ERL
BERNI (EARLE BIRNEY)
PUT
ZA NIJMEGEN
Decembra
mila moja na putu za Nijmegen
između
kamena i oprljenog neba
bilo
je tvoje lice
Ne
tvoje najpre
već
samo lik vižljastih kanala
uz
ukočene poglede
(suviše
udubljene da bi primetili moj prolazak)
grobova
sa epitafima od limenki prekrivenih slanom
uz
kosture tenkova kraj porušenih mostova
i
starce u magli
što
odsecaju i poslednje iverke
sa
bulevara panjeva
I
tako sve miljama, a kuće kao zubi
žene
uskovitlane na vetru
na
neumornom obodu svojih ciklusa
kao
dronjavi jedrenjaci
što
se zanose na šljunku
a
deca
napipavaju
u pesku grumenje uglja
ili
su zgrozdana kao ozime muve
iza
sklepanih kantina
noge
im kao suve grančice štrče iz cipela s
drvenim
đonom
Skoro
obamro na dugom putu za osakaćeni
Nijmegen
mišljah
kako nas samo tuđi životi bodre
nežni
i verni dok ih se sećamo kao drveća koje hoda
Ruke
im se iz blagosti što zrači
spuštaju
u Lazarov grob
Te
tako zureći kroz susnežicu dok smo se
približavali
Nijmegenu
opazih
dugin luk tvojih očiju
Iznad
zveketa džipa
tvoj
kratak ozbiljan smeh
što
najzad nadvisuje rakete
doneo
mi je ono malo bajalica koje ponavljam
dok
idem ovim drumom
što
ne stiže ni u kakvu budućnost
doneo
mi je ono malo vere koju mogu prineti
našim
svakodnevnim zločinima
ovoj
krivici
u
jadu i tuzi starih
i
grobovima mladih
SVETLOST
VANKUVERA
Oko
mene noć bez mesečine zastire planine
obmotava
okean kopno vazduh i propinjući se
siše
zvezde Grad dole drhturi
premrežuje
peščani poluotok Zlatna
žala
preskaču mlazeve mora iza mosta i plutača
nadsvođujući
škare uvala penju se uz šume
ka
meni posrću i zastaju Preko ka svetlucavom
nejasnom
obličju broda na izbrisanom vidiku zaliva
kotrljaju
se plamsave žbice svetionika
Iz
jedne mlitave godine u drugu došli smo i do doba
kad
se u tome svetlosnom prekrivaču uživa nespokojno
Izvirući
iz evropskog gliba tekući kroz Afriku
i
Aziju dok plove samotno svetlosti po okeanima
nadolazeći
iznad Halifaksa do ove žmirkave
predstraže
stiže poplava praiskonskog crnila
Na
surovome čelu ove planine vrgoljim se užasnut
prostorom
nepromenljivom noći i pustim područjima
ništavila
što pulsira iza i između
krhkih
planeta Mi smo iskra opsađena
tamom
treptaj u kutu praznine
kako
da izrazimo svoj strah da crna Eksperimentatorka
nikada
neće moći da ga otkrije u dometu svog mikroskopa?
I
sam naš Febus je samo mehurić koji se suši
na
Njenom sočivu dok Nubijka večeras
nosi
iz kaprisa ogrlicu od maglina
Pa
ipak moramo progovoriti mi svojevrsni svici
Iz
voda i iz stenja našega malog sveta
mađijama smo izmamili to plamenje iskresali te iskre
sopstvenom
voljom Iz mraka i hladnoće skrojismo zvezde
po
svojoj meri dodasmo znak Aldebaranu
Moramo
to reći ma ko nas čuo
ako
tmina sve proždre i niko opet ne isplete tu paučinu:
Ti
zraci behu naši
mi
ih načinismo i raščinismo Drhtaj kontinenata
nije
nas zamračio ni Mesečeva strast ni slom kometa
U
neizmernoj vrelini našega patuljastog carstva
u
izgaranju našeg sna
dokopasmo
se moći taj prasak nas pogasi
Niko
nije vezao Prometeja Sam se on okovao
da
proždre sopstvenu jetru O neznanče
potomče
Plutona ili zveri u razapetoj noći –
beše
svetlosti
beše
