Alesandro Bariko, „Okean more“
More je za njega bilo samo pojam. Ili još bolje, putovanje kroz maštu. Bilo je to nešto što se rodilo u Crvenom Moru – nadvoje podeljenom Božjim rukama – narastalo je u mislima o sveopštem potopu, tu je nestajalo da bi se ponovo pojavilo u trbušastom liku jedne arke i netom se povezivalo sa mislima o kitovima – koje nikada nije video ali ih je često zamišljao – a odatle je ponovo oticalo, opet neobično svetlo, u one retke priče, koje su do njega stizale, o čudovišnim ribama i zmajevima i gradovima pod morem, u jednom krešendu nestvarne raskoši koja se iznenada šćućurila u grubim crtama lica jednog njegovog pretka – uramljenog i besmrtnog u odgovarajućoj galeriji – za koga su pričali da je život proveo kao pustolov, rame uz rame sa Vaskom de Gamom; u njegovim pomalo opakim očima, misao o moru krenula je nekim čudnovatim putem, sudarila se sa nekoliko neizvesnih hronika o gusarskim hiperbolama, zaplela u navode svetog Avgustina koji je tvrdio da je okean dom nečastivog, vratila se natrag jednom imenu – Tesala – što možda beše neki brod koji je doživeo brodolom a možda dadilja koja je ispredala priče o brodovima i ratovima, naslutila miris onih tkanina koje su čak dotle stizale iz dalekih krajeva, i najzad ponovo izronila na svetlost dana u očima jedne žene s one strane mora, koju je sreo pre mnogo godina i koju nikad više nije video, da bi se napokon zaustavila, na kraju jedne takve plovidbe, prostranstvima uma, u mirisu neke voćke koja je, rekli su mu, rasla samo na obali mora, u južnim krajevima: a dok je jedeš osećaš ukus sunca. Pošto ga baron od Kervola nikada nije video, more je putovalo, u njegovim mislima, poput slepog putnika na nekom jedrenjaku usidrenom u luci, spuštenih jedara: bezazlenog i suvišnog. Tu je moglo da počiva zauvek. Ali dođoše da ga izvuku na svetlost dana, u magnovenju, reči jednog čoveka odevenog u crno, po imenu Aterdel, presuda jednog neumoljivog čoveka od nauke pozvanog da učini čudo. - Ja ću spasiti vašu ćerku. Učiniću to s morem.
U moru. Da čovek prosto ne poveruje. Kužno i truležno more, pribežište strahota, ljudoždersko bezdano čudovište – drevno i pagansko – od vajkada zastrašujuće, a sada, najednom te pozivaju, kao u kakvu šetnju, nalažu ti, jer to je lečenje, guraju te s neumoljivom ljubaznošću u more. Takvo lečenje je sad već u modi. More, po mogućstvu ledeno i veoma slano i uzburkano, pošto talas čini sastavni deo lečenja, zbog onog opasnog što nosi sa sobom, što tehnički treba prevazići a moralno savladati, u jednom zastrašujućem izazovu, nema sumnje, zaista zastrašujućem. I sve to sa sigurnošću – da kažemo s uverenjem – da prostrana utroba morska može razbiti omotač bolesti, obnoviti zakrčene puteve života, umnožiti spasonosno lučenje centralnih i perifernih žlezda, blagotvorno lekovito ulje, kao poručeno za pobesnele, setne, nemoćne, malokrvne, usamljene, pakosne, zavidne i lude. Kao ludak koga su doveli u Brikston, pod nepropustivim pogledom doktora i naučnika, i silom ga zagnjurili u ledenu vodu, uzburkanu talasima, a potom izvukli napolje i, pošto su izmerili reakcije i kontrareakcije, ponovo zagnjurili na silu, razume se, osam stepeni Celzijusa, glava pod vodom, on koji izranja iz vode poput krika i životinjska snaga kojom se oslobađa bolničara i raznih nadležnih lica, naravno, svi su oni iskusni plivači, ali to nimalo ne pomaže protiv slepog besa te životinje koja beži – beži, trčeći kroz vodu, naga, i uz jarosne krike zbog te strahovite patnje, krike sramote, užasa. Na žalu, svi sleđeni od uzbuđenja, dok ta životinja trči i trči, a žene, izdaleka, skreću pogled, mada bi nesumnjivo želele da vide, i te kako bi želele da vide, životinju i njen trk i, recimo, slobodno, njenu golotinju, baš nju, odbeglu golotinju koja sama za sebe tumara po moru, čak lepu u toj sivoj svetlosti, poput one lepote koja rastače neprobojne godine bogobojaznog vaspitanja i internata i stida i ide pravo tamo kuda treba da ide, mili po tananim nervima omamljujući sramežljive žene čije široke suknje nabrane i bele čuvaju tajnu žene.
Sasvim iznenada more je izgledalo kao da ih je oduvek čekalo. Ako je verovati lekarima, ležalo je tu, već milenijumima, strpljivo se pripremalo, imajući na umu samo jednu jedinu, sasvim jasnu nameru da ponudi sebe kao čudotvorni melem za njihove patnje, duševne i telesne. Kao što su besprekorni doktori ponavljali u besprekornim salonima, besprekornim muževima i očevima, pijuckajući čaj i odmeravajući reči, kako bi objasnili, s paradoksalnom učtivošću, da su odvratnost mora, i zatečenost, i užas, zapravo anđeoski lek, za neplodnost, slab apetit, nervnu iscrpljenost, menopauze, prekomernu razdražljivost, uznemirenost, nesanice. Idealan doživljaj za smirivanje mladalačkih nemira i pripremu za teške i naporne dužnosti žene. Uzvišeno pristupno krštenje devojaka koje su postale žene. Te ako hoćemo da zaboravimo, na trenutak, ludaka iz mora u Brikstonu, (ludak će nastaviti da trči, ali prema pučini, sve dok ne bude nestao iz vidokruga, naučno otkriće koje je umaklo statistikama medicinske akademije i svojevoljno se prepustilo utrobi okean mora), ako hoćemo da ga zaboravimo (svarenog u raljama velikog vodenog creva, nikad vraćenog žalu, nikad ponovo izbačenog na ovaj svet, kao što bi se dalo očekivati, pretvorenog u bezličan, modri mehur) mogli bismo razmišljati o jednoj ženi – o jednoj ženi – poštovanoj, voljenoj, majci, ženi. Zbog nečeg sasvim beznačajnog – bolesti – dovedenoj na more koje inače nikada ne bi videla i koje sada predstavlja iglu njenog ozdravljenja, doduše, neizmernu iglu, koju ona gleda i ne razume. Ide raspletene kose i bosih nogu, a to nije mala stvar, to je apsurdno, još uz sve to pride ona bela kratka tunika i pantalone iz kojih vire goli gležnjevi, mogao bi da joj zamisliš uzana bedra, to je apsurdno, samo ju je bračna ložnica videla takvu, pa ipak, takva, ona stoji na jednom neizmernom žalu, gde ne čami ustajao, lepljiv vazduh bračne ložnice već duva vetar s mora noseći proglas jedne divlje slobode koju je za čitav život uklonila, zaboravila, potisnula majka supruga voljena žena. I jasno je: ne može da ga ne oseti. Ta praznina svud unaokolo, bez zidova i zatvorenih vrata, a pred njom, samo, jedno neizmerno i uzbudljivo vodeno ogledalo, već bi samo to bio praznik čula, orgija nerava, a sve tek treba da se dogodi, ledeni stisak vode, strah, tečni zagrljaj mora, drhtaj kože, knedla u grlu...
Prate je do vode. Na lice joj se spušta veličanstveno prikrivanje, maska od svile.
Uostalom, niko nikada nije došao da traži telo ludaka iz Brikstona. Ovo treba reći. Lekari su eksperimentisali, ovo treba razumeti. Bilo je tu parova da čovek prosto ne poveruje, bolesnik i njegov lekar, bledunjavi, vrlo otmeni bolesnici koje pošast proždire božanskom sporošću i lekari koji poput miševa u nekom podrumu grozničavo traže naznake, dokaze, brojeve i cifre: uhode kretanje bolesti u njenom haotičnom bekstvu od zamke jednog paradoksalnog lečenja. Pili su morsku vodu, dotle je došlo, vodu koja je još do juče bila užas i gadost, i povlastica jednog zaboravljenog, varvarskog čovečanstva, kože izgorele od sunca, bezvrednog smeća. Srkutali su je, sada, ti isti božanski invalides koji po liniji dokle dopiru talasi hodaju neprimetno vukući jednu nogu, izvodeći besprekornu simulaciju otmenog šepanja koje ih štiti od onog uobičajenog pravila da stavljaju jednu nogu ispred druge. Sve je bilo lečenje. Neko se oženio, drugi su pisali pesme, beše to onaj isti svet – oduran, kad bolje pogledamo – koji se iznenada preselio, samo i isključivo iz zdravstvenih razloga, na ivicu jednog ponora kojeg se vekovima gnušao a sada ga je izabrao, zarad izbora i zarad nauke, kao promenadu bola.
Kupanje u talasima, tako su ga zvali lekari. Postojala je čak i jedna naprava, bez sve šale, svojevrsna nosiljka patentirana za ulazak u more, bila je namenjena gospođama, očigledno gospođama i gospođicama, da ih zakloni od nametljivih pogleda. One bi se popele na nosiljku, sa svih strana zatvorenu zastorima zagasitih boja – boja koje ne vrište, da tako kažemo – i onda su ih unosili u more, na nekoliko metara od žala, a tamo, dok se nosiljka meškoljila na samoj površini vode, one su silazile i kupale se, kao da uzimaju kakav lek, bezmalo nevidljive iza svojih zastora, zastora na vetru, nosiljke poput plutajućih tabernakla, zastori poput paramenata neke ceremonije koja je neobjašnjivo zalutala u vodu, prava svetkovina, posmatrano s obale. Kupanje u talasima.
Neke stvari može samo nauka, to je tačno. Izbrisati vekove gađenja – strahotno more, kolevka truleži i smrti – i smisliti tu idiličnu sliku koja se postepeno širi na sve žalove sveta. Ozdravljenje poput ljubavi.
A onda ovo: jednog dana na plaži u Deperu talas iznese na obalu jedan čamčić, ruinu, nešto više od olupine. A tamo su bili oni, uhvaćeni u zavodljivu mrežu bolesti, rasuti po kilometarskoj obali, i svako od njih je konzumirao svoj morski zagrljaj, elegantni vez na nedoglednom pesku, svako u svom mehuriću od emocije pohote i straha. Ne želeći da uvrede nauku koja ih je tu okupila, svi stadoše da se spuštaju sa svojih nebesa laganim korakom prema toj olupini koja je oklevala da se nasuče na pesak, poput kakvog glasonoše bojažljivog da stigne na odredište. Priđoše blizu. Izvukoše je na suvo. I videše. Pogleda uperenog uvis, položen na dnu čamca, s podignutom rukom koja pruža nešto čega više nema. Videše ga: sveca. Beše od drveta, statua. U boji. Plašt se spuštao sve do pete, jedna rana je presecala vrat, ali lice, ono ništa od toga nije primećivalo i počivalo je, krotko, na nekom božanskom spokoju. Ničeg drugog, u čamcu, samo svetac. Sam. I svi, instinktivno, podigoše pogled, na tren, tražeći na površini okeana obrise neke crkve, razumljiva pomisao ali i nerazumna pomisao, nije bilo crkava, nije bilo krstova, nije bilo staza, more nema puteva, more nema objašnjenja.
