Thursday, September 11, 2014

Hugo fon Hofmanstal, „Imaginarna pisma“
Pisma povratnika
Četvrto
29.maj 1901.

Nemam iza sebe nijedan trenutak dobrog vremena, a to znam možda tek od izvesnog malog doživljaja koji sam imao pre tri dana – ali pokušaću da Ti ga ispričam po redu: a opet, ta priča Ti neće mnogo pomoći. Ukratko, morao sam da pođem na jednu konferenciju, odlučujuću, poslednju u lancu pregovora usmerenih ka tome da nizozemsko društvo za koje radim već četiri godine objedinim s jednim već postojećim englesko-nemačkim, i znao sam da je bio presudan dan – u izvesnoj meri i za moj dalji život – a – nisam vladao sobom, o kako nimalo nisam vladao sobom!
Osećao sam da se razboljevam iznutra, ali nije to bilo moje telo, svoje telo previše dobro poznajem. Bila je to kriza jedne unutrašnje nelagodnosti, njeni raniji nastupi bili su dakako toliko neupadljivi koliko je to samo moguće; a da su uopšte bili nešto, da su povezani s ovim sadašnjim kovitlacom, to sam sad shvatio munjevito, kao što se u takvim krizama razume više nego u normalnim trenucima života. Ti su raniji nastupi bili sasvim mala besmislena čuvstva nezadovoljstva, sasvim beznačajne naopakosti, nesigurnosti mišljenja ili osećanja, gotovo bez trajanja, ali dakako nešto u meni sasvim novo; i verujem, koliko god da su te stvari ništavne, da ipak nikad ranije nisam osetio nešto slično, van ovih nekoliko meseci od kad sam opet kročio na evropsko tle. Ali nabrajati te povremene nastupe gotovo ničeg ? Hoću – neću, moram – ili da pocepam ovo pismo i da sve dalje ostavim zauvek neizrečenim.  S vremena na vreme, jutrom, u tim nemačkim hotelskim sobama bokal i umivaonik – ili ugao sobe sa stolom i čivilukom – dolazili bi mi toliko nestvarni, uprkos svojoj neopisivoj običnosti, toliko skroz na skroz nestvarni, donekle sablasni, i u isti mah provizorno, na čekanju, takoreći privremeno zauzimajući mesto bokala, stvarnog, vodom napunjenog umivaonika. Da ne znam da si čovek kome se doista ništa ne čini veliko, ništa malo i pre svega ništa sasvim apsurdno, ne bih produžavao dalje. Pa ipak, možda pismo ostavim neposlano. No, to bi tako. U drugim zemljama s one strane, čak i u mojim najbednijim vremenima, bokal ili vedrica s više ili manje svežom vodom, bio je nešto samorazumljivo i u isti mah nešto živo: prijatelj. Ovde je bio, može se reći, utvara. Od njegovog prizora dolazila je laka neprijatna vrtoglavica, ali ne telesna. Potom sam mogao izaći na prozor i sasvim isto doživeti s tri ili četiri droške koje su stajale  s druge strane ulice i čekale. Bile su to utvare droški.  Posmatrati ih, uzrokovalo je gotovo neprekidnu muklu mučninu: bilo je kao trenutno lebdenje nad bezdanom, večnom prazninom. Nešto slično – možeš misliti da nisam naročito pazio na te proseve od čuvstava – mogao je izazvati i prizor neke kuće, ili cele ulice: ali ne smeš pomisliti recimo na oronule, sumorne kuće, već na najtrivijalnije od današnjih ili jučerašnjih fasada. Ili takođe prizor stabala, tih oskudnih ali brižljivo negovanih nekoliko stabala koja im tu i tamo stoje na skverovima između asfalta, zaštićena rešetkom. Mogao sam ih posmatrati i znao sam da su me podsećala na drveće – nisu bila drveće – i u isti mah nešto je podrhtalo kroz mene, nešto mi je polutilo grudi kao huk, neki toliko neopisiv dotok večnog ništa, večnog nigde, jedan dah ne smrti, nego ne-života, neopisivo. Zatim je dolazilo u vozu, sve češće i češće. U ta četiri meseca veoma često sam putovao vozom, od Bremena na Rajnu, od Bremena do Šleske, pa uzduž i popreko. Tu se to moglo pojaviti pri najtrivijalnijem osvetljenju, u tri popodne, kad god: mali grad levo ili desno od pruge, ili selo ili fabrika, ili ceo predeo, brežuljak, polja, jabukova stabla, razbacane kuće, sve i svja; to je poprimalo neko lice, neku tako dvosmislenu crtu toliko punu unutrašnje nesigurnosti,zlokobne nestvarnosti: ležalo je tu toliko ništavo -  toliko sablasno ništavo – dragi moj, proveo sam tri i po meseca života u jednom kavezu koji nije imao drugi pogled do na jedan prazan tor s polusasušenom bivoljom balegom nagomilanom do visine čoveka, među kojom se vukla bolesna bivolica sve dok nije zanemoćala pa u nju legla, tako ni živa ni mrtva: ali ipak, u toru, u žutomrkoj gomili balege i u žutosivoj umirućoj marvi, kad bih tamo pogledao, i kad se sad toga setim – još uvek je tamo stanovao život, onaj isti koji stanuje u mojim grudima – a u svetu u koji trenutno mogu da gledam s prozora voza stanuje nešto – nikad se nisam ježio od smrti, ali od onoga što stanuje ovde, toga se neživota ježim. Međutim, to sigurno ne ide dalje od toga što katkad dobijem pomalo zao pogled, neku vrstu lakog trovanja, skrivene i prikradajuće infekcije koja izgleda u evropskom vazduhu spremno čeka onoga koji se vraća iz daleka, pošto je dugo, možda predugo odsustvovao.  Da je moja mučnina bila evropske prirode, toga sam  - u tim je stvarima sve najneobjašnjivija iznenadna intuicija – postao svestan u istom trenutku kad sam uočio da me je zaseklo do srži, da sam sad ja sam, moj unutrašnji život, bio izložen onom istom zlom pogledu kao u ranijim nastupima one spoljašnje stvari. Uz gađenje i vrtoglavicu moja se svest prikradala kroz hiljade zbrkanih osećanja i poluosećanja: verujem da sam u tim trenucima morao još jednom promisliti sve što sam mislio od svog prvog koraka u Evropi, i uz to sve što sam bio pronikao.
Danas ne umem jasnim rečima da izrazim ono što je poput vrtloga  prolazilo kroz celo moje jastvo: ali da će mi se morati gaditi moj posao i moj sopstveni stečeni novac, to je tad na ogromnom i pri tom bezglasnom uzbuđenju moje uskomešane duše došlo samo onako naneto kao splavljeno drvo na leđima talasa Južnog mora, velikih kao kuća: bio sam progutao dvadeset hiljada primera: kako su zaboravili sam život zbog nečega što ne bi trebalo da bude ništa do sredstvo za život, niti bi smelo važiti kao ništa drugo do oruđe. Već mesecima je oko mene bila plima lica koje ne obuzima ništa sem novca koji imaju ili novca koji imaju drugi. Njihove kuće, njihovi spomenici, njihove ulice, to za mene u tom donekle vizionarskom trenutku nije bilo ništa do hiljadostruko odražena grimasa njihove sablasne ne-egzistencije, a nagla, kakva moja narav jeste, reagovala je s divljim gađenjem na moj sopstveni maličak novca i na sve što je s time povezano.
Kao putnik izmučen morskom bolešću čeznuo sam za kopnom, što dalje od Evrope i nazad ka udaljenim dobrim zemljama koje sam napustio. Možeš zamisliti da to nije bilo najbolje raspoloženje za zastupanje interesa za konferencijskim stolom. Ne znam šta sve ne bih dao za priliku da otkažem konferenciju. Ali to je bilo nezamislivo i imao sam da odem i da dam sve od sebe. Preostao mi je skoro ceo sat. Bilo je nemoguće prolunjati velikim ulicama; ući negde i pročitati novine bilo je isto tako nemoguće; jer one su govorile posve istim jezikom kao lica i kuće. Savio sam u jednu mirnu pobočnu ulicu. Tu je u jednoj zgradi naoko veoma pristojna radnja bez izloga i pored ulaznih vrata plakat retrospektiva, slike i crteži – pročitao sam ime, no odmah sam ga opet izgubio iz sećanja. Već dvadeset godina nisam kročio u muzej niti na umetničku izložbu, pomislim, to će mi – do toga je sada jedino stalo – skrenuti misli s mog nerazumnog smera, i uđem.
Dragi moj, slučajnosti ne postoje i trebalo je da vidim te slike, u tom uskomešanom raspoloženju, u toj povezanosti. bilo je sve u svemu oko šezdeset slika, srednje velikih i malih. Nekoliko malih portreta, inače mahom pejsaži: samo mali broj na kojima su dominirali likovi: većinom je to bilo drveće, polja, vododerine, stene, njive, krovovi, delovi bašti. Ne mogu Te informisati o načinu slikanja: Ti znaš sve što se stvori, a ja, kao što rekoh, već dvadeset godina nisam pogledao sliku. Pa ipak, sasvim dobro se sećam, pri kraju moje veze s V, onda kad smo živeli u Parizu – ona se prilično razumevala u slike – da sam počesto u ateljeima i na izložbama viđao slike koje su imale izvesnu sličnost s ovima: nešto veoma svetlo, gotovo kao plakati, u svakom slučaju sasvim drugačije nego slike u galerijama. U prvim trenucima delovale su mi drečeće i nemirne, sasvim sirove, sasvim čudne, morao sam se najpre razabrati da bih prve uopšte video kao sliku, kao jedinstvo – ali onda, onda sam video, onda sam ih sve tako video, svaku pojedinačno i sve zajedno: prirodu u njima, i ljudsku duševnu snagu koja je tu oblikovala prirodu, i drvo i grm i njivu i padinu koje su tu bile naslikane, autentično, neopisivo sudbinsko  - sve sam to video tako da sam u tim slikama izgubio osećaj samog sebe, pa ga žestoko iznova vratio, i iznova izgubio! Dragi moj, radi toga što ovde hoću da kažem, a nikad neću reći, napisao sam Ti celo ovo pismo! Ali kako bih nešto toliko neuhvatljivo preveo u reči, nešto toliko iznenadno, toliko snažno, toliko nerazlučivo! Mogao bih pribaviti fotografije slika pa Ti ih poslati, ali šta bi ti one mogle dati – šta bi ti same slike mogle preneti od utiska koji su na mene ostavile, a koji je verovatno nešto sasvim lično, tajna između moje sudbine, tih slika i mene. Ugarena njiva, moćan drvored spram večernjeg neba, vododerina sa uvijenim borovima, komad bašte sa stražnjim zidom kuće, seljačka kola s usukanim konjem na ispaši, bakarni legen i zemljani krčag, nekoliko seljaka oko stola, uz obrok krompira – ali šta Ti sve to koristi? Tu je neverovatna, najjača plava, pa zelena kao od otopljenih smaragda, žuta sve do narandžaste. Ali šta su boje ako u njima ne progovara unutrašnji život predmeta! A taj najdublji unutrašnji život je bio tu, drvo i kamen, i zid i vododerina odaju od sebe ono najdublje, bacaju mi ga takoreći u susret, ali ne slast i harmoniju svog lepog nemog života kakva mi je negda sa starih slika ponekad plivala u susret kao neka vilinska atmosfera; ne, dušu mi je spopala samo silina njihovog prisustva, besomučno, do neverovanja uskočopereno čudo njihovog prisustva. Kako da ti približim da me je tu svaka bit – a BIT je bila svako drvo, svaka pruga žutog ili zelenkastog polja, svaka ograda, svaki do kamena izlokani surduk, kositreni krčag, zemljana činija, sto i rasklimana stolica  - kao novorođenog uzdizala iz strahovitog haosa neživota, iz ponora bezbitnosti, da sam osećao, ne, da sam znao kako je svaka od tih stvari, tih tvorevina, bila rođena iz strahovite sumnje u svet i sada je sa svojom egzistencijom zauvek pokrila užasni zjap, zjapeće ništavilo! Kako da Ti samo upola približim kako mi je taj jezik progovorio u duši, dobacio mi gigantsko opravdanje najneobičnijeg, nerešivog stanja moga srca, odjednom mi objasnio ono što sam jedva izdržavao da osećam u nepodnošljivoj prigušenosti, a što ipak, koliko god da sam osećao, nisam iz sebe mogao istrgnuti – a tu mi je jedna nepoznata duša neshvatljive snage dala odgovor, odgovor jednim svetom! Osećao sam se kao neko ko posle bunovnog teturanja oseti čvrsto tle pod nogama, dok oko njega besni bura u čijem besu bi on poželeo da kliče od radosti. U buri su mi se pred očima, meni za ljubav rađala ta drveta, sa korenjem stremeći ka zemlji, s granama stršeći ka nebu, u buri su se predavale te raspukline zemlje, te doline između brežuljaka, čak je i u besu blokova stena bilo zamrznute bure. Pa sam sad, od slike do slike, mogao osećati ono nešto, uzajamnost, zajedništvo slika, kako njihov najdublji unutrašnji život progovara u boji i kako boje žive jedna za drugu, i kako jedna moćnotajanstveno nosi sve druge, te sam u svemu tome mogao osećati jedno srce, dušu onoga koji je to stvorio, koji je s tom vizijom samom sebi odgovorio na sklopac, potpuni grč mišića  najužasnije sumnje, mogao sam osetiti, mogao znati, mogao progledati, mogao uživati ponore i vrhove, spoljašnjost i unutrašnjost, jedno i sve u desetohiljaditom delu ovog vremena u kome sad ispisujem ove reči, i bio kao udvostručen, u isti mah ovladao svojim životom, ovladao svojim snagama, svojim razumom, osetio kako prolazi vreme, znao da mi je ostalo još samo dvadeset minuta, još deset, još pet, pa se našao napolju, pozvao kola, odvezao se.
Konferencija od te vrste gde veličina cifara apeluje na maštu, a raznolikost, razdvojenost snaga koje ulaze u igru zahteva dar obuhvatnog sagledavanja, ne odlučuje inteligencija , već ih odlučuje jedna tajanstvena sila kojoj ne znam da dam ime. U tom je času ona bila uz mene, onako kako još nikad nije bila i kako možda više nikad neće biti. Za svoje društvo uspeo sam da postignem više  nego što mi je direktorijum bio odredio kao najpovoljniji  slučaj koji se da zamisliti, a ja sam to postigao tek onako usput, kao što čovek u snu ubere cvet sa ogoljenog zida. Lica gospode s kojom sam pregovarao  došla su mi začuđujuće bliska. Mogao bih Ti reći ponešto o njima što ne stoji čak ni u najudaljenijoj vezi s predmetom naših poslova. Sad primećujem da je s mene spao veliki teret.

PS. Čovek se zove Vinsent van Gog. Prema ne toliko davnim brojevima godina u katalogu, morao bi biti živ. Nešto u meni goni me da verujem da pripada mojoj generaciji, možda je samo nešto stariji od mene. Ne znam da li ću po drugi put stati pred te slike, ali ću ipak verovatno jednu od njih kupiti, no neću je uzeti sa sobom, već ću je predati na čuvanje galeristi.