Blog Književnog kluba "Prejaka reč" (2014-2022)

E.E. CUMMINGS (1894-1963) „MOJA SLATKA STARA ITAKODALJE“ moja slatka stara itakodalje teta lucija tokom prošlog rata znala je reći i što više govorila je upravo o tome zašto se svatko bori, moja sestra isabela stvorila je stotine (i stotine) čarapa da se ne spomene košulje protiv buha štitnike za uha itakodalje remene itakodalje, moja majka nadala se da ću ja umrijeti itakodalje junački naravno moj otac znao je promuknuti govoreći kako je to povlastica i kad bi samo on mogao dok sam ja sam itakodalje ležao mirno u dubokom blatu i takodalje (sanjajući i takodalje, o Tvome smijehu očima koljenima i tvome Itakodalje) (Slamnig) „AL IZNAD SVEGA BIT ĆEŠ RADOSTAN I MLAD...“ al iznad svega bit ćeš radostan i mlad. Jer ako mlad si, kojigod život nosiš pristajat će tebi: ako radostan si ti pristajat ćeš na sve što je živo. Dečkodjev ne treba možda ništa nego djevodečka: ja mogu tek onu od žena da vo...

Ivan V. Lalić ARGONAUTI More nas je trpelo, zabavljeno večnošću U sebi; i tako smo plovili, od obale Do obale, danima, noćima, godinama. Najlepše obale, naravno, nismo dodirnuli. Samo je vetar nosio iskidana vlakna Mirisa ogromnih voćnjaka na kraju sveta, Izvan pravca plovidbe; ali smo upoznali Ljubav i smrt, i nešto malo smisla, Tvrda zrnca zlata u pesku sećanja; Da, i ponos pustolovine, uprljan krvlju I opran čistim vetrovima, ispod zvezda U koje smo nevešto upisali naša imena. Na kraju smo se vratili odakle smo i pošli; Posada se rasula kao ogrlica; pukla je Nit naše sudbine. Kapetan smrskan pramcem broda. More je ostalo isto. Sve je ostalo isto. Brod rascvetanih rebara trune na polaznoj obali. Ali malo ko zna tajnu: nije važan svršetak, Važna je samo plovidba. TAKO JE PEVAO ORFEJ On pevao je kao grm pun ruža, Glasom od bakra, od voća i pene. I svaka grana bivala je duža I meka ispod kore, ko da pr...

Oliverio Hirondo                                           UMOR                                  Umoran.                                  Da!                                  Umoran                    ...

NIKOLA ŠOP Vunena pastorala (odlomak) U jednom zamahu olujnom okrenuh se od svih stvari, i premda pokucaše na vrata posjetioci, ne rekoh slobodno. Al’ oni uđoše. I tad rekoh, mene već nema, zakasnili ste, eto. Tu samo moji nabori su, da znate. Moja u odijelo obučena prisutnost. To rekavši, zaokrenuh još jednom oko sebe i njih. I zakoraknuh u se, njih ostavivši za mojim stolom zgranuto. Sad pričajte, dovolje se zabavljajte, doviknuh im još jednom, i ušavši u se, sobom se zatvorih. I ma koliko da su u me kucali i zvali me i zvali, ne rekoh im više nijednu riječ. Snuždeno i zbunjeno posjedali za sto, i gledaju me, i zabrinuto prigiblju se i šapuću: Kakav to njega sad obuze muk. Odjednom, jezivo izgledah im čudan, pa stadoše kažiprstom pisati po zraku, misleći da će tako izmamiti mi riječ. Ne trenuh, ne rekoh, već samo još jednom domahnuh iz sebe i utonuh. Kišobran Ja znam čovjeka osamljenog ko i ja, koji korača samotno kroz ovaj dan, koji i pos...