ISIDORA BOBIĆ, pesme iz ciklusa posvećenog ocu

OČEVO ZAVEŠTANJE

Kćeri, sada je došao trenutak

da me odmeniš u gledanju sunca.

Predaću ti moje velike oči

i veliku tajnu, mezimicu naše krvi,

o golubu izgubljenom u plaveti.

(A ti ćeš meni dati tvoje male korake,

jednu malu ulicu preselićeš u večnost,

da trčim bosonog tvojim detinjstvom,

da se ponovo raduješ.)

NEDELJNI RUČAK

Tata, dođi na nedeljni ručak

Ja uvek postavljam četiri tanjira

I četiri puta pogledam kroz špijunku

I dajem da je četiri radosti ljube

I četiri loša vica ispričam usput

I četiri želje dečije poželim

I četiri se puta pomolim da poraniš

I četri nestrpljenja u sebi obuzdavam

I prestajem da plačem evo četvrti put

Četiri sam noći sanjala da dolaziš

I da nas je nedeljom uvek četvoro

I četvrti put te jednostavno pitam

Hoćeš li doći na nedeljni ručak

Mama evo četvrtu porodila je suzu

Brat se zavadio sa sve četri strane sveta

Ja četiri sam nade presvukla u crninu

Čuješ li me čoveče ja ti lepo kažem

Dođi već jednom na nedeljni ručak

Ručak se hladi a i čekanja su hladna

I kao da se odriču onog obećanja

Da će nas uvek biti četvoro

ČETIRI KLJUČAONICE

(„Ljubi je kako je samo ljubi

Sve dok mu ključaonica poljubac ne uzvrati“

Vasko Popa)

Ovo je pesma o broju četiri, i zato će

vrata pred vama imati četiri ključaonice

kroz koje će vas četiri noći zaredom

dozivati sve živo i neživo sa one strane.

Kroz prvu ključaonicu gledaćete kako

odsecaju i odnose ruke moje majke

govoreći: ne damo da ih tako lepe

utka u bolna svoja čekanja;

Ko se nije potresao, približiće se drugoj

ključaonici: videće mog usnulog brata

i četiri senke koje mu na uho

šapuću četiri šarene laže;

A oni što se gnušaju pesme bez stvarne smrti

(kojima je jedno pevati, drugo umirati)

u treću ključaonicu zariće očnjak

svog nezasitog, svog krvoločnog oka:

kušaće prostor obezdušene sobe,

i ljušturu (nekada to bio je moj otac)

što leži na podu i prezire pokret.

Ipak, ovo je pesma o broju četiri.

Sa one strane vrata, kroz poslednju rupu,

vâs neko četvrti posmatra, ko vam

zavidi na bednoj radoznalosti.

17. avgust

Noć se naoružala zrikavcima i opkolila crkvu.

Priljubili smo sveću uz bedem sav mirišljav od ruzmarina i sunca.

A oko plamena - prostori nade, kao

talasi oko davljenika:

otac je negde sa druge

strane, u privremenom zatišju.

(Otok Krk, avgust 2019.)

O PISANJU PESME

Počinjala sam mnogo puta da pišem pesmu o svojoj majci,

počinjala bih opisom njenih očiju - slikom zelenog spokoja - slikom što miriše zeleno, kao duboka šuma i u njoj tajna bez odgonetke, šuma u koju te san uvede da zaumni smisao naslutiš, da iz nje nikad ne izađeš, a da ostaneš slobodan.

Nikada joj nisam napisala pesmu, jer tata je prešao na drugu stranu reke i ja sam zaplivala
za njim, naučila da govorim s mrtvima, odozgo da gledam u zvezde, da dišem na škrge, i da se sećam. Nikada joj nisam napisala pesmu, mada bih mogla da napišem:

Zavežite mi oči i dajte mi da opipam sve dlanove sveta –
njen ću prepoznati.

OČEVA POSETA

Dođe da se očeše o bluz,

da mi pripali cigaretu,

laje na ljubavnika,

da mi za šankom poverava

patnje neposlušnih anđela.

Dođe da diktira reči.

(Sačuvao --- sam --- tvoj --- lik

kupam --- ga --- --- svake --- noći

u --- sazvežđu --- belih --- lokvanja)

POVRATAK

Sanjaću pruge kojima ne zna se ni kraja ni početka,

izukrštane, po neshvatljivom zakonu posvađane;

Dve Visle, kako ka ušćima svojim teku,

paralelno, svaka na svome jeziku proticanja;

Dečaka, kome je vetar odneo šešir,

plavookog i uplašenog

usred obustavljenog saobraćaja u Krupnjičoj;

Moga oca, kako na glavnom trgu prodaje razglednice,

sakupljajući novac za transplantaciju srca;

Gospodina Zagajevskog, mračnog i ozbiljnog,

dok prebira po razglednicama.

Probudiću se na platnenoj ljuljašci, u srcu Krakova,

i spakovaću kofere.

(Krakov, leto 2017.)

U VREMENU

Oče, moja si sveta zagonetka,

trenutak u kom san zasvetluca,

tobogan niz koga pohrle zlatnici.

Svi krici sveta umnoženi našom

ljubavlju

ulivaju se u ovaj hodnik, lud

od moga neprestanog kretanja,

od pesme

koju govorim zidovima.

Ako me čuješ, zamoli vreme

da mi rane obloži svetlom tkaninom,

i da mi tebe sačuva celog

do nekog sledećeg buđenja.

Anaphorá

Na ovoj obali, dužoj od naše

ljubavi za jednu večnost,

srešće se talas i hrid

kada se oglasi zvono na crkvi.

Ali ništa se neće promeniti:

ostrvo biće puno ježeva i ptica,

srce prepuno trnja i slobode.

A mi ćemo se sretati zauvek,

u jednom jedinom, prezrelom danu,

ubranom sa drveta masline.

(Otok Krk, avgust 2019.)

(U postu su korišćene slike ruskog slikara Mikhaila Nesterova.)