Ljubomir Ćorilić - MARKOVIĆEV MODEL ISKAZNE FORME POEZIJE
Prijavite se na naš newsletter (mejling listu)!
O apsolutu vrednosti poezije Dragana Markovića
OTKLJUČAJ
TROSTRUKA VRATA
KAMENA
PLAMENA
I ONA KOJIH NEMA
zatim se zlatnim
stepeništem
spusti u tamno
sopstvilište
i lišen sunca
krtičari
sve dok ne nađeš
slatku glinu
zbog koje krilati
grnčari
dube zemaljsku
okruglinu
(D. Marković, Rastrojstvo,
poetički uvod u knjigu)
Akademska književna kritika ne zna da se pre devet godina oglasio pesnik Dragan Marković (Kostajnik, kod Krupnja, 1978), danas najizrasliji pripadnik mlađe generacije srpskih pesnika, koji se „zlatnim stepeništem spustio u tamno sopstvilište“, da bi „krtičario sve dok ne nađe slatku glinu zbog koje krilati grnčari dube zemaljsku okruglinu“, i da bi shvatio svojim proslovom, stihopadom i stihouzletom, da se u traganju za suštom svetlošću duha poezije „drhti pred belinom, / slabunjav, lelujav, / obesnažen... (...), slatkom jezom prožet (...), pupoljcima smožden“ (ista knjiga, pesma Jeza).
Kako se u pesništvu javio Marković knjigom Rastrojstvo (2011), sa sličnom lirskom prodornošću javili su se, svojevremeno, i Dragomir Brajković (Veliko putovanje – 1970), Srba Ignjatović (Koji nemaju duše – 1971), Zoran M. Mandić (Koraci sumnje – 1971), Slobodan Stojadinović (Vremenik – 1973), Manojle Gavrilović (Sunce i kočije –1975), Bratislav R. Milanović (Jelen u prozoru – 1975), Miljurko Vukadinović (Slobodno sredozemlje – 1977), Miloš Komadina (Obično jutro – 1978), Nenad Grujičić (Maternji jezik – 1978), ovaj autor (Velika naplata – 1978) i još ne tako brojni pesnici koji su sedamdesetih godina ušli u književnost. Po kritičarima, autentične poetike, različiti motivski krugovi i modeli pevanja.
Nakon treće knjige pesama Rastrojstvo, i Markovićeva poezija se obznanjuje kao autentična poetika sa svojstvom autonomnog poetičkog modela. U traganju za svojim „iskaznim Ja“ stigao je do sušte forme. Ovaj autor je u pogovoru ostavio o tome sledeći trag:
Marković odronjava slog, glas, stih, značenja i formu (...). U nekim trenucima pesmu pretvara u bolni uzdah, u drugim vraća joj mir duše. Uzbuđen, ili, racionalno suzdržan, najbolje oseća aure, oreole, astralne pesjaže, nevidljive tragove, pleše s rečima blesasto, u dosluhu s mrtvim i opustošenim, primećujući da u njemu nešto kljuca i kokodače, da kaplje kao vreme i uporno kopka po duši, telu, sve u krug, elipsasto i spiralno, kroz krst i cvet (...). Pesnikov ego sve vidi, sve čuje, oseća, prodeva kroz um, preispituje, poredi, insistira na razlikama, opipava puls bića i stvari, inventariše sadržaje, misleći misao „neshvatnicu“.
Okrećući i prevrćući reči i stihove, cedeći iz njih sušta značenja, iskušava da li je kadra misao da prodre iz nevidljivog u vidljivo, iz senzibilnog i senzitivnog u hladno, ravnodušno, dezavuišući pri tom pred čitaocem stereotipe i potrošeni jezik. Žudi da mu se „ribe značenja“ izmreste kroz misao, da se značenjski umnože u klijanja i razgranato stablo jezika.
To u osnovi znači da je prauzrok i poreklo današnjeg apsoluta vrednosti poezije Dragana Markovića u trodelnom pevanju treće knjige Rastrojstvo. Recenzent je poznao da je reč o pesniku koji će osvežiti srpsku pesničku scenu. Pesme su vidljivo krenule u iskušavanje sveta i svog pesnika; pokazale smer kojim bi mogao da ide dalje.
Autentičnost Markovićeve poetike danas prepoznajemo u širokom polju asocijacija, pesničkim igrama reči i značenja koja se rađaju u novom kontekstu, s novim sintaksičkim i poetičkim dejstvima, u igrama obogaćenim iskaznom snagom ironije i crnog humora – figura koje odagnavaju sladunjavost i neoromantični patos. Ključ je u emanaciji nove energije i svežine poezije prevashodnim prosjajima pesničkog jezika. Shvativši da je suštastvo poezije u jeziku, tim ključem je odlikovao sve svoje knjige. U njima je priređivao nesvakidašnje utakmice reči u nalaženju asocijativnih značenja bitnih za njegovu zamisao pesme. Tako su njegove pesme postale neuobičajen sinonim poezije. Iskazno vrlo bogate i praskave.
Uveo je u pesme novi stihovni i sintaksički tretman reči, podigao im značenjski potencijal, oslobodio neoslobođenu slogovnu energiju, skraćujući ili produžavajući njihovu dejstvenost nagomilavanjem prhke glasovne potentnosti suglasnika, izazivanjem iskrenja koja pomažu da i sadržaji budu bliže umu i emociji. Osvežavao je poetički iskaz i stvorio prepoznatljivo svoj pesnički kontekst. U njegovoj pesmi neočekivane sintagme su početak svega: oslobađanja govornih (rečitativnih) i pisanih (akribičnih) svojstava jezika.
Pesničkih „argumentacija“ ima napretek, ali su potrebne i validne citatne opaske. Praksa uzimanja „zaštićenih svedoka“ pomoći će da razvijemo tezu o apsolutu vrednosti poezije koja je sve zastupljenija na srpskoj pesničkoj sceni. U ovom hudom vremenu, Marković oporavlja život poezije.
Kad je Stojan Đorđić, 2015, predložio knjigu 24 za nagradu Meša Selimović, obrazložio je:
Od samoniklog pesničkog nadahnuća, na koje se sasvim oslanja, od prepuštanja začudnom jezičkom oblikovanju, koje neguje na svoj način, D. Marković stiže do stihova iznenađujuće i neodoljive sugestivnosti.
Nina Kadić Jovović u pogovoru knjizi pesama Po kratkom postupku (2020) proriče potencijalni uticaj Dragana Markovića na tokove srpske poezije:
Marković se nakalemio na neki budući ''izam'', odnjegovan najljepšim svitanjem jezika, sežući iza, iza do suštine apsolutne poezije, tamo gdje je u mikrokosmosu riječi založen makrokosmos emocije, ritma i harmonije kao atributa mišljenja.
Sa njegovom pojavom Nina izjednačava pojavu potencijalno novog „izma“ koji još nije terminološki označen. Recenzenti, pisci pogovora, urednici, prikazivači, slično ocenjuju njegov poetički potencijal, a cela istina mogla bi da se saopšti i ovako:
Ukresao je nepredvidive mogućnosti otključavanja jezičke apsane u kojoj boravimo nećkajući se da izađemo iz nje, jer ne vidimo jasno da srpski jezik ima moć neizmernog oslobađanja emocija, misli i nauma, te da njime možemo i mi slično da baratamo – ako imamo dara kao pesnik koji je darivan i magijskim ključem za otključavanje poezije – za stavljanje reči u produktivan značenjski pokret, bez bojazni od prigovora da lingvopoetički to nije u redu. Jeste, još od orfejske žudnje za Euridikom.
Marković nije svoju emociju i erudiciju kvario akademskim lingvostilističkim pravilima i umivanjem jezika. Pustio je da njegova pesma dejstvuje leksičkim blagom koje baca u zaborav današnja slengovska i elektronska generacija, koja, u jurnjavi za komunikativnim i korisnim, gubi osećaj za jezičke i pesničke prelive, a Marković čuva svoj osećaj za jezik i poeziju. U tome je imao posebnu pribranost.
U svom rustikalnom prostoru (Kostajnik, kod Krupnja) nije se povodio za rustikom. Umesto da se raspevava sa zelenim, sivim, modrim, okrvavljenim jesenjim slikama prirode, i ratovima, o kojima još pričaju stari, svaki čulni utisak i misao podvrgavao je senzibilnom i misaonom preispitivanju, stavljao ih u kontekst dijalektalnog govora štokavske varijante kojoj pripada, kojim se bobu kaže bob, popu pop, pesniku – potamo se. Proniknuo je sveazbučnom žicom i poetičkim vibracijama kojim bi smerom mogla da krene srpska poezija, pa se upravio prema tom smeru.
Nije se okrenuo ka obeskrvljenim postmodernim obrascima i drugim danas aktuelnim „izmima“. Nešto ga je povuklo ka nepropadljivim bićima jezika i poezije. Inspiraciju i oslonac je našao u arhetipu narodne i umetničke pesme, u aforističkoj sažetosti iskaza, a nadahnuće u životu i večno aktuelnom sukobu između tradicijskog i modernog. Zahvaljujući tome se za kratko vreme uzneo u astralnozemaljske visine i izgradio svoj model pesme.
Samo takav je mogao da napiše knjigu pesama 24 (2015), orfičkim rukopisom, koji bi nekima bio dovoljan da obezbede mesto među najboljim srpskim pesnicima tog nasleđa (Dis, Crnjanski, Desanka, M. Dedinac, Raičković, Ž. Živković, K. Ilić). Možda je knjiga stigla u nevreme, ali je toliko prožeta lirskim nabojem, zaumno gradiranim slikama čovekove sudbine, metaforskim sjajem, eliptičnim stihovima, da se ni najveći pesnici ne bi postideli njenih emocija, opevane skepse i majstorstva skladanja stihova i strofa:
Kad umre čovek ko što mru izvor, hrast, vulkani,
kad umre strašnom smrću i krasnom istovremce,
kad umre čovek, suzo, ako te ima, kani,
u ime nerođene i nedorasle dece,
čije se kosti krune pod zvezdanom kupolom,
u crn kam zatabane sprovodom, snom i kolom...
(Kad umre čovek koga nisi poznavao)
Ova pesma nije mogla postati Markovićev pesnički model. Vratio se svom prilagodljivijem i raznovrsnijem stihovanju u duhu otelovljenja dijalektalnog poetičkog govora na temelju ranije započete pesničke prakse.
Povodom knjige Gluvo doba (2016), Danijela Trajković utvrđuje da je Marković precizan žongler rečima, pesnik perfekcionista; da donosi pred čitaoce svoje viđenje sveta, zanimljivo, melodično, raspevano, u velikoj meri stilski različito od savremenika...
Danijela je samo u jednom mahu označila sedam nepobitnih karakteristika Markovićevog pevanja kojih ima još, pošto je Marković postigao visokofrekventnu asocijativnost slika i značenja; pridodao pesničkoj umetnosti novu svežinu u domenu jezičke i versifikacijske kulture pesme i u nepretencioznoj a dubokoj vezanosti poezije za život našeg vremena. Kao malo ko drugi se direktno suočio sa današnjim čovekovim destruktivnim nagonom koji osećaju svi pesnici, ali, kao smeteni, ne brane od njega prikladno ni najveće vrednosti: život i poeziju. Zato je u osnovi Markovićevog pevanja odluka da to čini sam, celim bićem.
U knjizi Gluvo doba objavio je tako nekoliko „odbrambenih pesama“ antologijske vrednosti (Skadar na Bojani, Arsenal, Ranjenici, Muk maternji). Pročitaj i osluhni samo zuj kuršuma, pripeku stradanja i umiranja (od zlotvora - anđela čistunca), pa ćeš i sam osetiti i razumeti snagu žrtve jezika što je Marković čini u korist obuzdavanja patosa, koji, obično, prati ovakve motivske stilizacije:
Zgrči se, zagrcni se, brizni stub žustrog Sjaja / ne može grad da grane iz mlake dokolice... Budi i ti sam na ovom razjapljenom svetu: sam pod ovim nebom okorelim, / što imam nosim u crnom sepetu, / što nemam psima i pticama delim.
Samonikli Dragan je duboko, „useknuo“ svoj rodni srpski jezik vadeći iz njegove škrinje nepotrošene arhaizme, na njima podigao svoje neologizme i neologne značenjske celine koje obilato rađaju slikama i asocijacijama, unutrašnjim vezama među rečima i stihovima koje ne daju da se pesnički jezik obezduhovi i obezliči, da zabasa u zabarke, propadne u neiskaznu opštost. Osim aktuelnim sadržajima, Markovićeve pesme su popunjene jezičkim razgibanjima, simboličkim i metaforskim ukrasima i bravurama, melodijskim vibracijama, kompleksnim iskaznim slojevima.
Iznova je ovaj pesnik zažario nakovanj jezičke matrice iz koje iskaču varnice smisla, milenijumima trošene a nepotrošene, vekovima koričene a neukoričene. I njegova poezija je dokaz da srpski jezik oduvek diše slobodno, pruža nebrojive prilike za nov i uvek nov pesnički izazov. Dobro je za srpsku poeziju što je to shvatio kao priziv da i on ukoriči nove i sveže pesme.
Svežina njegove poezije nije evidentna samo na planu jezičkih alata, već i na planu osavremenjavanja tematsko-motivskim sadržajima i dilemama sa kojima živimo. Za takav obuhvat ne čeka vremensku distancu. Sad, i odmah se, npr, pita: Šta činiti protiv beskrupuloznog obezdušenja današnje čovekove zbilje? Kako one koji zabasaju u svakojako zlo vratiti na put dobročinstva? Čime se braniti i kad privid kaže da je uzalud odbrana?!
Pesnikov stav je jasan: Ispovedna prenemaganja ne mogu spasti čoveka, svet, niti poeziju. Potrebne su neuporedivo iskaznije i odlučnije pesničke mere, ako pesnici, poput njega, poimaju stvarnost kao oboleli živi organizam kome bi trebalo tražiti leka.
Svežinu Markovićevog poimanja stvarnosti, s kojom je u neprestanom sukobu, i poezije, kojoj je zahvalan što mu obezbeđuje identitet, tematski najpotpunije predočava knjiga pesama Zlatni presek (2017). Ona se, data u nenametljivom pesničkom i filozofskom diskursu, naglašenije od drugih njegovih knjiga, bavi enigmom čoveka i poezije, i, opet, u svetlu odnosa prema tradiciji, jeziku i modernosti, u kontekstu pesnikovog napora da predoči pesnicima šta da čine u vreme sveprisutne destrukcije koja ugrožava svet.
Verbalnim alatima nastoji da dopre do savršenijeg iskaza etičko-estetskih principa našeg vremena koji nisu na razini božanskih principa poezije, smislenim sadržajima iskazuje osećaj za večno vredno i aktuelno. Pokretač pevanja u ovoj knjizi je životna i pesnička skepsa: Proći će sve. / Ni kamen na kamenu neće ostati / Ni kocka u kaldrmi. / Ni oblutak u reci. / Ni dim, ni dom, ni dah, ni drhtaj. / Badava temeljimo. / Ni kost ni koren. / Ni zub ni zamah. / Oblak u nebesima. / Piljak iz kameništa. / Ništa (pesma: Kamen na kamenu).
Ovom i drugim pesmama suprotstavlja se onima koji žele da ubiju izvornu klicu života i poezije. Traži od sebe i drugih da se protiv zla ubijanja bore bez odustajanja, celim bićem: pišući, pišući... Pišući slobodan, razobručen, bosonog, goloruk, brzorek, drešeći okvire, uzde, simetrije, ne bi li se obuzdala, ako ne iskorenila pretnja smislu besmislom, jer, samo reč može (ako može!) da pokrene otpor destrukciji i probudi nadu. Da piše „slobodan, razobručen, da dreši okvire, uzde, simetrije“ – svedoči trinaest objavljenih knjiga pesama i jedna za decu.
To je onaj pesnik što ima u nedrima zmiju čuvarkuću, a u pesničkoj minijaturi Savet (Melemi u devet svitaka, četvrta knjiga, 2011, Svitak četvrti) zavetni glas: Živi budnije, pevaj glasnije / diši žudnije, poniri dublje / gledaj začudnije, ljubi strasnije. I zaista, knjiga pesama 24 (2015) jasno pokazuje da je „živeo budnije, pevao glasnije, disao žudnije, ponirao dublje, gledao začudnije, ljubio strasnije“. Obavezala ga na to njegova loptica-skočica – kotrljajuća reč koju nije uzimao u pesmu reda radi, već da bi ispunio zavete preuzete od otadžbinskog kamena i čistog belog papira.
U kasnijim knjigama „kotrljaće“ još produktivnije i preciznije svoju lopticu-skočicu da bi, povremeno, govorio i mimo normiranog književnog jezika, a u svemu ostao mu na tragu. „Kotrljajući“ reči, stihove i strofe, otključao je zasužnjene polihomne asocijacije koje oduvek bujaju u leksici srpskog jezika.
U tom i takvom „kotrljanju reči“, u strasti i raspusnosti s kojom to čini, u nalaženju unutarnjih veza kojima reči spaja u osmišljen poetički sistem, otkrivamo ciljani cilj i nespornu autentičnu vrednost njegove poezije. Slobodan Ristović, u knjizi Galamdžija i gugutka ( Srpska književna zadruga – 2019 ), primećuje da pesnik „kotrlja reči ko da su takiše. Gnječi. Mesi“, a Valentina Novković da su „reči tu da opomenu, blagoslove, prekore, povrate preostali tračak posustale nade“.
Može se već sada reći da je Dragan Marković satvorio svoj pesnički fluid, pun smisla i značenjske prelivenosti. Komunikativno je blizak svakom čitaocu, a u svemu drugačiji i svežiji od pesnika njegove generacije. Bogatstvo značenjskog fluida se osobito prepoznaje u knjigama pesama „Rastrojstvo“, „24“, „Gluvo doba“ (2016), „Zlatni presek“ (2017), „Galamdžija i gugutka“ (2018), „Kamen, papir, makaze“ (2019), „Niti“, „Po kratkom postupku“, „Pesme na komad i na kilo“, „Mašina“ (2020).
Pesme knjige Kamen, papir, makaze, osim što vrhune jezičku igru koja se iz naivne detinje transponuje u sudbinsku pesničku igru straha, boleščuga, rata, nigdine, života i smrti, vrhune i vrednost sadržaja poezije kao umetnosti. Posle takvih pisanija, krajem knjige, u živom životu pale stvarnosti srpskog sela, kao primarnom izvoru pesnikovog jezika, sustižu nas mudra sečiva ironijskih slika i duhovitih situacija. Pesnik sve učestalije priziva ironiju koja nas suočava sa istinom i jednim opuštenim životnim igrokazom ispisanim osećanjem dijalektalnog govora kome pesnik pripada. Svaka pesma je svojevrsna slika vekovne mudrosti, preuzete iz iskustva narodnog života, kao palidrvnog kresiva čovekovog sna i volje.
Ova knjiga imala je 2020. šest glasova za Mešinu nagradu, a našla se i u užem izboru za nagradu Branko Miljković, iako objavljena kod malo poznatog izdavača.
Četiri stešnjeno objavljena izdanja u prvoj polovini ove godine (2020) su karakterističan sublimni skup pesnikovih ideja i postupaka. Svako od njih ukazuje na zrenje i jastveno pročišćenje modela poezije koji je pesnik za sebe stvorio.
Knjiga pesama Niti (2020) nije produkt pesničke igre jezikom, ni pesnikove težnje da poetikom demonstrira elemente osvojenog modela pesme, već potvrda hrabrog iskušavanja majstorskog pisma – forme soneta. Njome je Marković ostvario „spoj vrhunske klasične forme i savremenog izraza dat u jezgrovitosti značenja kroz jedinstvo slojeva pjesme“ (Miljan Nikolić u pogovoru knjige, povodom soneta Ključ). Osim što je uspeo da uđe u bit sonetne forme, pokazao je i da srpski sonet ne stari, već se životvorno obnavlja prikladnom metričkom organizacijom, u novim tematsko-motivskim krugovima, novim sazvučjima i emotivnim nabojem. Ispoljio je dostojno majstorstvo, pokrio iskušenje oprobavanja u zahtevnoj formi soneta.
Kao redak pesnik među mlađim pesnicima, kojima nije svojsven patriotski progovor, Marković objavljuje i knjigu pesama Po kratkom postupku (2020). Već naslovom sugeriše pev o stradanjima ljudi koji su se borili za slobodu (učesnika Sarajevskog atentata, narodnog heroja Lepe Radić, Če Gevare, Apisa...). Odlučuje da na svoj način propeva o danas nepopularnim temama: rodoljublju i slobodi. U šest ciklusa koherentne knjige smestio je i pesme o vešalima, odsecanju jezika, molitvi obešenih, kamenovanju, smrti Lorke, nabijanju na kolac, smrti izdajnika...
Pesme ove knjige povezuje jedinstvena spona uzvišene poruke da stradanje za slobodu i ideju ima smisla, kao što ima smisla i pisanje o sudbini stradalnika. Generacije potomaka slavnih predaka to bi trebalo da znaju i da, kao Marković, nalaze formu kojom se mogu sačuvati sećanja na njih. Bez patetike koja pridavljuje sećanja.
Ironijski spletena knjiga Pesme na komad i na kilo došla je da potvrdi Markovićevo neprestano iskušavanje mogućnosti da svojom jezičkom i pesničkom varijantom opeva profani odnos mnogih pesnika i čitalaca prema poeziji i demonstrira svoj osećaj za večno i neprolazno u poeziji i životu:
Osnovna tema zbirke su pjesme i pjesnik u vremenu sadašnjem, njihovo mjesto u univerzumu u kojem su se, nekim čudom, zatekli u svijetu koji im nije naklonjen. Sebe i svoje pjesme pjesnički subjekt prodaje ''na komad i na kilo'', kune, psuje i svađa se, kako sa svojim alter-egom, tako i sa svjetinom koja ga okružuje, u traženju svog mjesta pod suncem ili među zvijezdama – piše Dragan Mićević. Mićević nalazi da je knjiga izuzetno vredna i drugačija od mnogih koje se danas objavljuju. Vrednija od mnogih objavljenih u prvoj polovini ove godine. Rasprava o njenoj vrednosti bi ukazala i na originalnost poetičkog modela koji primenjuje.
„Mašina“ iz istoimene poslednje knjige (2020) nije nikakav grozni stroj koji mrvi metal; nije mašina u kakvoj fabrici. „Mašina“ je žižica, šibica, palidrvce, kresivo – samo jedna u mnoštvu od tridesetak sinonimnih reči, koja, majušna, daje prvi dah vatri i poeziji u ovoj knjizi esencijalno ostvarene lirike. Istim, a različitim postupkom, Marković andrićevski obznanjuje književnoj javnosti svoje lirske znakove pored puta.
Nisu to samo mudri lirski komentari, preuzeti ponekad iz već objavljenih knjiga kao neobičan sažetak pesama, već i posebne pesme u jedinstvenom i vrlo razgranatom kontekstu osobenih poetoloških opservacija i pogleda na svet ljudi, stvari, bilja, pojava. Iz ovih motivskih zapisa izbija neobičan osećaj teskobe, ali ne od sažetosti jezika, već od prenapregnutog osećanja sveta koji nije „nasađen“ kako valja.
Ili je samo reč o teskobi života stavljenog u procep između dva epitafa – na početak i završetak knjige (posvećenih „bezigdeikogoviću“ i „kolenoviću“). Početni epitaf: Nemoj / moj / kamene / mene / zaboraviti / ti, krajnji: Nemoj / moj / kamene / mene / pamtiti / ti. Jedinstvena je poetološka činjenica da se svi iskazi međusobno sameravaju u tesnacu između dva molitvena epitafa. Kao netipičan „proizvod duha“, i ova knjiga „kotrlja reči“ i traži elaboraciju dobro snabdevenu kritičkom argumentacijom. Očito da se Markovićeva pesma „gnuša pomirljivih reči“.
Izuzimajući metričke i neke tematsko-motivske nepodudarnosti, za poeziju Dragana Markovića bi se moglo reći da ima uzor u poeziji Aleka Vukadinovića, pesnika koji je na planu upotrebe jezika došao do nulte tačke sažetosti i sintetičkog iskaza, uvodeći u praksu postupak svođenja jezika do krajnje granice mogućeg. Do žrtve. U takvom postupku sublimirani poetički sadržaj postaje iskazni medaljon sa skoro neograničenim iskaznim mogućnostima.
Poezija Dragana Markovića je, takođe, sažeta, vrvi značenjskim vezama teško spojivih slika i asocijacija, mnogobrojnim unutrašnjim rimama, metaforskim i zvučnim ukrasima – ali je sve to upakovano u drugačiji stihovni i strofički kontekst, znatno razvedenije, s viškom prhkih suglasnika i celih funkcionalno upotrebljenih reči. I opet korespondira sa Vukadinovićevom poetikom.
Kako vreme odmiče, sve više se približava Vukadinovićevoj praksi, s razlikom u majstorski produktivnom postupku uspostavljanja skoro nemogućih značenjskih veza među rečima, slikama, asocijacijama, prirodno proisteklim iz njegovog već formiranog modela pevanja.
Najočevidnija sličnost a različlitost pevanja u odnosu na Vukadinovićevo evidentna je u po desetak pesama knjiga Zlatni presek (2017), Kamen, papir, makaze (2019), Mašina (2020). Nije to nikakvo silogističko nadziđivanje poetičkih premisa na tuđem temelju, već još dublje ukorenjivanje u tlo sopstvene prepoznatljive poetike. Mogle bi se naći srodnosti i sa poetikama nekih drugih srpskih pesnika, za šta sada nema prostora, ni vremena.
Knjige Rastrojstvo, 24, Gluvo doba, Zlatni presek, Galamdžija i gugutka, Kamen, papir, makaze i Pesme na komad i na kilo spadaju među najvrednije pesničke knjige u srpskoj pesničkoj produkciji poslednjih desetak godina, s tim što ironijska pokuda i pohvala poeziji i životu vrhuni kao paradoksalni iskaz u nešto dužem periodu.
Značajno je što je knjige Galamdžija i gugutka i Mašina objavila Srpska književna zadruga. Ugledni izdavač akcentuje da je Marković „jedan od najznačajnijih savremenih mlađih srpskih pesnika“ (D. Lakićević).
Vrednost Markovićeve poezije nije samo u pesničkom jeziku, već i u Markovićevom epsko-lirskom osećanju sveta koje njegove pesme nose i popularišu posve različito od drugih pesnika – bez ispovednog tona, patosa i refrenskih akcenata. Zbirka pesama Galamdžija i gugutka (2018), kao knjiga sa očiglednim dramaturškim elementima, sem naglašene značenjske igre, mnoštvene asocijativnosti i sinestezijske dinamičke vrednosti, vidljivo komentariše i naše vreme. Valentina Novković u pogovoru tvrdi da je ta knjiga „sve samo ne lirska uspavanka: ona je krik i otrežnjenje pred svim (...) nerazumljem koje nas okružuje, pred nepravdom, licemerjem, egoizmom, koji su zavladali svim segmentima naše stvarnosti, pa i književnom scenom“.
Kritičko suočenje sa poezijom Dragana Markovića potvrđuje stečeno i obznanjeno uverenje ovog prikazivača da ovaj retko nadareni pesnik oseća poeziju kao medij vrhovne umetnosti, i kao moguće sredstvo u borbi za bolji poredak stvari u svetu. Poezijom, kao enigmom i alhemijskim „proizvodom duha“, iskazuje stav i prema životu i prema traljavosti pesništva koje gubi bitke na mnogim današnjim frontovima:
„Za sve je krivo kretanje. / Trebalo bi sesti i napisati / Traktat o razmimoilaženju“ ( pesma „Dinamika nule“ ); ili, Treba obustaviti pisanje poezije, treba zabraniti / zašiti usta onima koji bogoradaju po trgovima / izdajući se za pesnike, spaliti sve te kupusare („Anti-inat“ – obe pesme iz knjige „Galamdžija i gugutka“).
Dragan Marković osvežava srpsku pesničku scenu autentičnim modelom iskazne forme poezije.
10. jula do 1. avgusta 2020 .
(tekst je prvobitno objavljen u časopisu "Bokatin dijak")
