Blog Književnog kluba "Prejaka reč" (2014-2022)

Istočni diwan - Dževad Karahasan        Piše Slavica Timić   Roman remek-delo našeg slabije znanog pisca (kažem našeg, jer jeste naš, sa ovih prostora, govorimo istim jezikom!) Velika šteta što ovaj roman nije zauzeo dostojno mesto u ex YU književnosti. Ali zahvaljujući nama, neće biti zaboravljen i evo doživljava reinkarnaciju i rehabilitaciju od 1989 g, kao i ostali naslovi ovog pisca. Beše u užem izboru za NIN-ovu nagradu daleke 1989 predratne godine zajedno sa Basarinom Famom o biciklistima, ali avaj, pobedi Vaznesenje Lubardino. Znatno slabije delo, ali obojeno nacionalizmom....neću o tome da ne razbudim duhove. Elem u Istočnom (jer se radnja dešava u Basri na Istoku) diwanu (divan znaci razgovor, besjeda, reč, ali i skupština, veće i kuća, pa kako vam drago, jel?) se prepliću tri priče zasebne ali tematski povezane - o islamskim misticima i to el Mukaffi ,el Halladzu i el Tevhidi. Prve dve zasebne celine uplivavaju u treću priču gde ...

Česlav Miloš Zadatak U nemiru i strahu mislim da bih svoj život ispunio Jedino da sam se odvažio na javnu ispovest Otkrivajući prevaru svoju i svoga doba: Bilo nam je slobodno da se oglašavamo kreštanjem patuljaka i demona, Ali čiste i dostojne reči bile su zabranjene Pod pretnjom tako stroge kazne, da ko se usudio da jednu od njih izusti, Sam je sebe već smatrao izgubljenim. Pesma o kraju sveta Na dan kraja sveta Pčela kruži oko cveta dragoljuba, Ribar blistavu mrežu popravlja, U moru skaču veseli delfini, Vrapci čavrljaju u detelini I zmija ima zlatnu kožu, kao što valja. Na dan kraja sveta Poljem idu žene sa suncobranima, Na rubu travnjaka pijanac spava, Na ulici viče prodavac variva, I čamac sa žutim jedrom ostrvu se približava. U vazduhu traju zvuci violine I noć se zvezdana otvara. A oni što čekali su munje i gromove Razočarani su. A oni što čekali su arhanđelske trube i horove Ne veruju da to već poči...

                                                                                                                    Otvaram oči iako su one htjele ostati sklopljene, barem još malo. Umoran sam, umorniji no što sam bio kad sam prilegao. Na meni je neki talog, nevidljiva težina koju, ma koliko pokušavao, ne mogu zbaciti. Možda je to gramaža ovog popodnevnog mraka, kroz guste bijele zastore i neometen podignutim roletama, probija u s...