Saturday, May 22, 2021

Mihail Bulgakov: UMETNIČKI ŽIVOT (priča iz zbirke "Morfijum")

 



 

                                                              1. Kako opstati uz pomoć književnosti.

                                                                Jašući na drami u Tiflis

 

 

Kao pred jedinim bogom priznaću, ako me kogod pita, šta sam zaslužio: zaslužio sam robiju.

To, uostalom, i nije zbog Tiflisa, u Tiflisu nisam ništa loše uradio. To je zbog Vladikavkaza.

Bili su to moji poslednji dani u Vladikavkazu, jer je strašna avet gladi (Aha! Stereotip! „Avet gladi“... Uostalom, šta me briga. Ove beleške nikad neće biti objavljene.) dakle, strašna avet gladi zakucala na vrata moje skromne sobe, gde sam dobio smeštaj. Ali odmah posle aveti pokucao je i advokat Genzulajev – svetla ličnost sa kratkim brcima i nadahnutim licem.

Imali smo razgovor koji ovde navodim stenografski:

 

 

        Šta ste se tako snuždili (to pita Genzulajev)?

        Kako da se ne snuždim, kad treba da umirem od gladi u ovom vašem bednom Vladikavkazu...

        Da je Vladikavkaz bedan grad – to stoji. Teško da ima gori na svetu. Ali baš da umrete od gladi?...

        A šta drugo da radim. Iscrpeo sam sve mogućnosti. U pododeljenju za umetnost nema para i plate se ne daju. Uvodni govori pre izvođenja komada na sceni više se ne drže. Objavio sam humoresku u lokalnim vladikavkaskim novinama i dobio za nju 1200 rubalja i upozorenje da će me zatvoriti u specijalno odeljenje ako objavim još nešto slično tome.

        Ali zašto? (Genzulajev se uplašio. Razumljivo. Ako prete specijalnim odeljenjem, znači da sam sumnjiv.)

        Kažu, zbog ismejavanja.

        Ah, gluposti. Ovde se ljudi jednostavno ne razumeju u humoreske. Nego, znate šta...

       

    I evo šta je uradio Genzulajev. Nagovorio me je da zajedno sa njim napišem revolucionarnu dramu iz lokalnog života. Ali ne bi trebalo da sad opanjkavam Genzulajeva. On mi je dao ideju, a ja sam se – mlad i neiskusan – složio. Kakve veze ima Genzulajev sa pisanjem drame? Nikakve, jasna stvar. On mi je odmah tu i priznao da iskreno mrzi književnost, čime je naglo stekao moju simpatiju. Ja takođe mrzim književnost i to, verujte mi na reč, mnogo više nego Genzulajev. Ali Genzulajev do u detalje poznaje lokalni život, ako se, naravno, mogu nazvati životom sićušni ražnjići za doručak u podnožju najodvratnijih planina kakve je svet video, kindžali za turiste od tobožnjeg čelika, mršavi konji, trećerazredne krčme i jeziva muzika.

 

        Biće idioti oni koji kupe tu dramu.

        Bićemo idioti mi ako ne uspemo da je prodamo.     

 

Napisali smo tu dramu za 7 ½ dana, potrošivši tako dan i po više nego što je trebalo za stvaranje sveta. Bez obzira na to, naša drama ispala je još gora nego svet. Sa sigurnošću tvrdim jedno: ako nekad bude bio izbor za najbesmisleniju, najnetalentovaniju i najgluplju dramu, naša će dobiti prvu nagradu (premda, uostalom... padaju mi na pamet neki komadi iz 1921-1924, i počinjem da sumnjam...) dobro, ako ne prvu, a ono bar drugu ili treću.

Ukratko: nakon što sam napisao tu dramu, na meni je neizbrisivi pečat sramote, i jedino u šta se uzdam je to, da je drama već istrunula negde u podrumima vladikavkaskog pododeljenja za umetnost. Priznanica može i da ostane. Ona je bila na 200.000 rubalja. Sto – meni, sto – Genzulajevu. Drama je igrana triput (rekord) i publika je pozivala autore na scenu. Genzulajev je izlazio i klanjao se, stavivši ruku na ključnu kost. Izlazio sam i ja i pravio grimase, kako mi niko ne bi posle prepoznao lice sa fotografije (pravljena je uz pomoć magnezijuma). Zahvaljujući tim grimasama, u gradu se počelo pričati da je autor genijalan ali, na žalost, lud. Prilično uvredljivo za mene, pogotovo što mi grimase uopšte nisu trebale – snimao nas je fotograf koji je bio rekviriran i vezan za pozorište, tako da na slici nije bilo ničeg osim puške, natpisa “Živel...” i magle.

Sedam hiljada sam pojeo za dva dana, a za ostale 93 hiljade rešio sam da otputujem iz Vladikavkaza.

 

Zašto? Zašto baš u Tiflis? Da me ubijete, sad vam ne bih mogao reći. Uostalom, prisećam se nečeg. Pričalo se, da:

1)      u Tiflisu rade sve prodavnice,

2)      u Tiflisu ima vina,

3)      u Tiflisu ima jeftinog voća i da je vrlo toplo

4)      u Tiflisu ima mnogo novina itd. itsl.

Rešio sam da putujem i prvo sam uzeo da se spremim. Spakovao sam svu svoju imovinu – ćebe, malo rublja i petrolejku.

1921. godina je bila malko drugačija nego 1924. Jedna od razlika je što se čovek nije mogao tek tako spakovati i otputovati kud hoće. Očigledno, oni koji su upravljali putovanjima građana razmišljali su otprilike na sledeći način:

 Ako svako krene nekud da putuje, šta će onda biti?

I zato sam prvo morao da dobijem dozvolu. Odmah sam predao molbu kud treba i u rubrici gde se pita:

– A zašto putuješ?

Napisao sam s ponosom:

– Radi postavljanja na scenu svoje revolucionarne drame!

U celom Vladikavkazu bio je samo jedan čovek koji me nije znao u lice, i upravo taj vrli junoša sa pištoljem na bedru stajao je kao zalepljen za sto gde su se izdavale dozvole za putovanje u Tiflis.

Kad je na red stigla moja dozvola i kad sam ispružio ruku da je uzmem, ovaj junoša me zaustavi i reče zvonkim i neumoljivim glasom:

– Zašto putujete?

– Radi postavljanja na scenu svoje revolucionarne drame.

Onda junoša stavi dozvolu u kovertu i kovertu zajedno sa mnom predade nekom čoveku sa puškom, rekavši:

– Vodi ga u specijalno odeljenje.

– Ali, zašto? – upitao sam ja.

On me nije udostojio odgovora.

Obasjavalo me je blistavo sunce (to je jedino što ima blistavo u Vladikavkazu) dok sam išao kaldrmom, praćen od strane čoveka sa puškom. On reši da me malo razgovori pa reče:

– Sad kad budemo prolazili kroz pijacu, nemoj da probaš da mi begaš. Biće greha.

– Čak i kad biste me molili da to učinim, ja ne bih učinio – rekoh mu sasvim iskreno.

I ponudih ga cigaretom.

U drugarskom raspoloženju, stigosmo u specijalno odeljenje.

Prolazeći kroz dvorište, na brzinu se prisetih svih svojih zločina. Bilo ih je ukupno tri.

1) 1907.godine, dobivši jednu rublju i 50 kopejki za kupovinu udžbenika fizike Krajeviča, potrošio sam ih na kinematograf.

2) 1913.godine oženio sam se uprkos protivljenju moje majke.

3) 1921.godine napisao sam onu famoznu humoresku.

Drama? Ali, drama možda i nije nikakav kriminal, nego baš suprotno.

Za informaciju licima koja nikad nisu bila u specijalnom odeljenju: radi se o velikoj sobi sa tepihom na podu, ogromnim, neverovatnih dimenzija pisaćim stolom, osam telefona – svi različiti – sa kablovima zelene, narandžaste i sive boje, a za stolom čovečuljak u vojnoj uniformi sa simpatičnim licem.

Guste krošnje kestenova u otvorenim prozorima. Čovečuljak koji je sedeo za stolom, ugledavši me, brzo je pokušao da od simpatičnog napravi surovo lice, što mu je uspelo samo delimično.

On izvadi iz ladice neku fotografiju i poče da gleda čas u nju, čas u mene.

– Nisam to ja – žurno sam ga izvestio.

– Brkovi se mogu obrijati – zamišljeno je rekao čovečuljak.

– Da, ali pogledajte samo – rekao sam. – Ovaj je crn, kao krema za cipele, i ima 45 godina. Ja imam svetlu kosu i 28.

– Ofabali ste se? – nesigurno je izneo pretpostavku.

– A to što je ćelav? I pogledajte mu nos. Molim vas, obratite pažnju na taj nos.

Čovečuljak je uporedio moj nos sa onim na fotografiji i sva nada ga je napustila.

– Stvarno. Uopšte ne ličite.

U novonastaloj kratkoj tišini sunčev zrak se odrazio sa mastionice.

– Vi ste knjigovođa?

– Bože sačuvaj.

Opet pauza. Krošnje kestenova. Izvajana tavanica sa Amorima.

– A zašto putujete u Tiflis? Odgovaraj brzo, bez razmišljanja! – čovečuljak je postavio zahtev.

            – Radi postavljanja na scenu svoje revolucionarne drame! – ispalio sam.

  Čovečuljak je otvorio usta, povukao se unazad i zablistao u sunčevom zraku.

            – Vi pišete drame?

            – Da, između ostalog.

            – Vidi ti njega. Pa, jeste li napisali dobru dramu?

            U njegovom glasu bilo je nešto što je moglo dirnuti svačije srce, samo ne moje. Ponavljam, zaslužio sam robiju. Krijući pogled, odgovorih:

            – Da, dobru.

Da, da. To je moj četvrti zločin, najteži od svih. Da bih ostao čist pred specijalnim odeljenjem, trebalo je da odgovorim ovako:

– Ne, to nije dobra drama. To je obično smeće. Jednostavno, želim da odem odavde.

Ali ja sam samo gledao vrhove svojih iznošenih čizama i ćutao. Trgnuo sam se kad mi je čovečuljak pružio cigaretu i dozvolu za putovanje.

A onda je rekao onome sa puškom:

– Isprati druga književnika.

Specijalno odeljenje! Molim te da zaboraviš na to! Vidiš da priznajem. Skidam sa sebe trogodišnje breme. To što sam učinio u specijalnom odeljenju za mene je gore nego sabotaža, kontrarevolucija i zloupotreba službenog položaja.

Ali ja te molim da zaboraviš!

 

 

                                                                        2. Večne lutalice

 

 

Kažu da se od 1924. godine iz Vladikavkaza u Tiflis može stići vrlo jednostavno: treba samo iznajmiti automobil i voziti se Vojno-Gruzijskom cestom kroz vrlo lepe predele i svega 220 kilometara. Ali 1921. godine je sama reč “iznajmiti” u Vladikavkazu zvučala kao strana reč.

I zato sam morao da putujem ovako: otišao sam sa svojim ćebetom i petrolejkom na stanicu i tamo, preko šina, počeo da obilazim teretne vagone. Brišući znoj, na sedmom koloseku ugledah čoveka u noćnim papučama i bradom u obliku lepeze, koji je stajao na otvorenim vratima, ispirajući čajnik i ponavljajući mrsku reč “Baku”.

– Uzmite i mene sa sobom – zamolio sam ga.

– Neću, odgovorio je bradonja.

– Ali molim vas; zbog postavljanja na scenu revolucionarne drame – rekao sam.

– Neću.

Bradonja se vratio u vagon sa svojim čajnikom, a ja sedoh na smotano ćebe pored vruće šine i zapalih cigaretu. Među vagonima je bilo veoma toplo i ja odoh da se napijem vode iz slavine. Onda opet sedoh i osetih kako od lokomotive u groznici bije vrelina. Bradonja je izvirio.

 – A kakva je drama? – upitao je.

– Evo, pogledajte.

Razmotao sam ćebe i izvadio dramu.

– I sami ste je napisali? – nepoverljivo je upitao vozoposednik.

– Ja i Genzulajev.

– Nikad čuo.

– Moram da otputujem odavde.

–Ako ne dođu dvojica, onda ću vas, možda, povesti. Samo nemojte da tražite ležaj. Nemojte misliti – ako ste napisali dramu – da možete da izvoljevate. Ima dugo da se putuje, a mi smo i sami iz politprosvete.

– Neću izvoljevati – rekao sam, osetivši dašak nade u vrelom vazduhu – mogu ja i na podu.

Sedeći na ležaju, bradonja me upita:

– Imate provijanta?

– Imam nešto malo para.

Bradonja je razmislio.

– Evo šta ćemo. Prijaviću vas za sledovanje zajedno sa nama. Ali morate da učestvujete u našim putnim novinama. Šta možete da napišete za novine?

– Šta god treba – ustvrdio sam, dokopavši se sledovanja i žvačući tvrdu koru.

– Čak i humoresku? – upitao je on. Na licu mu se videlo da me smatra za lažova.

– Humoreske su moja specijalnost.

Tri lica i jedne bose noge ukazaše se između ležajeva. Svi su gledali u mene.

– Fjodore! Ovde ima jedan prazan ležaj. Stepanov neće doći, majčin sin – izjaviše noge. – Možemo da pustimo druga humoristu.

 Pusti ga – zbunjeno je rekao bradonja Fjodor. – A kakvu humoresku ćete nam napisati?

– Večne lutalice.

– Kako počinje? – upitaše odmah sa ležajeva. – Dođite kod nas, imam čaja.

– Večne lutalice – to je baš dobro – rekao je i Fjodor, skidajući čizme. – Trebalo je da nam odmah kažete za humoresku, a ne da sedite na šinama dva sata. Dođite ovamo.

 

Vreli vladikavkaski dan smenilo je predivno veče. Okvir za veče – modre planine. Na njima večernji dim. Podnožje – ravnica. I po toj ravnici, podrhtavajući, zakotrljaše se točkovi. Večne lutalice. Zbogom zauvek, Genzulajeve. Zbogom, Vladikavkaz!

 

 


 

 

 

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                

No comments:

Post a Comment