Sunday, July 19, 2015

Dostojevski, "Braća Karamazovi"- Đavo. Mora Ivana Fjodoroviča



Dostojevski, „Braća Karamazovi“

Đavo. Mora Ivana Fjodoroviča (odlomak)



-Prijatelju moj, ja ipak hoću da budem džentlmen, i da kao takav budem i dočekivan – poče gost u nastupu nekakve čisto čankoliske i već unapred popustljive i dobrodušne ambicije. – Ja sam siromah, da...tim neću ipak da kažem da sam i vrlo častan, ali...obično je u svetu primljeno kao aksiom: da sam ja posrnuli anđeo. Tako mi boga, ne mogu da zamislim kako sam ja nekad mogao biti anđeo. Ako sam i bio to nekada, to je tako odavno da ne bi bio greh već i zaboraviti na to. Sad se zadovoljavam i uživam kad me smatraju za čestita čoveka, i živim kako se može, trudeći se da budem prijatan. Ja ljude volim iskreno! –o, ja sam isuviše oklevetan! Ovde, kad se na neko vreme među vas doselim, moj život protiče kao nešto stvarno, i to mi se ponajviše dopada. Jer ja, kao i ti, stradam od fantastičnog, pa stoga i volim vaš zemaljski realizam. Tu kod vas je sve ocrtano, tu je formula, tu je geometrija, a kod nas su sve nekakve neodređene jednačine! Ovde ja idem i sanjarim. Ja volim da sanjarim. Uz to, na zemlji ja postajem sujeveran – ne smej mi se, molim te: meni se baš to i dopada što postajem sujeveran. Sve vaše navike ovde primam: volim u javnu banju da idem – pomisli samo! Volim da tamo sa trgovcima i popovima sedim i da se parim. Moja mašta je – da se ovaplotim, i to konačno i bespovratno, u neku debelu trgovkinju od sedam pudova, i da u sve poverujem u što i ona veruje. Moj ideal je: da uđem u crkvu pa da pripalim sveću od sveg srca, bogami je tako. Tada bi došao kraj mojim patnjama. Pa sam zavoleo i da se lečim kod vas: proletos se pojaviše velike boginje, i ja pođoh te sam se u domu za nahočad i siročad kalemio protiv boginja, - da znaš kako sam toga dana bio zadovoljan: za braću Slavene sam deset rubalja žrtvovao!...Ma ti me i ne slušaš. Znaš, danas si nešto vrlo rđavo raspoložen – poćuta malo džentlmen. –Znam, juče si išao onom doktoru...pa kako zdravlje? Šta ti je doktor kazao?
-Budalo!-obrecnu se Ivan.
-Zato si ti pametan! Opet me grdiš? Ja ne upitah baš iz saučešća nego onako. Pa dobro, ne odgovaraj. Sad je pak vreme za reumatizme...
-Budalo!-ponovi opet Ivan.
-Ti sve to tvoje; a ja sam takav reumatizam lane navukao da ga još i sad pamtim.
-Zar u đavola reumatizam?
-A što da ne kad se ja neki put ovaploćavam. Ovaploćavam se, pa primam i posledice. Satana sum et nihil humanum, a me alinum puto.
-Kako, kako? Satana sum et nihil humanum...to nije glupo za đavola!
-Milo mi je što sam ti ipak najzad ugodio.
-Ali to nisi uzeo od mene-zastade najedared Ivan, kao poražen; -to meni nikad nije u glavu dolazilo, to je čudnovato...
-C’est du nouveau, n’est-ce pas? Ovaj put ću postupiti časno i objasniću ti. Slušaj: u snovima, a osobito kad mora davi, no, recimo od rastrojstva stomaka ili od čega bilo, čovek neki put vidi tako umetničke snove, tako zapletenu i realnu zbilju, takve događaje, ili čak čitav svet događaja, povezan tako intrigom, sa tako neočekivanim pojedinostima, počinjući od najviših vaših postupaka pa do poslednjeg dugmeta na manšeti, da tako šta, kunem ti se, ni Lav Tolstoj ne bi sastavio, a međutim, takve snove viđaju ljudi koji ponekad ni izdaleka nisu neki pisci, nego sasvim svakidašnji ljudi, činovnici, feljtonisti, popovi... U pogledu toga ima jedna zagonetka: jedan ministar mi je prosto priznao da mu sve bolje ideje dolaze kad spava. E, pa tako je i sad. Iako sam ja tvoja halucinacija, ipak kao za vreme more, ja govorim stvari originalne, kakve tebi dosad nisu u glavu dolazile, tako da ja nikako ne ponavljam tvoje misli, a međutim, ja sam samo tvoja mora – i više ništa.
-Lažeš. Tvoj cilj je bio da me uveriš da ti postojiš sam po sebi, a ne da si moje priviđenje, a sad potvrđuješ da si san.
-Dragi moj, ja sam danas uzeo naročitu metodu –to ću ti posle protumačiti. Čekaj, gde sam ono stao? Da, ja sam ono tada nazebao, samo ne kod vas, nego još tamo...
-Gde tamo? Kaži, hoćeš li još dugo kod mene ostati? Zar ne bi mogao otići? – uzviknu Ivan skoro u očajanju. On prestade hodati, sede na divan, opet se nalakti na sto i obema rukama stište glavu. Strže sa sebe mokar ubrus i ljutito ga baci: očevidno mu nije pomogao.
-Tebi su rastrojeni živci – primeti džentlmen sa odrešito-nemarnim, ali potpuno prijateljskim izrazom lica- ti se ljutiš na mene čak i zato što sam mogao nazepsti, a to se, međutim, desilo na najprirodniji mogući način. Ja sam tada žurio na jedno diplomatsko veče, jednoj bivšoj petrogradskoj dami, koja je nišanila na položaj ministrove gospođe. Frak, bela mašna, rukavice, naravno. A bio sam, međutim, još bogzna gde, a da bih stigao k vama na zemlju, imao sam da preletim čitavo vasionsko prostranstvo...naravno, to je samo jedan trenutak, ali i svetlost zraka sunčeva ide čitavih osam minuta – a ja, pomisli samo, u fraku i isečenom prsluku. Duhovi ne smrzavaju, ali pošto sam se ovaplotio, to...jednom reči, ne znam šta mi bi: sudelovao sam i pustio se, a u tim vasionskim prostranstvima, u etru, u toj vodi...“jaže bje nad tverdiju“-beše takav mraz...to jest kakav mraz! To se ni mrazom ne može nazvati; zamisli samo: sto pedeset stepeni ispod nule! Poznata je ona zabava seoskih devojaka: na mrazu od trideset stepeni nude nekom, koji to n zna, da lizne sekiru, jezik se u trenutku smrzne i prilepi za gvožđe, a onaj zvekan zdere kožu i okrvavi jezik; i to je samo na trideset stepeni, a na sto pedeset! Tu, brate, valjda prst da metneš na sekiru, pa bi propao kao da ga nije ni bilo – kad bi...samo tamo moglo biti sekire...
-A zar se tamo može desiti sekira?-zapita najedared Ivan Fjodorovič rasejano i gadljivo. On se otimao iz sve snage da ne poveruje svom bunilu i da ne padne konačno u ludilo.
-Sekira? – zapita gost začuđeno.
-Pa da; šta bi tamo bilo sa sekirom?- povika Ivan Fjodorovič najedared sa nekakvom svirepom i energičnom upornošću.
-Šta će biti u prostranstvu sa sekirom? Quelle idee! Ako dospe nekud podalje, onda će, mislim, zaći pa leteti oko zemlje, ni sama ne znajući zašto, kao satelit. Astronomi će izračunati rađanje i zalazak sekire, Gatcuk će to uneti u kalendar, i to ti je sve.