni prepoznaju
znamenja, ruka njihova je laka,
prekaljeno je oružje u njih.

Ni zvuk najtiši ne sme im promaći,
moraju znati da vide i onaj
ugao prema kome ih uputi
kazaljke jedva uočljivi hod,
moraju očnim kapkom uzvraćati
lagani lepet leptirovih krila
i osećati šta oseća cvet.

Krhki su oni k'o i druga bića,
a moraju u isti mah da budu
dorasli snazi najvećoj (inače
izbranje ne bi ni palo na njih!).
Gde drugi cvile, njihova je dužnost
da kažu ritam udaraca i da
iskuse kamen na dnu bića svog.

K'o trajni pastir moraju da stoje;
on iz daleka izgledati može
tužan, al' što se više približavaš
osećaš jače koliko on bdi.
K'o zvezda hod za njega, tako njima
sve mora biti poznato i blisko
što ćutke raste i kruži kroz noć.

Oni i u snu stražare: od snova
i postojanja, od plača i smeha
smisao tka se... I kada ih skoli
te ophrvani klonu prema tlu,
i kad pred smrću i životom kleknu,-
u pravom uglu njihovog kolena
tad novu meru zadobija svet.

 (B.Živojinović)





PJESMA KIPA

Tko je taj, koji me ljubi toliko,
da za moj će život svoj život ugasit?
Ako se tko iz ljubavi same
u moru utopi za me,
u život iz kamena mene će spasit.

Ja žudim, da tijelom poteče mi krv,
jer kamen je samo kamen.
ja čekam i čeznem u hladnoj samoći.
Zar ne može nitko smjelosti smoći,
da život mi vrati i plamen?

A kad mi tko život jedanputa vrati,
što zamamno sja se i zlati, -
----------------------------------------
onda ću plakat,
plakat ću sama,
što nisam više kip od kama.
Jer šta će mi krv, što vri poput vina,
kad ne mogu dozvat iz morskih dubina
svog ljubljenog, jedinog moga.

(Cesarić)








JA to očitavam iz tvoje Riječi,
iz povijesti pokretanja
tvojih ruku što obrubljuju postanja
omeđujuć ih, premudre i vrele.
Živjeti glasno, tiho mrijeti vele
tvoje riječi, a Bitak, to si ponavljao.
Pred prvom se smrću ipak uboj priječi
Pa se rez kroz tvoje obline zrele
i krik jedan javljao
glasove raznoseći,
koji pucahu
sabrani da kažu tebe,
sabrani da nose tebe,
sveg ponora most -

A otad što mucahu
raskomadanost je
tvog starog imena.

(A.Stamać)






SONETI ORFEJU

XIX

I svijet se brzo mijenja
ko oblaka lik,
svakog je dovršenja
to Prastaro baštinik.

Od mijene i tijeka dalje,
slobodnije i šire,
Pra-pjesma tvoja traje,
o Bože lire.

Nisu spoznate pečali,
ljubav još naučena nije,
i još se pod koprenom krije

što nas u smrti odalečuje.
Samo nadzemna pjesma, ali
slavi i posvećuje.

(T. i A. Stamać)





SONETI ORFEJU

(1922)
napisani kao nadgrobni spomenik Weri Ouckama Knoop

V

Ne dižite spomenik. Dajte ruži
da svakog ljeta njemu u milost cvati.
Jer to je Orfej. Prijetvorba mu kruži
ovim, onim. Ne treba nastojati

oko drugih imena. Kad se god pjeva,
vazda je to Orfej. Dođe i vrati se.
Nije li puno ako i za par dneva
nadživi katkad ružine latice.

Da to shvatite, kako li on gine!
Prem s nestajanja i sam ćuti muku.
Netom mu riječ se nad ovdašnjost vine,

već biva gdje vi ne pratite riječi.
Rešetka lire ne tišti mu ruku.
Pa osluškuje, onkraj prohodeći.

(Prevod T. i A. Stamać)