Blog Književnog kluba "Prejaka reč" (2014-2022)

Euđenio Montale (1896 – 1981) SIPINE KOSTI Ne išti od nas reč što sa svih strana rubi nam dušu bezličnu i slovom je jare iskazuje, reč što sija poput šafrana zagubljenog usred prašnjave pustare. O čoveče, ti što odlaziš, siguran, prijatelj drugima, a i sebi čak, ne leči tvoja senka, koju ilinštak piše po zidu s kog je malter odran! Ne išti od nas ključ da otvoriš vaseljenu, već poneki slog, čvornovat i suv, nalik drenu. Jedino što ti danas kazati možemo jeste ono što NISMO, ono što NEĆEMO. AGAVA NA HRIDI Jugo O pomamni vetre juga, isušuješ sprženo zelenožuto tle; dok nebom rasuti u titranje plavkasti zraci svetle, pramena pruga oblaka promine i nestaje. Časi kolebanja, drhtaji života što beži kao voda između prstiju; nepojamna zbivanja, svetlosti-senke, gibanja ovozemnih nestalnih stvari; o sušna krila vazduha sada sam agava koja korenom rije u pukotine hridi i beži od mora sa kracima algi što širi gole...

* Primaknuvši sledeći list papira, umače pero u mastilo. Šta bi ovde napisao, razmišlja. Povest sveštenikovog života povest je knjiga koje je pročitao i napisao. Videvši da je mali Benedikt tako rad knjigama, majka ga je u petnaestoj godini poslala jezuitima u Lavov. Ta odluka je znatno poboljšala njegove odnose sa očuhom koji ga nije voleo. Otada se skoro više nisu ni sretali. Potom je odmah pošao u semenište i ubrzo primio sveštenički čin. Prvo nameštenje dobio je na dvoru Jablonovskih kao vaspitač samo pet godina mlađeg od sebe Dimitra. Tamo je naučio kako da glumi starijeg nego što jeste, i da govori tonom večnog podučavatelja, što mu neki do danas uzimaju za zlo. Dozvoljeno mu je da koristi biblioteku domaćina, prilično veliku, i tamo je otkrio Kirhera, kao i Orbis pictus   Komenskog. A ruka, jogunasta služavka, i sama je hrlila da piše, naročito prvog proleća koje je tamo proveo, vlažnog i zagušljivog, pogotovo kad je u blizini bila milostiva Joana Marija Jablonovska,...

EFTIM KLETNIKOV Voda što izvire iz Nevestinog Prstena Pupljenje je bljesak podzemnog jezera. Zakopano Nevestino telo ponovo počinje bogato i prečisto da diše sve je spremno za obnovu svečanosti: nad livadama se otvaraju zvezde, leske bacaju rubin u kladenac. Samo vernik probuđen znacima proleća svu noć u vrtu naslanja uvo na pupoljke ne bi li oslušnuo žubor duboke Vode što izvire iz Nevestinog Prstena. Dolazak zelenog monaha Vreme je plava vertikala u prirodi kad se na obnovljenoj visini uzdižu i drveće i ptice i kad sve nagrne ka prostoru čistog Vaznesenja. Vreme je kad se i čedna senka iščezle košute razlistava u čežnju jelena, kad se negde u nama odranjaju i zvone modri plastovi tišine. Vreme je kad s one strane planina stiže ogromni zeleni Monah koji nosi Zvezdu Cvet i Vodu ranjenim dubinama disanja. Kamengrad Grad sazidan u modroj tišini. Oganj ništa ne kazuje. I zvezde su ka...