Blog Književnog kluba "Prejaka reč" (2014-2022)

    „ Ono što se dešava u našoj mašti, može se ispoljiti i van nje, postati neobično snažno i zapovedno“ (M. Marković, Servantes, 1938)   „ Servantes je želeo da vidi jasno u čudnom neredu koji se zove život “ (M. Marković, Servantes, 1938)     Spomenimo odmah te čuvene vetrenjače. Danas kritičan čitalac koji zna da i do najbanalnijih saznanja koja se tiču naše aktuelne stvarnosti dolazimo višestrukim posredovanjem, neće se toliko čuditi što Don Kihot od vetrenjača umišlja da su divovi. Ne zaboravimo da su ti viteški romani koje on čita deo dominantne kulture tog vremena; dakle jedna projektovana slika sveta. A svako vreme ima svoje himere. Danas, kada smo već toliko istina detronizovali i postali kritični prema velikim narativima, kao sasvim razumljivu i preporučljivu shvatamo jednu takvu, dodajmo još plemenitu, piščevu nameru da se dovede u pitanje jedna pogrešna slika sveta. Sve se ovde vrti oko toga, oko karaktera stvarnosti kako je vide njeni subjekti i konkretna kult

    Odbijam da počnem onako kako inače počinje svaki prikaz književnog teksta – ućutkujući glas autora, naratora i čitalaca kako bi se iznova podigla ruševna institucija kritike. Počeću jednim skromnim a potresnim otkrićem: autori, naratori i čitaoci romana Fetiš Nullo Tomislava Longinovića uvek su i ponovo obmanjeni i svaki kritički tekst je unapred uključen u samo tkanje „filmske fantazije“ ovog romana. Tražeći utehu, tražeći film, koji nije „već odgledana meka stolica industrijskog tipa“, nastojiš da stvarnost držiš na odstojanju, da napraviš makar kakvu odstupnicu. Filmska fantazija te uškopljava, utapaš se u ekranskom snu i stupaš u „sobu u nekoj stranoj zemlji“. Kamera se ustremljuje na jedno telo koje se budi iz košmara, progonjeno slikama: „spaljena vozila, nepokretna tela, kuće iz kojih kulja dim”. Soba više nije nenastanjena. Fantomi se množe. Zemlja više nije toliko strana, iako je stradanje „strano“. Gde si već video iste slike, iznova i iznova? Od trenutka utonuća

                                                                                     SLEPAC Bio jednom jedan čovek koji je prestao da voli svoju ženu (neki će reći da je zapravo nikad i nije zaista zavoleo), pa je počeo kod nje da primećuje samo one stvari koje su je činile ružnom. Što je odbojnost bila veća, to je i ona iz dana u dan izgledala ružnija. Postajala je gotovo karikatura, sve su njene mane bile prenaglašene, video je samo njen oveći nos, njene bore, višak kilograma, ružnu naviku da određene stvari radi uvek na tačno određeni, iritantan način. Imao je neprekidnu želju da ismeva (makar u sebi) njene navike, da karikira sve što radi, da je beskrajno umanjuje u sopstvenim, a često i tuđim očima.   No u poslednje vreme nešto se dogodilo i sa svetom. Počeo je i kod njega da primećuje samo ono što ga čini ružnim. Gradovi su bili prljavi, a sela napuštena, ulice pretrpane, reklame prenaglašene, ljudi nezanimljivi, mesta prebučna, jela bezukusna, pića neopijajuća. I što je odbojnos