Mit i sumatraizam: „Kod Hiperborejaca“ Miloša Crnjanskog - piše Viktor Škorić
Prijavite se na naš newsletter (mejling listu)!
Gotovo sto godina nakon što je naša književnost obogaćena jednim lirsko-intuitivnim pesničkim programom – sumatraizmom – ne možemo još uvek sa tačnošću utvrditi koje su njegove glavne crte, primarne i sekundarne odlike, njegovo izvorište i uvir. Mnogi ovi problemi zapravo ne podležu racionalnom obrazloženju: pesnička misao Miloša Crnjanskog, ma koliko se sam autor trudio da joj izbori opštevažeći poetički status i programski karakter, bila je zapravo jedna vrsta ličnog svetog grala. Pitanje porekla i geneze sumatraizma čini nam se izlišnim iz više razloga: on je strogo lirskog i neodredivog karaktera i njegova geneza mogla bi se pratiti od početaka entuzijastičkog pesništva i pesništva uopšte. Određivati sumatraizam kao ekspresionističku varijantu, vitmenovski derivat, romantičarski zanos za beskrajem ili starokineski svetonazor, ne osvetljava niti približava njegovu suštinu. Kako za „okidač“ sumatraizma uzimamo strahote Prvog svetskog rata, tačnije pokušaj bekstva od njih, ne treba da nas čudi individualistička dimenzija ovog eskapizma. Međutim, kako je delo koje je naša glavna tema, „Kod Hiperborejaca“, nastalo sa žarišta jednog drugačijeg rata, globalnijeg i krvavijeg, mada ne i filosofski revolucionarnijeg, mora se imati u vidu da simbol Sumatre biva zamenjen jednim širim, opštijim, antičkim, simbolom – Hiperborejom. Razloge za ovu zamenu moramo tražiti u samoj osnovi mita o Hiperboreji, njegovoj prirodi, kao i njegovoj ulozi u samom književnom delu Miloša Crnjanskog.
Antički mit o Hiperborejcima jeste svojevrsna predstava zemaljskog raja kod starih Grka. Hiperboreja je zemlja severnih ljudi, iza severnih vetrova, na rubu okeana; zemlja mira, zdravlja i blagostanja, čiji je zaštitnik Apolon i koji u zemlji večnog Sunca obitava zimi, dolazeći do nje u kolima sa upregnutim labudovima. Kod Roberta Grevsa nalazimo tragove Hiperboreje u pričanju Silena, Dionisovog satirskog pratioca: „Silen ispriča izvanredne priče o ogromnom kontinentu što leži preko okeanovog korita, sasvim odvojen od spojenog kopna Evrope, Azije i Afrike, i na kome ima sjajnih gradova naseljenih srećnim stanovnicima džinovskog stasa, koji dugo žive i imaju izvanredno društveno i pravno uređenje. Ogromna ekspedicija – najmanje deset miliona ljudi – krenu odande brodovima preko okeana u pohode Hiperborejcima; ali shvativši da je njihova zemlja lepša i bolja od svega što stari svet može da ponudi, povukoše se nezadovoljni i razočarani. Među ostalim čudima Silen pomenu i strašnu jamu preko koje nijedan putnik ne može da pređe. […] Plodovi sa obale druge reke vraćaju mladost, čak i u pozno doba čovekovo, u stvari, pošto se pređu unazad srednje godine, mladost i mladićstvo, čovek postaje ponovo dete, zatim novorođenče, i najzad iščezava“.
Hiperborejstvo Crnjanskog iz rimskih dana (1938-1941) opisanih u delu „Kod Hiperborejaca“ zasniva se na udvajanju stvarnosti, odnosno njenog prevladavanja. Ratom zahvaćena Italija, a sa njom i Rim, razlomljena je i rasparčana u svesti naratora. Razloge Crnjanskovog posezanja za Hiperborejom nalazimo u njegovom putovanju do skandinavski predela, nalaženju neposmatranih veza i snažno osećanje oslobođenja i mira koje severne zemlje mogu da ponude. Tako se stvarnost Rima zapravo predstavlja kao bleda varijanta mitske priče. „Sa Talijanima imam odnose, u službi koju vršim u Rimu, realne, konkretne. A stvarnost, u ovakvim vremenima, nije, ni prijatna, ni laka. Pa se zato rado vraćam, u sećanju, u te hladne, ali lepe, severne, zemlje, kroz koje sam prošao, bezbrižan. Opštim, u mislima, sa tamošnjim poznanicima, ljudima i ženama, da zaboravim ovo, što se u Rimu čeka. Zato sedim i na tom trgu, i kod te fontane, i čekam.
Besmisao onoga što se, znam, sprema, nekako mi je tamo lakši“.
Vreme ne postoji kao celina već u ovom žanrovski hibridnom delu Miloša Crnjanskog nalazimo raspored vremenskih etapa u vidu nivoa: stvarnosti, sećanja i sna, odnosno mita. Na paradigmatskom nivou ono se može podeliti na dve ravni: „neostvareno“ i „nedoživljeno“ sa jedne strane i „zaustavljeno“ sa druge, pri čemu bi prve dve odgovarale stvarnosti, a „zaustavljeno“, odnosno „ostvareno“ vreme delimično ravni sećanja i u potpunosti ravni sna-mita.
Značaj koji Crnjanski daje snu dokazujemo na više načina. U prvoj glavi „Rimske noći i dani“ Crnjanski se postavlja kao apologeta idealističkih filosofa i pobornik oniričkog shvatanja čovekova života: „Ja se onda branim, da je ta misao, da je život san, prisutna u celoj istoriji sveta i čovečanstva. Šekspir kaže da je naš život „od sna satkan“. San, kažu nemački filosofi. San, kažu i grčki filosofi. San, kaže i Sokrat, taj najčestitiji čovek Atine – koji je najveća uteha, bar meni. San, kažu i kineske taoiste. San, kažu i na Tahitiju. Svud to kažu, gde ljudska noga kroči“. Međutim, kako je ratna stvarnosti Rima nezanemarljiva, dodaje: „U svakom slučaju, znam već da stvarnost nije nimalo jednostavna. Ona dolazi i ispred, i iza, sna“.
Kako bismo razumeli odnos između mitskog i konkretnog sveta, neophodno nam je naći reference mitskog sveta u življenom dobu (budući da se narator postavlja kao zapisivač svojih sećanja, dakle, kao memoarist, svedok življenog). Mit odlikuje: slika sveta, određeno shvatanje života, likovi junaka i tehnika pripovedanja.
Slika sveta: u putopisnom delu „Čupavi konji sa Islanda“ predstavljen je svet koji nije usko vezan samo za ovu ostrvsku zemlju, nego i za celu Hiperboreju. Primetne su spoljne oznake mitskog sveta i njegovi entiteti: mračno, nesigurno vreme i prostor smrti naspram „večnog proleća“ Italije - Perpetuum ver est -; životinjski svet snažnog simboličnog naboja, tj. konj i labud, koji su čvrsto vezani za antički mit, za Apolona i solarni princip. Naposletku, nordijske sage izviru iz pripovedanja o ledu severa, heroji poput Flokija Vilgerdarsona, bezimenih junaka koji imaju funkciju kao biblijski Noje, antički par Deukalion i Pira itd. Naposletku, i glečeri, vulkani i jezera nosioci su mitologizacije književnog dela. Preneti na prostor pripovedanja, ovi mitski modeli čine mitski prostor koji je diskontinuiran, znakovan i skučen; skup pojedinih objekata koji imaju vlastita imena; kolažno organizovan i raspolaže sposobnošću da modeluje druge, neprostorne odnose. To je ograničen, malen i zatvoren prostor, mada ima sposobnost širenja, i on to čini na račun stvarnosti. Ovaj princip saobražavanja nalazimo i u sumatraizmu dvadesetih godina kod Miloša Crnjanskog. Takođe je značajno reći da se vrši i obratni proces te junaci stvarnosti postaju mitski: Nobile (pilot), Trigve Gran (istraživač), Ble (kartograf), Amundsen, Elsvort, Malmgren, ekspedicija Andrea, Strindberga i Frenklena, Levanjevski...
Kao u svom romanu prvencu „Dnevniku o Čarnojeviću“, Crnjanski se i u svom delu iz šezdesetih godina služi motivom dvojnika. Dvojnički par, gotovo analogan Rajiću i Čarnojeviću, čine u ovom slučaju Crnjanski i Iperboreo. Već je Petar Džadžić uputio na strukturalni značaj dvojnika u romanima Crnjanskom. Parcelisanje junaka neizbežno sa sobom dovodi do toga da imaginirajuća svest uobličava poredak druge stvarnosti; te dve stvarnosti, nazvali bismo ih ratna i sumatraistička, antipodne su. Kada mitopoetski junak prevlada u romanu, nastaje udaljavanje od stvarnosti Italije. U Rimu Crnjanski se oseća kao senka: „Kroz ceo mesec avgust, te godine, neka me melanholija, kao senka, pratila, kroz palatu Borgeze. Čujem je kako mi šapuće u uši, da je moja zemlja svakim danom sve dalje od mene, i da sam u tuđini, uoči rata, a da je to svoje vrste nesreća u ljudskom životu. Meni nije nepoznata. Meni se to po drugi put događa“.
Tako se otvara pogled na shvatanje života u delu „Kod Hiperborejaca“. Ona je prevashodno mitopoetska. Uočavamo paralelnost i korespondenciju stvarnosti, sećanja i sna. Simbol tih odnosa svakako je kupola bazilike svetog Petra ili, kako je Crnjanski naziva „Mikelanđelova kupola“. Kao konkretno, materijalno zdanje, ono je istovremeno sećanje koje čuva nasleđe prošlosti, kao nebo natkriljuje Rim i u isto vreme figurira kao Sunce. U Mikelanđelovoj kupoli dolazi do prepleta svetova iz kog se rađa shvatanje života kao večnosti kojoj čovekova duša teži; ta večnost svakako se nalazi u zagledanosti čoveka u nebeska, sumatraistička prostranstva. Sumatraizam i hiperborejski mit susreću se u kupoli Mikelanđelovoj.
Naposletku, važno je reći da i poimanje vremena u „Hiperborejcima“ jeste jedan kompromis mitskog, tj. cikličnog i linearnog ili istorijskog vremena. Mogućno je pratiti godine, pa čak i meseca romaneskne radnje, ali čestim reminiscencijama, postupkom esejizacije i fragmentarizacije proznog teksta, kao i doslednim ponavljanjem čitavih misaonih sklopova ili karakterističnih rečeničnih obrta, stvara se utisak ciklizacije, poznat još iz ranijih Crnjanskovih dela. Četvorostruko ponavljanje motiva slomljenog galebovog krila i senke koju kamera hvata pri njegovom fotografisanju lajtmotiv je književnog dela. Uopšte, motiv senke opsesivni je motiv Crnjanskog, sa svim njegovim mitskim, arhetipskim i poetskim slojevima. On čini još jednu vezu između sumatraizma, odnosno Miloša Crnjanskog i Hiperboreje. Odmak od Hiperboreje, sa druge strane, predstavlja stalno prisustvo smrti, u svoj njenoj mnogostrukosti.
Miloš Crnjanski, veliki sanjar i tragalac neposmatranih veza, pokušaće da kroz sumatraističku prizmu rekonstruiše prošli svet Hiperboreje, bilo putem umetnosti (pri tom navodi mnoge „Hiperborejce“ pisce kao argumente: Strindberg, Ibzen, Gogolj, Andersen, Kjerkegor), arheologije (freske u Herkulanumu), geologije, botanike itd.
Možemo reći da u epohalno burnom nevremenu četrdesetih godina XX veka, Crnjanski nalazi načina da paralelno postavi stvarnost i mit iz kategorije aura aetas. Rešenje istorijsko-poetskog sukoba koje nam se nameće pri čitanju dela „Kod Hiperborejaca“ jeste svojevrsna koegzistencija jave i mita, odnosno meteorske kiše rata i sumatraističkog svetonazora. Rečima Crnjanskog: „Lepo mi je Strindberg govorio, da ima nečega u svetu, što nije stvarnost. Nije ni san. Nego san na javi“. Upravo san na javi je princip po kome oživljava sumatraistička poetska ideologija, baš na isti način na koji se i Hiperboreja ostvaruje u memoarskoj prozi rimskog doba našeg pisca.
(Esej je deo knjige eseja "Melanholični otpor forme" Viktora Škorića, objavljene U Banatskom kulturnom centru 2021. godine.)
Prijavite se na naš newsletter (mejling listu)!
