Tuesday, October 28, 2014

GEORG TRAKL

NOĆ

Tebe opevam, divlja razrovanosti,
u noćnoj buri
nagromadana planino;
vi sive kule iz kojih kuljaju 
paklene čuvide,
ognjeno zverje,
hrapava paprat, smrče,
kristalno cveće.
Beskrajna muka
što si se domogao Boga,
blagi duše
koji uzdišeš sred slapa vode,
među uskolebanim borjem.

Zlatno plaminjaju uokrug
vatre naroda.
Niz crnkaste litice
stropoštava se opijen smrću
ražaren vihor,
plavi talas
glečera,
i silno tutnji
zvono u dolini:
ognjevi, kletve
i tamne
igre sladostrašća,
juriša na nebo
okamenjena glava.



U STARI SPOMENAR

Neprestano se vraćaš, melanholijo,
o, blagosti usamljeničke duše.
Okončava se žarenje zlatnog dana.

Bolu se skrušeno strpljivi priklanja
brujeći blagoglasjem i mekim ludilom.
Gle! Smrkava se već.

Opet se vraća noć i jauče smrtno stvorenje,
a i još jedno pati s njim.

Drhteći ispod jesenjih zvezda
svake se godine dublje priklanja glava.



DE PROFUNDIS

Ima strnjište na koje crna kiša pada.
Ima smeđe drvo što usamljeno stoji.
Ima piskav vetar što kruži oko praznih koliba.
Kako je tužno ovo veče.

Iza majura
blaga sirota oskudno klasje pabirči.
Okrugle, zlatne oči u sutonu joj se pitaju,
a krilo joj iščekuje nebesnoga ženika.

Dok se vraćahu,
pastiri nađoše slatko telo
istrulelo u trnovom žbunu.

Ja sam senka dalekim mračnim selima.
Božjeg ćutanja
napih se iz bunara-luga.

Čela mi se dotiče hladni metal.
Pauci traže moje srce.
Ima svetlost što trne u mojim ustima.

Noću se na pustari zatekoh
zasut smećem i prahom zvezda.
U žbunju leske
opet zazvučaše kristalni anđeli.



PROPAST

Preko belog jezera
odletele su divlje ptice.
Uveče sa naših zvezda veje leden vetar.

Preko grobova naših
nadvija se slomljeno čelo noći.
Pod hrastovima se ljuljamo u srebrnom čunu.

Stalno odzvanjaju beli zidovi grada.
Pod lukom od trnja,
o, brate moj, veremo se mi slepe kazaljke ka ponoći.




JESEN USAMLJENIKA

Obiljem ploda tamna jesen trepti,
požuteo je sjaj lepih letnjih dana.
Iz trošne ljuske čista plavet leti;
let ptica bruji od starih predanja.
Pomuljano je vino, tih odgovor cepti
kroz zagonetke ovoga blagog tkanja.

I tu i tamo krst vrh pustog huma;
u rujnu šumu jedno stado svrnu.
Oblak nad vodom jezdi poput čuna;
počinuo je težak; zvuci trnu.
Večeri krilo plavetno bez šuma
dotiče slamnu strehu, zemlju crnu.

Kroz veđe trudnog sad će da se javi
roj zvezda; hladne sobe spokoj skoli,
anđeli tiho izlaze iz plavih
očiju onih koje ljubav boli.
Šumori trska: koščata jeza davi
kad crna rosa kaplje s vrba golih.




ZIMSKO VEČE

Kad pred mrak nad zimskim tlom
razlegne se zvona jeka,
mnoge sto zastrven čeka,
pripravan ih čeka dom.

Svojih tamnih staza tok
putnik k vratnicama skreće.
Zlatno cveta spasa cveće
što ga hrani zemljin sok.

Tih ulazak beše taj;
prag se skameni od bola.
Hleb i vino nasred stola
buknuše u čisti sjaj.




MIR I ĆUTANJE

Pastiri pokopaše sunce u goloj šumi.
Ribar izvuče
kostretnom mrežom mesec iz mrzlog ribnjaka.

U plavom kristalu
boravi bledi čovek, nasloniv čelo o svoje zvezde;
ili priklanja glavu u purpurnom snu.

Al’ uvek dotiče crno proletanje ptica
onog ko gleda, svetlost plavih cvetova,
bliska tišina zaborav snuje, anđele utrnule.

Opet čelo noćiva sred mesečastog kamenja;
k’o blistav mladić
iskrsava sestra kroz jesen i crno truljenje.




GRODEK

Uveče bruje jesenje šume
od smrtnog oružja, zlatne ravnice
i jezera plava, nad kojima sunce
tmurno se kotrlja; obujima noć
ratnike samrtnike, divlju žalopojku
njihovih smrvljenih usta.
Al’ tiho se skuplja u niskim livadama
crven oblak gde jarostan boravi bog,
krv prolivena, mesečasta svežina;
u crnu trulež svi putevi vode.
Pod zlatnim granjem noći i zvezda
leluja sestrina senka kroz ćudljivi lug
da pozdravi seni junaka, krvave glave;
i tiho bruje u trsci tamne svirale jeseni.
O gordija tugo! tučani oltari,
vatru kojom duh gori ogroman danas hrani bol,

unuci nerođeni.