Wednesday, January 13, 2016

Hayden Carruth (Hejden Kerat) OVIDIJE, STARA DRUGARČINO, VOLEO BIH DA SA TOBOM MALO RASPRAVLJAM

Hejden Kerat

OVIDIJE, STARA DRUGARČINO, VOLEO BIH DA SA TOBOM MALO RASPRAVLJAM
o promenljivosti – ako je moguće. Ali ti me
i ne znaš. Već ti je neshvatljivo kako to može drugi stih
u istoj pesmi da bude toliko duži od prvog.
Šta mari, naša je tema promenljivost, pa te
vidim izgnanog na trakijsku obalu,
među onim dlakavim pomorcima što govore nekim
neverovatnim jezikom,
u nekom mestu što je đavolski slično Sirakuzi,
N.Y.,i vidim te
kako upućuješ svoje prvo pismo novome
imperatoru, Tiberiju,
bezizrazno gledajući ono stenje i sivo more
dok tragaš za ritmovima i rečima punim
strahopoštovanja da bi sačinio
najvelelepniju poruku u stihu ikada napisanu, i
tako izdejstvovao oproštenje, slobodu da se
vratiš
u Rim, koju ti je tako dugo uskraćivao Avgust.
A možda me, uostalom i znaš? Pa naravno, kako i
ne bi, kada su moje reči tvoje sopstvene kosti?
Govoriš mi o dve hiljade godina samoće.
Da, da, večito pišeš to pismo.
Objašnjavaš mi kako ne možeš da imenuješ svoj
zločin jer samo slutiš šta je to,
a imenovati ga – značilo bi priznati ga.
Nevin si. Tiberije ti neće dati oproštaj. A i ne
može.
Ali može da baca one žrtve, zauvek zaustavljene
razrogačenih očiju u vazduhu, sa litica
Kaprija!
Neke su snage uvek nemoćne.
A i šta znači ta promena, od Avgusta do Tiberija,
taj tren promene koji večito traje
između nečije smrti i nečijeg ustoličenja?
Šapćeš mi, Nema oproštaja, nema oproštaja,
nema oproštaja,
a tri ljiljana u staklenom krčagu na mom stolu
što su već malo, samo malčice uvenuli –
peteljke su onemoćale, pa i te teške kite cvetova –
drhture kao da vetar čak sa Olimpa vrluda po ovoj
sobi.