Blog Književnog kluba "Prejaka reč" (2014-2022)

Dostojevski, „Braća Karamazovi“ Đavo. Mora Ivana Fjodoroviča (odlomak) -Prijatelju moj, ja ipak hoću da budem džentlmen, i da kao takav budem i dočekivan – poče gost u nastupu nekakve čisto čankoliske i već unapred popustljive i dobrodušne ambicije. – Ja sam siromah, da...tim neću ipak da kažem da sam i vrlo častan, ali...obično je u svetu primljeno kao aksiom: da sam ja posrnuli anđeo. Tako mi boga, ne mogu da zamislim kako sam ja nekad mogao biti anđeo. Ako sam i bio to nekada, to je tako odavno da ne bi bio greh već i zaboraviti na to. Sad se zadovoljavam i uživam kad me smatraju za čestita čoveka, i živim kako se može, trudeći se da budem prijatan. Ja ljude volim iskreno! –o, ja sam isuviše oklevetan! Ovde, kad se na neko vreme među vas doselim, moj život protiče kao nešto stvarno, i to mi se ponajviše dopada. Jer ja, kao i ti, stradam od fantastičnog, pa stoga i volim vaš zemaljski realizam. Tu kod vas je sve ocrtano, tu je formula, tu je geometrija, a kod n...

GIJOM APOLINER POVORKA Ptico spokojna obrnutog leta ptico Što se u vazduhu gnezdiš Na međi gde naše tle već blista Spusti drugi kapak zemlja te zasenjuje Kad podigneš glavu A i ja sam izbliza sumoran i taman Magla neka što je evo zamračila svetiljke Ruka neka što se iznenada postavi ispred očiju Svod neki između vas i svih svetlosti I udaljiću se ozaravajući se sred senki I postrojenih očiju voljenih zvezda Ptico spokojna obrnutog leta ptico Što se u vazduhu gnezdiš Na međi gde već blista moje sećanje Spusti drugi kapak Ni zbog neba ni zbog zemlje Već zbog tog ognja duguljastog čija snaga će da raste Tako da će jednog dana da postane jedina svetlost Jednog dana Jednog dana samoga sam sebe čekao Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš Da već jednom upoznam onoga koji jesam Ja koji poznajem druge Poznajem ih preko pet čula i još nekih Dosta mi je da im vidim noge pa da mogu ponoviti te ljude na hiljade Da im vidi...

Odisej Elitis (1911-1996) Aksion esti: Dakle evo me poslušnik sam Kora i ostrvlja egejskog ljubavnik vatren poput srndaća upućenik sa maslinovom grančicom i ispijač sunca. GODIŠNJICA Doveo sam svoj život dovde, do ovog belega gde se stalno kraj mora rve mladost na stenju, prsa u prsa sa vetrom kuda odlazi čovek, koji je samo čovek i ništa drugo, koji računa rosom svoje zelene čase, vizije svoga sluha vodama, krilima svoje griže savesti. O, život dečaka koji postaje muškarac stalno kraj mora, dok ga sunce uči da diše tamo gde nestaje galebova senka. Doveo sam svoj život dovde, beli račun, crni zbir, malo drveća i malo mokrog šljunka, laki prsti da pomiluju čelo: čije čelo? Cele su noći jecala čekanja i ne postoji više niko, ne može da se čuje slobodan korak, da se pojavi osvežen glas, krme brodova zapljuskivaće vodom dokove ispisujući još plavlje ime na svom horizontu; malo godina, malo talasa,...

FRANC KAFKA Najbliže selo Moj deda je imao običaj da kaže: „Život je začudo kratak. Sada, kada ga se prisećam, on mi se toliko sažima da, na primer, jedva shvatam kako se neki mlad čovek može odlučiti da odjaše u najbliže selo, bez bojazni da – uopšte ne uzimajući u obzir mogućne nesrećne slučajeve – već i trajanje običnog života, koji srećno protiče, ni blizu neće biti dovoljno za takav jedan put.“ Prometej O Prometeju pričaju četiri predanja: prema prvome, pošto je bogove izdao ljudima, prikovali su ga za Kavkaz, i bogovi su poslali orlove koji su proždirali njegovu jetru što je neprestano rasla iznova. Prema drugome, Prometej se od bola što mu ga je nanosilo kljuvanje sve više utiskivao u stenu, dok nije postao jedno s njom. Prema trećem, tokom tisuća godina zaboravljena je njegova izdaja, zaboravili su bogovi, orlovi, on sam. Prema četvrtom, zamorili su ga se kad je za njegovo postojanje nestalo razloga. Umorili su se bogovi, umorili orlo...