ROBERT SIMONIŠEK iz zbirke "Seobe"
ZAVETRINA Niski oblaci pridržavaju akvarel razliven na ulične litije, limove i makete gradova, koji na ekranima naizmenično pulsiraju nova imena, u nama prelistavaju životinjsku krv. Pod stopalima leden granit i vazduh oko glava – ja sam vez među pinijama – sazdan od buke koju nijedna generacija ne može poneti preko horizonta. Vreme je mirnije od glasine, rastegljivije od ženske odeće koja nadire s otvorenih trgova. Sedimo i borimo se s ogledalima, s kipovima isklesanim od vazduha. Kada zanjišu ravni nemira, rešenje raspukne poznate oblike – jednom otkriju maslinovu put, drugi put Cererine pokrete. Kada dodirnemo prozore Sredozemlja i rashladimo se u dvoranama, vodeno rastinje pada bez otpora. A kada se čelo nabora, na stepenicama vidim one koji nisu prestali da se pitaju: Kada ćemo probuditi vetar zakopan u planini, vetar koji će nas pomeriti s meridijana na koji smo...