Thursday, January 8, 2015

Branko Miljković Tragični soneti



Branko Miljković

Tragični soneti

I
Početak sna

Neka me nedostojnog vetar obavije
Kulo s vrhom van vremena na koju dišem
Tesno je nebu u ptici, ptici još više
Moje izdvojeno oko van moje glave bdije.

Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost skrijem
Kad ništa ne počinje jer nema mesta više
Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše
Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

Čistom vatrom gonjen o šta ću sa onim
Što sam video i čuo kada nenađen ronim
U prostor pre reči gde trune moja glava
Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava
Ružo bez straha, suzo, odbegli ždrale,
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale?

II
Kula lobanja

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Prazno ime iza smrti i obijen vid
To nije ljubav to je patnja i stid
Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale
Ulaz čuvaju dve tišine i hrid
To nije ljubav to je patnja i zid
Od lobanje gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vreme
Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene
Zvezde koje se nad glavom mojom pale
Kojima zamenih vid i ime svoga pravca
Lađo puna zaborava i vetra bez pramca
Nekoga sveta teške sene pale.

III
Odbacivanje sumnje

Nekoga sveta teške sene pale
Robe napornog brega i zlih vesti
Dockan je da posumnjamo u ono što je u našoj svesti
Celoga života reči su nas krale.

Neuspela ljubavi oka i varke uzdrhtale
U jedan kraj mnogo prisniji me smesti
Gde reč ima vrednost sudbine i podsvesti
Gde su veličanstvene senke a stvari male.

Kad oslepim sve pojave vode kuda vode?
Deca dužna da porastu neka se rode
Za smisao tajne koja u Prividu snije.

Frulo nespokojna u svome vazduhu
Kad sunce izmišljene vatre poklanjam zloduhu
Šta je to što se u dnu pesme krije?

IV
Početak putovanja

Šta je to što se u dnu pesme krije
Kad isti dar negde je jutro a negde noć mira?
O daljino sna gde jug vlašiće svira
Skrij me od slepog kamena koji u nebu bdije.

To pitome doline postaše provalije
U ovoj pesmi u kojoj nemam mira.
Srce puno mraka  anđela svog bira
Da bdi nad gorkim morem i nameru mi krije.

Crno jedro mog vetra plovidbo oslepljena
Mojoj oholosti more do kolena
Nad mojom glavom opasnost simetrije
Svetova poređanih umom u privid.
S čime da te združim kad ti izgubih vid
Lepi moj dane s dušom elegije!

V
Početak traganja za bićem

Lepi moj dane s dušom elegije
Kad od Bića senka biva predelima
Lutam u suzama strah me obuzima
Zvezdani uticaji nada mnom – ko da ih suzbije (!)

Neizdvojen pojavom još niko nije
Otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
Vrati mi dan ako ga negde još ima
Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu
Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima
Izgovorena reči za svetove pale
Tražim početak sjaj i sate stale.

VI
Poistovećivanje bića i reči

Tražim početak sjaj i sate stale
Da žive moj život i da ga vaskrsnu
Iz ostatka zbilje prerušene u snu
Kad ušav u pustinju zataji pospale.

Ponavljam reči koje su mi dale
Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu
Iz ničega, sunce koje se rasprsnu
Nad svetom koga su same odabrale.

Osluškujem pun nade strane sveta.
Zalazi za mesec vreme. Nepokretna
Reč je nad svetom za reči ostale.

Dan slepe ljubavi minu polustvaran.
Ne pođe pamteći svet balzamom začaran
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale.


VII
Ispaštanje sna

Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Strpljivost prostora i svoj lik po kazni,
Glavo niz crne stube u neprolazni
Dan patnje, kakve se vatre rasplamsale?

U dnu je sunce i vreme je vatra. Ždrale,
Gde mu je odjek u srcu il smrti? Porazni
Svedoci mora i promena ispraznih
Usnuše mir i skameniše vale.

Svet pretvoren u vreme otet zlome zmaju
Mirovanjem vatre i bolne nejasnosti. Grade
Nema osuđenih noćas svi sanjaju
U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade
Nema, ali nema ni straha od zmije
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.


VIII
Sećanje na pokojnika

Pred vratima iza kojih prostor gnjije
On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast
Mutne reči sve dublje koja čeka na nas
Da nam srž klijanjem kroz koru probije.

U raspevanom plamenu ko da ga otkrije
Trava raste iz njegovog imena i spas
Jedini je budan a samo je glas
Čuli su ga al ga niko vido nije.

Prostor i vreme između svega što biva
Bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlost
Kad gore gradovi u samoodbrani.

On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva
Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu i kosti.
Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

IX
Početak zaborava

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani
Pred malim žbunom vatre pticom ubijenom u letu
Tu je živo što živi a nema ga u svetu
Što traje početak u kraju a prošli su davno dani.

Tu je sve ime ili reč. U vremenu porani
Sunca i drugih zvezda i suncokreta.
Noć će izaći iz mora i probudiće se u srcu. Kometu
Proreče mraku snu rosu lek rani.

Zanet okretanjem neba što melje naše kosti
Dok mudraci proturaju laži o budućnosti
Vidiš li ono čega nema to da braniš?

A nema ljubavi, dokaz je ova obala i ova voda.
Trunu ostaci ukletoga broda
Kraj vatre kojom ne hrane se dani.

X
Izmišljanje sveta

Kraj vatre kojom ne hrane se dani
Izobličeni oblici od žestokog rastvora
Sna i praznine. Istino govora
Sve je zamenjeno rečju pa nejasan poj mami.

Svet sa vetrom ispod svakog lista u tami
Koji se završava zvezdama iznad naznačenih gora
I nakazom u poljupcu koja se roditi mora
Svojim dolaskom izmislili smo sami.

Al vrebaju nas visine gde stvari smisao gube,
Gde je suština okrugla i oblik sebi sličan,
I od cele jave ostale su tek reči. A boje?
A zvukovi i miris? Mogu i da se ljube
Al ne postoji ljubav. Događaj prepričan,
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

XI
Začaravanje

Zakopani lelek i nenađeno blago stoji
O zvonka roso tu gde smo mi pali
U čarolije kasne koje nismo znali
Kad vode ne teku, jer ništa ne postoji
Ako prestalo nije. Predele razdvoji
Odjek te reči. Časovi su stali
I vali ukroćeni nad ponorom. Da li
Stvarnost se priviđa il šum progonjen doji
Odbegla svest mutnim izlazom u  n i g d e ?
O pustinjo najsličnija suncu ima li igde
Finijeg peska uspavanog srcem i beskrajem!
I koja strana sveta poklon biva
Kad bdiš jedina zvezdo nad izmišljenim krajem,
Ljubavi moja mrtva a ipak živa?

XII
Propovedanje vatre

Ljubavi moja mrtva a ipak živa
Nek u svom danu nedorečen gori
Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori
Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori
Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
Gde materija sva od zaborava otkriva
Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo
Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,
Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.
Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.
O sve što prođe večnost jedna biva.

XIII
Kraj putovanja

O sve što prođe večnost jedna biva.
Sen koja beše drvo traje. Budi
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.

Završiće se putovanje ostaće tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u želji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.

To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikada nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.

XVI
Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
Minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nije,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.

XV
Magistrale

Neka me nedostojnog vetar obavije
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Nekoga sveta teške sene pale
Šta je to što se u dnu pesme krije?

Lepi moj dane s dušom elegije
Tražim početak kraj i sate stale
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.
I kraj vatre kojom ne hrane se dani
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

Ljubavi moja mrtva a ipak živa
O sve što prođe večnost jedna biva
i nema mene al ima ljubavi moje.