Friday, October 10, 2014

Tomas Man, Karl Kerenji - "Razgovor u pismima"


Man Kerenjiju (Kisnaht kod Ciriha 20.02.1934.)

(...) Zaista je u mom slučaju postepeno narastanje interesovanja za mitsko-religijskoistorijsko jedna pojava „starosti“; ono odgovara ukusu koji sa naraslim godinama okreće leđa građansko-individualnom i sve se više posvećuje tipskom, opštem i opšteljudskom. Sasvim je isključeno da bi mi se u mladosti mogla dopasti jedna scena kakvu Vi pominjete: da bi mogao da me ponese Jakovljev san o Anupu, da bi mogla da me zainteresuje replika kao ona onog šakaloglavog: „ Već ću se ja otarasiti moje glave“. To je gotovo jedna privatna šala preko koje skoro svako prelazi.  A zapravo se radi o karijeri jednog boga. Taj Anup, sada još napola životinjskog napola satiričnog obličja, jeste budući Hermes. Jeste li primetili da sam ga na njegov kamen posadio tačno u pozi Lisipovog Hermesa u Napulju? Izuzetno mi se dopada ta skulptura, od koje lepa kopija stoji u Starom muzeju u Berlinu, i ono mesto je jedno potajno iskazivanje tog osećanja.

(...) A što se tiče „povratka evropskog duha najvišim, mitskim realnostima“, o kojem tako upečatljivo govorite, smatram da je to odista jedna u duhovnoistorijskom pogledu krupna i dobra stvar, a ja smem da se hvalim da sam sa mojim delima donekle imao udela u tome. Ali se uzdam u vaše razumevanje, ako kažem da je sa „iracionalnom“ modom često povezano i jedno žrtvovanje i neodgovorno odbacivanje tekovina i principa koji ne čine samo Evropljanina Evropljaninom nego i čoveka čovekom. Reč je tu o jednom „povratku prirodi“ koji je u ljudskom pogledu daleko kompleksnije vrste od onoga koji je pripremio Francusku revoluciju... No dosta o tome! Vi već razumete šta hoću da kažem. Ja sam čovek ravnoteže. Ja se instinktivno naginjem na levu stranu kada zapreti opasnost da se čamac nagne na desnu i prevrne – i obrnuto.


Kerenji Manu (Budimpešta 01.03.1934.)


...nešto razorno i smrtonosno istovremeno, u prasvetu još titansko, ali i animalno i satirsko, kako Vi s pravom označavate Anupa. Njegovo biće određeno je obličjem jedne egipatske noćne životinje, on ima glavu kradljivca leševa, pošto se u njoj na egipatski način obelodanjuje svet noći. No, ako to prenebregnemo, onda se njegova stvarnost barem delimično ipak poklapa sa stvarnošću Hermesa (otuda kasnije Hermanubis). Otuda se na toj osnovi i može prihvatiti njegova izjava da će se već osloboditi svoje glave. Isto tako stoje stvari s onim što je zajedničko Afroditi i Ištari. Kako samo lepo i istinito Jakov svedoči o toj realnosti, kada, žaleći sopstvenog boga, ljubi njenu sliku.  Opet je, naravno, grčka boginja u sklopu svog posebnog sveta sasvim drugačija od vavilonske, ali i uz nju opet ide jedna pozadina koja seže u tamne dubine, a na koju ukazuje njen grčki atribut „Crna“.
A to me opet vraća D. H. Lorensu. Odavno sam spoznao tu tamniju stranu Afrodite i isticao je u mojim predavanjima, ali ne u tako sažetom i tačnom vidu, kako se to sada može pročitati u njegovom delu „Twilight in Italy“: „she is the gleaming darkness, she is the luminous night, she is the goddess of destruction, her white cold fire consumes and does not create.“ (Sumrak u Italiji: „ona je svetlucava tama, ona je obasjana noć, ona je boginja razaranja, njena bela hladna vatra guta sve i ne stvara“). Kod njega mi je uvek važno ono pozitivno koje, kao jedan od najvećih pesnika i poznavalaca sveta, ume da izvuče iz, u biti, neme „prirode“ i time ga učini dostupnim duhu i opštim dobrom svesnog humaniteta(...)



Tomas Man Karlu Kerenjiju (Kisnaht – Cirih, 24.03. 1934.)


(...) Kakav je, na primer, bio Servantesov odnos prema grčkom romanu? Da li ga je poznavao i koristio? Slučaj je hteo da upravo ponovo čitam „Don Kihota“, da ga zapravo prvi put čitam temeljno i sasvim do kraja. U njemu ima epizoda koje se na upadljiv način poklapaju sa motivima iz Heliodora i romana o magarcu. Priča o teatarskom bodežu, na primer (na str. 31 Vaše knjige) ima svoju tačnu paralelu u jednoj noveli u Don Kihotu, gde se sa tragičnim samoubistvom prezrenog ljubavnika unosi pometnja u seosku svadbu, da bi se onda, na opšte iznenađenje čitaoca, sve to razotkrilo kao jedna groteskna igra. Još upečatljivija je priča o magarećem njakanju u Don Kihotu: o dvojici građana koji se nadmeću u njakanju, i o batinanju jednog baš zbog tog njakanja. Imate li neko objašnjenje za ove dodire? Možda bi se to i ovako dalo objasniti: da je to uslovljeno činjenicom da je grčki roman uvek imao tesne i snažne kontakte sa Istokom. A ovaj je opet uticao na italijansku novelu, na Bokača, i posredovao mu motive. Bokačo bi mogao biti spona ili most između Servantesa i grčkog romana.(...)
Uopšte uzev, područje „odnosa“ samo po sebi predstavlja nešto izuzetno privlačno i tajanstveno. Ova reč već poodavno deluje na mene posebno čarobnom snagom, te onim što kazuje igra istaknutu ulogu u celom mom mišljenju i umetničkom stvaralaštvu. Otkako sam pročitao Vašu knjigu za mene nema nikakve sumnje u to da će se ispostaviti da između mog epa o Josifu, posebno treće (egipatske) knjige, i grčkog romana, koji je bio pod uticajem Istoka, postoji jedna iz unutrašnje nužnosti i intuicije proistekla srodnost, koja me se doima nekako stvarno-zabavno. Dovoljno je da pročitam rečenicu poput one u napomeni na strani 254: „Igrati ulogu boga, to za primitivni način mišljenja uvek znači pomalo i biti bog“- pa da shvatim tu idejnu srodnost i instinktivno prilagođavanje.(...)


Karl Kerenji Tomasu Manu (Lumbarda, ostrvo Korčula 13.08.1934.)


Veoma poštovani gospodine doktore,

Vaše dugo očekivano pismo primio sam juče na ovom lepom dalmatinskom ostrvu, gde prispeće pošte već po sebi predstavlja događaj, jer se to dešava samo četiri puta nedeljno. Utoliko je ovom prilikom za mene taj događaj bio još veći. Koverat sam rasekao jednom bodljom od žive agave – i u mojim rukama se našla tužna dopuna i potvrda onoga što i za mene (ne-Nemca i ne-Jevrejina) u poslednje vreme predstavlja nešto krajnje mučno i odurno. Na ovom ostrvu sam već pune dve nedelje i ne čitam nikakve novine, jer ovdašnje hrvatske, kojih jedino ima, ne razumem. Od poslednjih događaja znam samo toliko da je umro Hindenburg. A krajem juna sam u Frankfurtu na Majni držao predavanje (u čast šezdesetogodišnjeg Valtera Otoa, čiju ste knjigu po svoj prilici u međuvremenu i Vi pročitali) i ja sam tamo, i u odlasku i u povratku, posetio mnoge moje stare poznanike i kolege. Ono što hoću da Vam napišem, ne temelji se na njihovim direktnim izjavama ili uopšte na nekim „kazivanjima“. To moram izričito da napomenem. TO- da čovek ne može otvoreno da govori i da se na to ponekad odluče samo najhrabriji dostojni svakog poštovanja – takođe, uostalom, spada u karakteristike „stanja“. I Vi ćete me razumeti, ako Vas zamolim da ovo što ću Vam reći posmatrate kao krajnje privatnu stvar i da se prema tome tako i odnosite. Jer bi se lako dalo utvrditi s kim sam se u Nemačkoj sastajao (u Frankfurtu sam bio gost jednog u svetu čuvenog naučnika), pa bi to po njih moglo imati pogubne posledice.
Ono što sam doživeo, svodi se uglavnom na sledeće: imao sam utisak da je sve što je u vezi sa pravim duhom izloženo neverovatnoj patnji, da sve što je prosečno zdušno sarađuje i ide u korak sa režimom, da se ističe i potpomaže sve što je osrednje, pa i manje nego osrednje, i moram otvoreno da Vam priznam: ne bih ja mnogo mario za osrednjost, kada ona ne bi imala težinu mase, pod kojom duhu – i njegovim nosiocima – preti opasnost da se skrha. Nemačka „inteligencija“ je već doživela slom. A tek će slom više duhovnosti biti ono strašno: sudbina Helderlina i Ničea umnožena u stravičnim razmerama i pobeda upravo onoga u odnosu na šta Helderlin i Niče svuda – ne samo u nemačkim prilikama – za ljude od duha znače jedini mogući svet. Ili će se možda na kraju svet osrednjih ipak slomiti u sudaru sa svetom duha, iako duh ostaje nem? Ja verujem u Apolona i njegovu pobedu. A do tada: qui tacet, consentire videtur. A time mislim da nisam nijednu reč rekao sa „političkog“ stanovišta.
Pa čak ni onda, ako ovome dodam još nešto strasnije: ono opako, nedionisko (morao bih reći dis-dionisko) ludilo omladine.  (Kod jednog pisca iz Georgeovog kruga upravo čitam o „nordijskom bogu koji u sebi nosi volju za samouništenjem i teži ka sumraku bogova“).
Omladina se danas u Nemačkoj vaspitava u tom ludilu i toga se ona (kao i svet), ako je to još moguće, mora spasiti. Posmatrati tu omladinu – svu omladinu jednog grada – kako u čoporima, sa zastavama i uniformama sa simbolima smrti, jedne subotnje večeri prolazi Hajdelbergom, slušati tokom noći njihove ratničke pesme i igre: to je možda bio najtužniji doživljaj u mom životu, upravo zbog toga što strasno volim herojsku mladež. U Austriji sam bio deset dana, kratko vreme pre poslednjih krvavih događaja, i to baš u njihovom središtu, kod Leobena. Tamo me je naprosto zapahnulo nešto, kao neki kiselkasti zadah i više nisam mogao da ostanem. U tim događajima je buknulo isto to ludilo. I ja sad moram da Vas pitam da li ste u Švajcarskoj, pogotovo sada kada nameravate, kao što ste mi pisali, da se oglasite, zaista bezbedni? Oprostite mi, molim Vas na ovoj brizi, ali ludilo ne zna za državne granice.
Moje prilike su se utoliko izmenile što sam na univerzitetu u Pečuju dobio katedru, pa deo godine moram tamo da provedem. Do 25.avgusta ću biti u Lumbardi, ali ću 25. već biti u Budimpešti.

S poštovanjem i srdačnim pozdravima Vaš veoma odani
Karl Kerenji


Karl Kerenji, 18.09.1936.


„(...) Velika je stvar da su takvi prevodi uopšte mogući, pogotovo kada je jedan roman kao Vaš „Josif“  u tolikoj meri „jezičko delo“. „Jezik“ kojim Vi stvarate kreće se zapravo u jednoj dubljoj ravni, a ne samo u ravni glasovnog; on je tako reći čista prozračnost koja naprosto izražava SVE i pri tom ostavlja utisak da samo omogućava da sve to bude izraženo. (...) Ta vrsta savršenstva jezika sastoji se u tome da on može potpuno da nestane, a da pri tome ne zanemi – naprotiv: on je toliko rečit koliko je to uopšte moguće. Druga vrsta njegovog savršenstva je u tome da on kao i materija može da izazove čulno-ugodno dejstvo, kao što je to često sa italijanskim. Vaš jezik pak je najprozračnija, najnematerijalnija materija – i možda se otuda i da tako dobro prevesti. (...)
Kakav je to „jezik“, moram sada da pitam (i Vi mi nećete zameriti zbog nenamerne „rasprave“ na temu „Bit jezika kod Tomasa Mana“, pogotovo, kao što ćete odmah videti, što se tu radi o nečem sasvim opštem, dakle o nečem što uveliko prelazi okvire individualne pojave), dakle, kakav je to jezik iz kojeg na takav način nepomućeno i čisto zrači ono bitno, ono kosmički istinito? Jer, ja naime nisam sklon da tu „jezičku obdarenost“ i sposobnost za „sagledavanje suštine“ ili intuiciju lučim jedno od drugoga. Kroz tako „jezički obdarenog“ upravo progovara stvarnost sveta i što je ovaj jezički obdareniji, utoliko će više biti u stanju da iskaže tu stvarnost. Razvoj te jezičke obdarenosti, koja nije individualna, upravo u tom smislu da se proteže na generacije i razdoblja, da joj je neophodan sve dok ne dosegne stupanj savršenog „razvoja“ i onda počinje ponovo da opada – taj razvoj jezičke obdarenosti u biti je istovetan sa obelodanjivanjem kosmosa, stvarnosti sveta. (...)„

Tomas Man Karlu Kerenjiju 07.10.1936.

(...)Sada me, međutim, zadužujete da Vam odgovorim i zahvalim na Vašoj lepoj studiji o „religio“, kojom, superiornim znanjem, korigujete jedno mesto iz onog predavanja – bolje rečeno: njome se ozbiljnost nauke stavlja na mesto jedne napola šaljive etimologije koja je izvedena sa određenom svrhom./Ovo pogrešno izvođenje „religio“ iz „ligare“ (vezati) bilo je tradicionalno usvojeno i Tomas Man ga je verovatno poneo iz škole./
Teško da se moglo raditi o nečem više, kod „tumačenja“ reči „religio“; sa njim sam samo hteo da dam prilično smelu i u duhovnom pogledu dakako diskutabilnu definiciju „saveza“ kao uzajamnog potpomaganja između boga i čoveka u cilju posvećenja, te da ukažem na taj dvojaki proces u kojem je bogu čovek isto tako potreban kao što je ovaj njemu. Ova ideja ima jaku humorističku primesu, što se isto tako može reći i za celu teologiju „Josifa“, a sa humorističnim stvari malo čudno stoje: sasvim neozbiljno ono doduše nije, ali se isto tako ne može uzeti zdravo za gotovo; ono je jedna vrsta šale s dozom istine, koja se doduše može saslušati, ali ona nikako ne može da konkuriše sa istinom. Otuda moja radost i moje uživanje u bogatim rezultatima Vašeg rada nikako nisu pomućeni osećanjem loše savesti. Zadivljujuće je kako sa svakim prilogom određeni problem umete da zahvatite na istinski interesantan način – barem za mene, što opet ukazuje na izvesno predestinirano prijateljstvo naših sfera. To potvrđuje i ovaj članak koji mi nije pružio samo određeno zadovoljstvo, nego mi je opet doneo određene podsticaje. Pri tome je za mene najpre važna izvesna sklonost ka „sekularizaciji“ religijskog pojma, ka njegovom psihološkom transponovanju u profano moralno i duševno. Religija kao suprotnost nemarnosti i zanemarivanju, kao posvećivanje pažnje, kao savesnost, smotreno držanje, štaviše, kao metos (strah, bojaznost), i konačno kao brižno-smotrena osećajnost u odnosu na kretanja svetskog duha – šta bih više mogao da poželim? Odjednom sam legitimisan da se nazovem religijskim čovekom – jedno samoprosuđivanje sebe na koje se inače, upravo iz „opreznosti“ , ne bih usudio.
Sredinom meseca treba da izađe „Josif u Egiptu“. Daj Bože da Vam završni delovi prirede još poneko zadovoljstvo! Moja savest nipošto nije „čista“, a ipak mislim da s ovom knjigom svet dobija nešto posebno, nešto što će na nov način doprineti ljudskoj vedrini!
Vaš odani
Tomas Man