Monday, August 22, 2016

Gaston Miron - Monolozi mahnitog otuđenja





Gaston Miron

MONOLOZI MAHNITOG OTUĐENJA

1
Ne znajući najčešće ni gde sam ni zašto
govorim tihim glasom što luta
ili katkada iskidanim rečenicama (kao što se
kreću životi svakog od nas)
a onda glasno ćutim u zvučnicima
satirem snoviđenja, ponekad
švrljam po samotnoj orbiti, suze mi
bujaju u očima kao trava
dok slušam izdaleka, iz detinjstva ili iz
budućnosti
izvorske vode što sporo kinje jorgovane
i eto sad sam tu zgrčena su mi ramena
nepomičan sam i sav izbrazdan vetrom

2
Ne znajući najčešće gde sam ni kako
hteo bih da se rasprostrem sa svima da se
rasprostrem kao oni
kao dotučena opora tela kao  stotine drugih
da se sav sledim zarad bolje sudbine da mrmljam
da zavaravam bedno nasledno iščekivanje
hteo bih da se zagnjurim u polarnu metalnu noć
da nestanem za tren, da se izgubim
u čarima mnogostruke tuposti
ne bih li zaboravio krotku svetiljku nesanica
na vidiku isprekidanom ovdašnjim postojanjem

3
ili sam u gradu izobilja
gde velika Ulica svete Katarine jurca i hukće
u Hiljadu i Jednoj neonskoj Noći
a ja počivam, zazidan u lobanju
depoetizovan u svom jeziku i u svojoj pojavi
iskopčan iščašen iako istodoban
nemilosrdno kopam po svome sećanju i svojoj puti
do svih bolesti rulje i bića
ne bih li našao svoje tragove otrgnute raznete
ne bih li raspoznao svoj krik u mreni stvarnosti

4
ili silazim u uboge kvartove
podignut udišem njihov zadah
skrećem u rasparane završetke ulica
eto mog pravog života – što se propinje kao hangar –
kao ostava Istorije – polažem pravo na njega
odbijam lično izdajničko spasenje
poistovećujem se sa svojim poniženjem proklinjem
ga u mutnom sveopštem
dahu hoću da ljudi znaju da znamo

5
bunilo dobuje po prostranstvima moje glave
o bele sitne trave glatke trave
otkud sad vi u dnu razmahanog ludila
crvene vatre unezvereni suncokreti noći
hodam dok kandže moga srca krvare

6
zora je granje pucketa
niz mutni nagib moga neznanja
najavljuju me glog i bogojavljenja
poezijo tabore moj
strpljivo tanano sveže otkriće bića
odzvanjaš i na putevima gde opet bivam nađen
nosiš mi telo zakriljeno hrabrošću
provlačiš moje grlo kroz moju žeđ
kroz dah i gvožđe
i kroz srčanu volju suze

7
zdravo ljudskosti onih što su daleko
uprkos njima uprkos nama tvrdoglavo postojim
zdravo salamuro čovečja

8
počev od bele agonije oca u sinu
po naređenju puti i duša
povezujem se sa svima i sa svačim
makar se pretvorio u smeće ako treba
odupirem se
gorkom truljenju roda i poroda
smrti isušenih naroda
gde smrt čak više nije samo nečija smrt


(prevod Dragoslav Andrić)