Tuesday, October 14, 2014

RILKE

ŠPANSKA TRILOGIJA (odlomak)

Od onog oblaka, gle: oblaka
što tako divlje prekriva sad zvezdu
do maločas još sjajnu - (i od mene),
od onih brežuljaka, koje sada
ogrću noć i vetar - (i od mene),
od one reke u dolini, koja
procepljenoga nebeskog proplanka
odblesak svetli hvata - (i od mene);
od mene i od svega toga, bože,
jedan jedini da načiniš predmet:
od mene i od osećanja stada
kad, zatvoreno u tor, svojim dahom
prima u sebe golemo i tamno
gubljenje sveta - od mene i od svake
svetiljke usred mraka mnogih kuća,
bože: da jedan predmet načiniš;
od tuđinaca, jer ja ne znam, bože,
nijednog, i od mene, i od mene
da jedan isti predmet načiniš;
od onih koji spavaju, od stranih
ljudi u domu stranačkom, što važno
kašlju u svojim posteljama, i od
pospane dece na grudima tuđim,
od mnogih bića nejasnih, i opet
od mene, ni od čega drugog osim
mene i svega onoga što ja
ne poznajem, da predmet načiniš,
o bože bože bože, jedan predmet
zemaljsko-svetski kao meteor,
koji u svojoj težini sažima
jedino leta zbir, i nije težak
ni od čega drugog osim od prispeća.

(B. Živojinović)





Iz „Soneta posvećenih Orfeju“

Trinaesti sonet II dela

Prednjači svakom rastanku, kao da je
za tobom k'o tek minula zima.
Jer među zimama beskrajna jedna ima,
te srce može samo prezimljujući da traje.

Budi večito mrtav u Euridici -, toni
natrag u odnos čist, sa pesmom hvalospevnom.
Ovde, međ prolaznima, u carstvu kratkodnevnom,
ti budi zvonka čaša, koja se lomi dok zvoni.

Budi – znajući stalno za uslov nepostojanja,
za beskonačni razlog dubokog svog treptanja,
te da jednom zauvek ispuniš drhtaj svoj.

Zalihi prirode štedre – i onoj što čeka na miru,
i onoj utrošenoj -, svem neizrecivom zbiru
kličući pribroj i sebe, pa tad uništi broj.


(Prevod – B. Živojinović)



PREOKRET
                          Put od prisnosti do veličine
                          vodi kroz žrtvu
                         (
Kasner)

Dugo je on sve to
mučno prisvajao gledanjem.
Zvezde na kolena padahu
ophrvane njegovim pogledom.
Ili bi gledao klečeći,
a miris bi njegove usrdnosti
kao blagi umor padao
na kakvo božansko biće, koje bi mu se onda
osmehnulo, u snu.

Kule je tako gledao
da su trnule od straha:
opet ih uvis zidajući, najednom.
Ali često bi predeo,
otežao od dana, pokojem
strujao u njegovo tiho opažanje, uveče.

Životinje su smireno stupale
u otvoreni pogled, pasući,
a zasužnjeni su lavovi
zurili unutra kao u nepojamnu slobodu;
ptice su proletale kroz njegovu
duševnost. Cveće se
ogledalo u njemu,
krupno, kao u deci.

A kad se rašču da ima jedan što gleda,
to dirnu i bića koja su manje
i nepouzdanije vidljiva,
dirnu žene.

Otkada gleda?
Otkada već, lišavajući se u duši,
preklinjući sa dna pogleda?

Kada bi on, koji večito čeka, sedeo u tuđini;
a rasejano okrenuta soba u prenoćištu
mrgodno bila oko njega,
i u izbegavanom ogledalu
ponovo soba,
i kasnije , sa postelje mućiteljke
ponovo:
tad bi se u vazduhu većalo,
neshvatljivo većalo
o njegovom osetljivom srcu,
o njegovom srcu što kroz bolno zasuto telo
ipak oseća,
većalo bi se i presudilo:
da on ljubavi nema.
(I bilo bi mu uskraćeno
ma koje novo posvećivanje.)

Jer vidiš li, gledanju ima granica,
i sve sagledaniji svet
ište da raste u ljubavi.
Završeno je delo očiju,
vrši sad delo srca
na slikama u sebi zarobljenim. Jer ti si ih
savladao; ali sada ih ne znaš.
Pogledaj, unutarnji čoveče, svoju unutarnju devojku,
nju, izvojštenu
iz hiljadu priroda, ovo
tek izvojšteno samo, a dosad
još nevoljeno stvorenje.


(B.Živojinović)




***

I duh i strast su nama neophodni:
da jedno drugom oplođuju, to je
zadatak onih što su izabrani
da u toj raspri čist postignu sklad;
budni i vični, oni prepoznaju
znamenja, ruka njihova je laka,
prekaljeno je oružje u njih.

Ni zvuk najtiši ne sme im promaći,
moraju znati da vide i onaj
ugao prema kome ih uputi
kazaljke jedva uočljivi hod,
moraju očnim kapkom uzvraćati
lagani lepet leptirovih krila
i osećati šta oseća cvet.

Krhki su oni k'o i druga bića,
a moraju u isti mah da budu
dorasli snazi najvećoj (inače
izbranje ne bi ni palo na njih!).
Gde drugi cvile, njihova je dužnost
da kažu ritam udaraca i da
iskuse kamen na dnu bića svog.

K'o trajni pastir moraju da stoje;
on iz daleka izgledati može
tužan, al' što se više približavaš
osećaš jače koliko on bdi.
K'o zvezda hod za njega, tako njima
sve mora biti poznato i blisko
što ćutke raste i kruži kroz noć.

Oni i u snu stražare: od snova
i postojanja, od plača i smeha
smisao tka se... I kada ih skoli
te ophrvani klonu prema tlu,
i kad pred smrću i životom kleknu,-
u pravom uglu njihovog kolena
tad novu meru zadobija svet.

 (B.Živojinović)





PJESMA KIPA

Tko je taj, koji me ljubi toliko,
da za moj će život svoj život ugasit?
Ako se tko iz ljubavi same
u moru utopi za me,
u život iz kamena mene će spasit.

Ja žudim, da tijelom poteče mi krv,
jer kamen je samo kamen.
ja čekam i čeznem u hladnoj samoći.
Zar ne može nitko smjelosti smoći,
da život mi vrati i plamen?

A kad mi tko život jedanputa vrati,
što zamamno sja se i zlati, -
----------------------------------------
onda ću plakat,
plakat ću sama,
što nisam više kip od kama.
Jer šta će mi krv, što vri poput vina,
kad ne mogu dozvat iz morskih dubina
svog ljubljenog, jedinog moga.

(Cesarić)








JA to očitavam iz tvoje Riječi,
iz povijesti pokretanja
tvojih ruku što obrubljuju postanja
omeđujuć ih, premudre i vrele.
Živjeti glasno, tiho mrijeti vele
tvoje riječi, a Bitak, to si ponavljao.
Pred prvom se smrću ipak uboj priječi
Pa se rez kroz tvoje obline zrele
i krik jedan javljao
glasove raznoseći,
koji pucahu
sabrani da kažu tebe,
sabrani da nose tebe,
sveg ponora most -

A otad što mucahu
raskomadanost je
tvog starog imena.

(A.Stamać)






SONETI ORFEJU

XIX

I svijet se brzo mijenja
ko oblaka lik,
svakog je dovršenja
to Prastaro baštinik.

Od mijene i tijeka dalje,
slobodnije i šire,
Pra-pjesma tvoja traje,
o Bože lire.

Nisu spoznate pečali,
ljubav još naučena nije,
i još se pod koprenom krije

što nas u smrti odalečuje.
Samo nadzemna pjesma, ali
slavi i posvećuje.

(T. i A. Stamać)





SONETI ORFEJU

(1922)
napisani kao nadgrobni spomenik Weri Ouckama Knoop

V

Ne dižite spomenik. Dajte ruži
da svakog ljeta njemu u milost cvati.
Jer to je Orfej. Prijetvorba mu kruži
ovim, onim. Ne treba nastojati

oko drugih imena. Kad se god pjeva,
vazda je to Orfej. Dođe i vrati se.
Nije li puno ako i za par dneva
nadživi katkad ružine latice.

Da to shvatite, kako li on gine!
Prem s nestajanja i sam ćuti muku.
Netom mu riječ se nad ovdašnjost vine,

već biva gdje vi ne pratite riječi.
Rešetka lire ne tišti mu ruku.
Pa osluškuje, onkraj prohodeći.

(Prevod T. i A. Stamać)







NIKITA STANESKU

LEKCIJA O KOCKI

Uzme se parče kamena,
iskleše se dletom od krvi,
uglača se Homerovim okom,
izbrusi se zracima
sve dok ne izađe kocka savršena.
Potom se kocka izljubi nekoliko puta
ustima svojim, ustima drugih,
a naročito ustima kraljevske kćeri.
Potom se uzme čekić
i razbije se naglo ugao kocke.
Svi će apsolutno reći:
"Kakva bi to savršena kocka bila
da nije imala odvaljen ugao."


Prevod Petru Krdu




NIKITA STANESKU

PESMA

Uspomene ima samo sadanji tren.
Šta je zaista bilo ne zna se.
Mrtvi razmenjuju stalno između sebe
ime, brojeve, jedan, dva, tri...
Postoji samo ono što će biti,
samo događaji koji se nisu dogodili,
viseći o grani nekog nerođenog
drveta, avet napola...
Postoji samo moje telo udrvenjeno,
poslednje, staračko, okamenjeno.
Tuga moja sluša nerođene pse
kako laju na ljude nerođene.
O, samo će oni zaista biti!
Mi, stanovnici ovog trena
tanak smo noćni san,
sa hiljadu nogu što jure bilo kud.


Prevod Petru Krdu




NIKITA STANESKU

NIŠTA NIJE NEŠTO DRUGO

Ništa nije nešto drugo.
Kamen mi je sestra.
Voćka mi je rod s očeve strane.
Reka vuče poreklo iz oka moje majke.
Ništa nije nešto drugo.
Onaj jučerašnji i onaj sutrašnji
braća su po vremenu.
Onaj odozgo i onaj odozdo 
braća su po vazduhu.
Ništa nije nešto drugo.

Hod oblaka na nebu
i hod oblaka po vodi
sijamski su blizanci;
stanje tuge 
verenica je radosti
ali žalost mi kruniše
oreolom belih zuba
smeh onog što je počeo da se smeje.

Ništa nije nešto drugo.
Smrt konja
se u dubini moga oka odmara.
Smrt ove jeseni
oslanja se potiljkom na jastuk beo kao sneg.

Smrt je nalik na rođenje.
Ništa nije nešto drugo.
Ono što sam osetio pre no što sam se rodio
osetiću i posle kad me više ne bude.
Kako je bilo onda tako će onda biti.

Ništa nije nešto drugo.
Sve je sve.
A ja sam ti.
Ništa nije nešto drugo.


Prevod Petru Krdu




NIKITA STANESKU

JAKOVLJEVA BORBA S ANĐELOM ILI IDEJA O "TI"

I

Ono što je dalje od mene
premda je bliže meni
zove se "ti".

Eto, probudih se, otimajući se.
Otimalo se "ti" u meni,
otimao si se, ti kapku,
ti ruko, ti nogo, otimala si se
i mada sam ležao, trčao sam
oko svog imena.
Svom imenu samo ne kažem "ti";
uostalom, moja duša sama
je "ti",
ti dušo.

II
"Smejao si se."
Ja sam porekao i kazao:
"Nisam se smejao." Jer sam se bojao.
A on je kazao:"Ne, ne, smejao si se."
Zaista se moje ime bacilo na njega
oslanjajući se kao o štap o moje telo,
protiv "ti",
telo svih imena,
protiv "ti",
otac svih brojeva.

A on,
kad je svitalo,
nije više mislio na mene.
Zaboravio me.

III

"Promeni ime", reče mi,
a ja mu odgovorih: "Ja sam moje ime."

"Promeni ime", reče mi,
a ja mu odgovorih:
"Ti bi hteo da budem drugi,
ti bi hteo da me više nema
ti bi hteo da umrem,
da me više nema.
Kako da promenim ime?"

IV

On je kazao:
"Rodio si se na mom kolenu.
Znam te od rođenja.
Ne bojiš se smrti
seti se kakav si bio
pre rođenja.
Takav ćeš biti i posle smrti.
Promeni ime."

V
"Plakao si." Ja sam porekao i kazao:
"Nisam plakao." Samo me je bilo strah.
A on je kazao: "Ne, ne, plakao si"
i nije više mislio na mene.
Zaboravio me.

VI

Ja sam samo svoje ime.
Ostalo je "ti", rekoh mu.
Nije me čuo,
mislio je na nešto drugo.

Zašto je onda rekao:
"Borio si se sa samom rečju,
pobedio si je!"

Da li je ono bilo sama reč?

Ime da bude sama reč?
...On je samo "ti",
ti i ti i ti i ti,
ti koji okružuješ moje ime.


Preveo Petru Krdu





Nikita Stanesku
PREOBRAŽENJE

Ne zaboravite: sad nisam gladan,
ni žedan.
Moje gledište je gledište kamena.
Nisam umoran, ne, nisam umoran
i nisam žedan
i ne mislim da sedim ispružen
na bubnoj opni nekog krokodila.

Hodam kao kad bih stajao,
i mada sam sit vazduha, dišem.
Ne, ne, ne zaboravite; nisam gladan
i nisam žedan,
kao što nisam više mlad,
ali ni star nisam.

Mekom dahu jutra
mogu da savijem meku šiju
bez većeg napora
i mogu da udarim
tanku i slabunjavu reku
bez riba u njoj.
Reku ne vredniju
od pasjeg repa.

Ako odlučim da nešto radim, radim.
Potrošio sam toliko dana
da me dan rasipanja više
ne čini siromašnijim.

Ni želja da preživim
ne nagoni me da češće dišem,
ni smrt mi se više ne čini
toliko oholom.

Dobar je ovaj planetarni sistem,
ali ništa više od toga.
Svetlo je ovo sunce,
svetlo. Ali ne zaslepljujuće, ne zaslepljujuće.

Ako ne bi jutro sutra izišlo,
bio bi to veliki gubitak.
Ali ništa više od velikog gubitka.

Mogao bih da šibam stvari, ali to ne činim.
Ne zbog toga što ne verujem da stvari
ne bi osetile bol,
već zbog toga što bih nekorisno iskoristio bič.

Neću da ti se isplazim
da ne bi pomislio da hoću da te okušam.
Samo ti govorim.
To je način kako se jezik plazi napola.

Ako me dobro razumeš,
biću danas za to vreme radostan.
Čak srećan.
Ali samo danas.

Ako ne razumeš ništa, biću tužan,
a na kraju večeri – melanholičan.
Ali nikako duže od ove večeri,
jer u ponoć
dolazi anđeo.

On će mi reći:
“Došao sam da te preobrazim!”
“Preobrazi me”, reći ću mu.
I on će me preobraziti.

Posle toga ja ću otići konju
i reći:
“Konju, došao sam da te preobrazim.”
“I-ha”, odgovoriće on,
a ja neću razumeti da li treba da ga preobrazim,
ili da li on hoće da ga preobrazim.

I neću razumeti da li sam ja za njega
ono što je anđeo za mene.
“Došao sam da te preobrazim, konju.”
“I-ha, i-ha”, odgovara mi konj.


Preveo Petru Krdu
Top of Form

Bottom of Form