Thursday, May 7, 2015

Umbero Fjori (Umberto Fiori) - poezija i muzika



Umberto Fjori



Stanovnici

U visini sunce
i dole dim što se diže,
trg, zidovi u senci: navika.
Iza poslednje zgrade
jutros su izgledale
suviše blizu i gole, planine.

Odmah iza ugla,
osetio se teret putnika
što su uskočili u autobus.
Kroz iskre praskavog gasa
stizao je s druge strane asfalta
miris blata.

Oduvek smo ovde.
Ponekad, međutim, izgleda nam
da se još nismo 
skrasili. Tako, dok idemo na posao,
obuzme nas strah
kad osetimo koliko je tvrda, koliko čvrsta,
zemlja pod nogama.


Balkon

Dok posmatraš balkon
setiš se sveta,
isturiš glavu i vidiš
nebo, krovove,
ulicu, kamion, bršljan,
sve stvari
pri ruci.

Gledaš ovo skladište,
i osećaš spokojstvo:
postaješ gluv, gluv kao top.
Ni kucanje srca ne čuješ više.

Ali za to vreme kruži
u ovome miru, i trza se,
pomera, i trza i dalje misao,
kao u parkovima
celo popodne
motorna kosilica.


Javljanje

Visoke iznad zaobilaznice, svetle,
dve zgrade i između njih hangar.
Javljanje je ovo,
ali se nema šta blagovestiti.

Pa ipak, već time što ih vidiš
nepomične, prave pred suncem,
zidovi te teše
više od ma koje reči.

Parapeti, ograde,
stepeništa, stubovi, korniše:
baš sve izgleda kao da će
neko zaista ostati ovde.





Zid

U određeno vreme
iznad benzinske stanice
goli zid upali se
i stoji na plavetnilu
kao mesec.

U nekom trenutku čovek
se doista nastani ovde,
i gleda u lice ove zgrade, i nauči
da bude na svetu,
nauči da govori zidu.

Nauči jezik,
sluša ljude oko sebe.
Počne da vidi ovo mesto,
da oseća
u jasnoći govora
svetlost ovog zida.


Voz, IV

Ali kako se izlazi odavde?
Šta nas može izbaviti
iz ovog pogleda?

Kad se prođe most,
prođu poslednje kuće,
ima sveta i dalje.

I na vrhu ovih planina
ili udno polja, preko pruge, na reci
i na otvorenom moru, na pučini,
ima sveta još. I tamo
su stvari istinite.

Eno: stvari.
Gde sve nestaje i izostaje,
one ostaju. Daju se
čuti i videti.
Stvarne su, stvari, i biće stvarne:
zbog ovog obećanja i sada,
skrivene u svome mraku,
čak i dok promiču,
izgledaju ti drage i dobre.

Pratiš ih i misliš: ništa
ne traje tako.
Ništa. Sem, dok gledaš,
ovog straha
što se svaki put javi
kad ne shvatiš
tamo napolju, do čega doista drži,
šta od nas hoće, istina.


OBJAŠNJENJA

Biti

Ponekad u nekoj mirnoj
ulici, u zasenku,
vidi se gde smo,
šta nas drži.

Parking je ovo, ovde,
nije mesto.
Magacin,
neka vrsta skladišta.

Sve nablizu:
velike stvari
i beznačajne
lakat uz lakat.

Biva se s nebom, ovde,
i sa zemljom,
kao na ulici tanjiri
sa frižiderom
i fikusima
za vreme selidbe.



  

Društvo

U vreme za večeru,
dok su se ostali komešali
u dnevnoj sobi, kuhinji,
umesto da pomognem
izašao sam na balkon,
na svež vazduh.
Vidik je pucao.

Još uvek sam ih dobro čuo iza sebe
kako se zovu, smeju;
ali, odjednom, osetih da mi fale.
Behu dalji od zgrada
s druge strane zaravni
-šest, sedam u nizu-
sa svim svetlima upaljenim.

A, ipak, upravo sada kad ih više
nisam video, prilazili su. U znacima
duž pruge, u žutoj travi,
u slepom zidu, prepoznavao sam ih.

Osećao sam, sada, da su oni – iza mene-
sazdani od testa sveta,
čvrstog, svetlog. A ja, ni od čega.

Ništa: iskliznuće
između prepune sobe i horizonta.


Na ulici

Ako se na uglu neka gospođa
-ili makar pozornik-
okrene
lica upalog od sunca
u divnom danu
i progovori,- baš meni,
ovde, o poštovanju koje se izgubilo
ili o vrućini,
osetim kako se gubim, kao svetac
kad ga okrzne večnost.

Osećam kako biljke rastu, osećam kako zemlja
kruži. Sve mi izgleda jako i svetlo, sve
tek treba da se dogodi.


Vizije

Izlozi, automobili:
sve je tako glatko, tako sjajno.
Ljudi na ulici,
čim mogu, oglednu se.

Ali izvan, na okretnicama
gde se završava grad
i dalje, u poljima, sred zelenila,
samo se stvari vide.

U suvom mulju ili tamo gore, u kablu
visokog napona, čovek
je bez odraza. Izostaje, gubi se.

Javi se onda strah
da se ne pojavi naprasno. Kao deci,
u podrumu, đavo.




Telefonski razgovor

Kad sam opazio da je ubeđen
-iskreno- da se slaže sa mnom
(hteo je, štaviše, da razumem bolje
ono što sam mislio), a u stvari
shvatio je loše, loše, upravo
jednu stvar umesto druge,
kad sam video da je beskorisno
još se objašnjavati,
propao sam:
kao kad svetlost najednom ode
i glasovi u sobi
postanu jasniji.

Dve, tri rečenice prekinute,
nekoliko kratkih uzdaha - potom
više niko ne progovara.

Daleko, u dubini tame uha,
veza je trajala: čule su se
žice kako pucketaju.

Obojica s telefonom u ruci
s jedne i druge strane stajali smo
povijeni nad nesporazumom
kao nad plamenom ognjišta.


Godišnja doba

Nisam više bio ni sa kim; ali samog
nikako me nisu puštali. Gde god išao,
sve sam ih na vratu nosio.

Sahranili su me. Osećao sam kako mi glavu
pritiskaju razgovori, pogledi, lica,
kao neki veliki crni odron.

Svakog trena bio sam na granici
da puknem, kao u proleće,
pod zemljom, seme.