Tuesday, October 14, 2014

RILKE

ŠPANSKA TRILOGIJA (odlomak)

Od onog oblaka, gle: oblaka
što tako divlje prekriva sad zvezdu
do maločas još sjajnu - (i od mene),
od onih brežuljaka, koje sada
ogrću noć i vetar - (i od mene),
od one reke u dolini, koja
procepljenoga nebeskog proplanka
odblesak svetli hvata - (i od mene);
od mene i od svega toga, bože,
jedan jedini da načiniš predmet:
od mene i od osećanja stada
kad, zatvoreno u tor, svojim dahom
prima u sebe golemo i tamno
gubljenje sveta - od mene i od svake
svetiljke usred mraka mnogih kuća,
bože: da jedan predmet načiniš;
od tuđinaca, jer ja ne znam, bože,
nijednog, i od mene, i od mene
da jedan isti predmet načiniš;
od onih koji spavaju, od stranih
ljudi u domu stranačkom, što važno
kašlju u svojim posteljama, i od
pospane dece na grudima tuđim,
od mnogih bića nejasnih, i opet
od mene, ni od čega drugog osim
mene i svega onoga što ja
ne poznajem, da predmet načiniš,
o bože bože bože, jedan predmet
zemaljsko-svetski kao meteor,
koji u svojoj težini sažima
jedino leta zbir, i nije težak
ni od čega drugog osim od prispeća.

(B. Živojinović)





Iz „Soneta posvećenih Orfeju“

Trinaesti sonet II dela

Prednjači svakom rastanku, kao da je
za tobom k'o tek minula zima.
Jer među zimama beskrajna jedna ima,
te srce može samo prezimljujući da traje.

Budi večito mrtav u Euridici -, toni
natrag u odnos čist, sa pesmom hvalospevnom.
Ovde, međ prolaznima, u carstvu kratkodnevnom,
ti budi zvonka čaša, koja se lomi dok zvoni.

Budi – znajući stalno za uslov nepostojanja,
za beskonačni razlog dubokog svog treptanja,
te da jednom zauvek ispuniš drhtaj svoj.

Zalihi prirode štedre – i onoj što čeka na miru,
i onoj utrošenoj -, svem neizrecivom zbiru
kličući pribroj i sebe, pa tad uništi broj.


(Prevod – B. Živojinović)



PREOKRET
                          Put od prisnosti do veličine
                          vodi kroz žrtvu
                         (
Kasner)

Dugo je on sve to
mučno prisvajao gledanjem.
Zvezde na kolena padahu
ophrvane njegovim pogledom.
Ili bi gledao klečeći,
a miris bi njegove usrdnosti
kao blagi umor padao
na kakvo božansko biće, koje bi mu se onda
osmehnulo, u snu.

Kule je tako gledao
da su trnule od straha:
opet ih uvis zidajući, najednom.
Ali često bi predeo,
otežao od dana, pokojem
strujao u njegovo tiho opažanje, uveče.

Životinje su smireno stupale
u otvoreni pogled, pasući,
a zasužnjeni su lavovi
zurili unutra kao u nepojamnu slobodu;
ptice su proletale kroz njegovu
duševnost. Cveće se
ogledalo u njemu,
krupno, kao u deci.

A kad se rašču da ima jedan što gleda,
to dirnu i bića koja su manje
i nepouzdanije vidljiva,
dirnu žene.

Otkada gleda?
Otkada već, lišavajući se u duši,
preklinjući sa dna pogleda?

Kada bi on, koji večito čeka, sedeo u tuđini;
a rasejano okrenuta soba u prenoćištu
mrgodno bila oko njega,
i u izbegavanom ogledalu
ponovo soba,
i kasnije , sa postelje mućiteljke
ponovo:
tad bi se u vazduhu većalo,
neshvatljivo većalo
o njegovom osetljivom srcu,
o njegovom srcu što kroz bolno zasuto telo
ipak oseća,
većalo bi se i presudilo:
da on ljubavi nema.
(I bilo bi mu uskraćeno
ma koje novo posvećivanje.)

Jer vidiš li, gledanju ima granica,
i sve sagledaniji svet
ište da raste u ljubavi.
Završeno je delo očiju,
vrši sad delo srca
na slikama u sebi zarobljenim. Jer ti si ih
savladao; ali sada ih ne znaš.
Pogledaj, unutarnji čoveče, svoju unutarnju devojku,
nju, izvojštenu
iz hiljadu priroda, ovo
tek izvojšteno samo, a dosad
još nevoljeno stvorenje.


(B.Živojinović)




***

I duh i strast su nama neophodni:
da jedno drugom oplođuju, to je
zadatak onih što su izabrani
da u toj raspri čist postignu sklad;
budni i vični, oni prepoznaju
znamenja, ruka njihova je laka,
prekaljeno je oružje u njih.

Ni zvuk najtiši ne sme im promaći,
moraju znati da vide i onaj
ugao prema kome ih uputi
kazaljke jedva uočljivi hod,
moraju očnim kapkom uzvraćati
lagani lepet leptirovih krila
i osećati šta oseća cvet.

Krhki su oni k'o i druga bića,
a moraju u isti mah da budu
dorasli snazi najvećoj (inače
izbranje ne bi ni palo na njih!).
Gde drugi cvile, njihova je dužnost
da kažu ritam udaraca i da
iskuse kamen na dnu bića svog.

K'o trajni pastir moraju da stoje;
on iz daleka izgledati može
tužan, al' što se više približavaš
osećaš jače koliko on bdi.
K'o zvezda hod za njega, tako njima
sve mora biti poznato i blisko
što ćutke raste i kruži kroz noć.

Oni i u snu stražare: od snova
i postojanja, od plača i smeha
smisao tka se... I kada ih skoli
te ophrvani klonu prema tlu,
i kad pred smrću i životom kleknu,-
u pravom uglu njihovog kolena
tad novu meru zadobija svet.

 (B.Živojinović)





PJESMA KIPA

Tko je taj, koji me ljubi toliko,
da za moj će život svoj život ugasit?
Ako se tko iz ljubavi same
u moru utopi za me,
u život iz kamena mene će spasit.

Ja žudim, da tijelom poteče mi krv,
jer kamen je samo kamen.
ja čekam i čeznem u hladnoj samoći.
Zar ne može nitko smjelosti smoći,
da život mi vrati i plamen?

A kad mi tko život jedanputa vrati,
što zamamno sja se i zlati, -
----------------------------------------
onda ću plakat,
plakat ću sama,
što nisam više kip od kama.
Jer šta će mi krv, što vri poput vina,
kad ne mogu dozvat iz morskih dubina
svog ljubljenog, jedinog moga.

(Cesarić)








JA to očitavam iz tvoje Riječi,
iz povijesti pokretanja
tvojih ruku što obrubljuju postanja
omeđujuć ih, premudre i vrele.
Živjeti glasno, tiho mrijeti vele
tvoje riječi, a Bitak, to si ponavljao.
Pred prvom se smrću ipak uboj priječi
Pa se rez kroz tvoje obline zrele
i krik jedan javljao
glasove raznoseći,
koji pucahu
sabrani da kažu tebe,
sabrani da nose tebe,
sveg ponora most -

A otad što mucahu
raskomadanost je
tvog starog imena.

(A.Stamać)






SONETI ORFEJU

XIX

I svijet se brzo mijenja
ko oblaka lik,
svakog je dovršenja
to Prastaro baštinik.

Od mijene i tijeka dalje,
slobodnije i šire,
Pra-pjesma tvoja traje,
o Bože lire.

Nisu spoznate pečali,
ljubav još naučena nije,
i još se pod koprenom krije

što nas u smrti odalečuje.
Samo nadzemna pjesma, ali
slavi i posvećuje.

(T. i A. Stamać)





SONETI ORFEJU

(1922)
napisani kao nadgrobni spomenik Weri Ouckama Knoop

V

Ne dižite spomenik. Dajte ruži
da svakog ljeta njemu u milost cvati.
Jer to je Orfej. Prijetvorba mu kruži
ovim, onim. Ne treba nastojati

oko drugih imena. Kad se god pjeva,
vazda je to Orfej. Dođe i vrati se.
Nije li puno ako i za par dneva
nadživi katkad ružine latice.

Da to shvatite, kako li on gine!
Prem s nestajanja i sam ćuti muku.
Netom mu riječ se nad ovdašnjost vine,

već biva gdje vi ne pratite riječi.
Rešetka lire ne tišti mu ruku.
Pa osluškuje, onkraj prohodeći.

(Prevod T. i A. Stamać)







No comments:

Post a Comment