Priča "Vrata" - autor Jadranka Milenković

 

    

 

                 0

 

Ovo je podrum zgrade u ulici Ruđera Boškovića, one koja ima slomljeno staklo na ulaznim vratima. Gledano izbliza, čini se kao da je to obeležje od neke važnosti; u svakom slučaju podstiče radoznalost slučajnog posmatrača da sazna kako je došlo do te nezgode. Ako bi se malo udaljio, ovo bi obeležje nestalo iz njegovog vidokruga; zgrada bi ličila na svaku drugu: samo još jedna od širokih, pravougaonih, bezličnih građevina za stanovanje, sa terasama koje se prostiru čitavom dužinom zida. Sa još veće daljine, ni gradić se ne bi bitno razlikovao od drugih idiličnih varošica koje, u senci velikog sveta, osamdesetih godina dvadesetog veka miruju na zemaljskoj kugli. Staklo je slomljeno tek nedavno i za nekoliko dana biće promenjeno; u pitanju je ozbiljna zgrada u kojoj živi odgovoran svet. Ljudi koji u njoj stanuju trude se da znaju što više jedni o drugima, iako se to ne bi moglo nazvati suživotom. Svakodnevno se sreću na stepeništu, mimoilaze se i ljubazno pozdravljaju noseći svoju decu, kolica za bebe, kese iz prodavnica, torbe i akten-tašne, lopte ili rekete za badminton, kante za smeće; ponekad neko nešto nosi da stavi u podrum. Podrum je mračan, ima rešetke, drvene tarabice, zaključane ćelije, memlu, neistražene uglove do kojih dnevna svetlost nikad nije doprla – on je neka vrsta čistilišta za odbačene stvari. U njemu su samo predmeti koji nikom više ne znače mnogo i koji su sklonjeni da bi u stanovima vladao red, ali kojih vlasnici ne mogu sasvim da se odreknu, iz sentimentalnih ili praktičnih razloga. Postoji bleda šansa da će nekome još da zatrebaju i uključe se u životni raspored. Baš tako stvari stoje i sa zatvorima. Jednom je u ovom podrumu jedan pijani mladić svom treznom drugu nesuvislo izlagao nešto o popravnom domu, o buri koja nemilosrdno duva u primorskim gradovima i koja je dve godine uporno lupala o prozorske kapke; od toga ne može da se razmišlja, pa ni tuguje, i ti nasrtaji vetra po celu noć možda su veća kazna od svega drugog što su izmislili za lošu decu.

Mladić se zove Nikola. Došao je s drugog kraja grada, vođen – čak i pijan, ili baš zbog toga – nepogrešivim instinktom ka devojci koja je tih dana bila za njega maestral između dve bure, razlog da se odbace kapci, uglavnom čvrsto zatvoreni. Škrto bi proslovio s vremena na vreme da mu se dopadala ta mala (možda je „dopadala“ bila preslaba reč, ali to je bilo najviše što se od njega moglo čuti). U njegov je vidokrug prvi put elegantno i samosvesno ušetala na promociji izviđačke omladinske organizacije u njegovoj školi (i odmah ga, još provokativnije napustila, prkosno uzdignute glave, pripita, sa držanjem kakvo nemaju ni trezni). Oko nje su bili dugokosi momci, čiji je ona, izgleda, bila predvodnik ili neko kog su štitili na izvestan, njima svojstven način. U toku promocije, usred nečije rečenice, ustala je i rekla – idemo odavde, ovi su još početnici – ukazujući pokretom glave na sve prisutne, osim grupe svojih pratilaca. Kao po komandi, dugokosi momci su poustajali i napustili sa njom taj skup. Još pre nego što je izašla, u ruci joj se, kao mađioničarskim trikom, našla cigareta, i već pred vratima škljocnuo je upaljač. Modesti Blejz sa čitavom armijom dugokosih Garvina energično je zatvorila vrata – skup je tog trenutka izgubio svaki smisao. Poznavao je jednog od mladića iz te grupe, Davora, bio mu je školski drug, i ni trenutka se nije ustezao da odmah preko njega potraži i upozna „malu“. Par dana posle toga ista je organizacija učestvovala u lokalnoj sportskoj manifestaciji i „mala“ je sve do večeri delila čaj ispod ovećeg šatora. Zahvatala je kutlačom u kazan i sipala toplu tečnost u plastične čaše ne vadeći cigaretu iz usta, žmirkajući od dima koji joj je ulazio u oči, a na pitanja o vrsti čaja i slične „duhovitosti“ – odgovarala je samo smehom. Nikad u životu nije bila pospanija, a on nikad nije popio više čaja. Osim sumnjivog i nedokazanog efekta koji je ta količina čaja mogla da ima po njegovo zdravlje, to uopšte nije vredelo: nije ga ni pogledala, čak ni onda kad su svi već otišli, šatori bili sklopljeni, a on je još bio tu, šunjao se iza Davorovih leđa pevušeći „gledaj moje ruke, gledaj san, primakni svoje tjelo, toplo je“. Izvalila se na jednu od strunjača koje još nisu odvukli i sa rukama pod glavom posmatrala nebo. Oblaci su bili zanimljiviji.

Onda je rešio da joj napiše ljubavno pismo; on, momak iz popravnog doma! Uostalom, možda se na takvom mestu, kod naročitih priroda, sposobnost za pisanje ljubavnih pisama naročito produbljuje, zajedno sa potrebom za nekim ko bi zavredeo da mu se takva pisma naslove. Dok bura neizdrživo lupa o kapke, neke se noći mogu podneti samo tako što se zna da negde na drugom mestu postoji neko dalek i nepoznat, ko čeka da mu se jednom upute takve reči. Zajedno sa Davorom otišao je do njene zgrade u ulici Ruđera Boškovića. Kao kakav nestašni osnovac, preskačući po dva stepenika do četvrtog sprata, proturio je pismo ispod praga i još brže iščezao. Srce mu je lupalo, verovatno, samo od velikog broja stepenika do njenog stana. Zadihan, smešio se Davoru jednim krajem usana, pokazujući ironijski otklon prema celoj stvari. Bilo je to u vreme kad je staklo na vratima još bilo čitavo.

Na prvi sastanak došao je sa flašom brendija Vecchia Romagna, umesto cveća ili čokolade; tako su ga uputili. Obrijao se i namirisao, očešljao pomnije nego inače, baš kao da ne ide na sastanak sa neotesanom tinejdžerkom koja puši Opatiju i pije Vekiju iz flaše, prezire početnike, komanduje svojim čuvarima samo klimanjem glave i napušta bez trunke nelagodnosti dosadna mesta.  Taj intenzivan miris losiona sa sveže obrijanog lica bio je njegov rukoljub i klecavo koleno kao pred plemkinjom besprekornih manira. Primetila je taj gest; samo nije znala u koju kolonu tabele da ga smesti – pod „slabost“ ili pod „poštovanje“. Na drugom sastanku rekla mu je da su je već upozorili na to da je dve godine učio napamet raspored šara na zidu popravnog doma u primorju. Nije se tome nadao, ili se toga bojao, pa je odmah zatvorio kapke i kroz otvore isturio oružje. Taj njen nepromišljeni gest – pokušaj iskrenog i otvorenog razgovora, otvaranje prostora za usvajanje nečije različitosti i sklapanje saveza sa njim – izazvao je u njemu samo prigušeni, hladni bes. Sevao je pogledom čas preko njenog lica, čas kroz nju u nepoznatu daljinu, u neku Indiju ili još dalje. Bilo je to prvo od njegovih ledenih ćutanja, zatvaranja u kutiju, u kojoj je druga kutija, pa još jedna i tako do dna, do najmanje u kojoj je klica – ona iz koje nikad ništa neće izrasti. Stvari koje dovode do bure i lupanja kapaka, nemogućnost da se izbrišu delovi života, malograđanština ljudi sa kojima je morao da deli taj gradić – bile su dovoljne da zamute svaku romantiku kao plićak stajaće vode, i ostave samo gorak osećaj nepripadanja. Nije znao gde da smesti njenu direktnost, na koje polje mape – tamo gde je dečja naivnost, ženska radoznalost, prebacivanje, pokušaj uspostavljanja moći ili zauzimanja pozicije iznad njega. Već na drugom sastanku mora da se pravda, sad kad je izgledalo kao da je sa polaganjem računa završio; mora da zaroni obe ruke u mulj i vadi iz njega svoju prošlost, roditelje, prljave čaršave kojima ga uporno omotavaju bezgrešni upirači prstom. Sa njene tačke gledišta, bilo je to obično pitanje, kakvo bi se moglo postaviti nekome o gradu u kome je živeo pre nego što se u ovaj doselio. Mogli su zajedno da smišljaju stihove od šara sa tih zidova i ritma vetra u kapcima. Burna prošlost je imala egzotičan prizvuk, kao da je upoznala nekog ko je mnogo putovao ili preležao retku bolest, od koje su mu se produbila određena čula. Intonacija njenog pitanja, nehajno postavljenog, za njega još uvek nije imala nikakvo značenje. Čuo je samo reči, a one su mu na sličan način već bezbroj puta ukazale na obeležja koja će, do samog kraja, bojiti svaku njegovu aktivnost tamnijom bojom. Ako ništa drugo, naučila je da ne pita o godinama u primorju. Prošlost je ništa drugo do đubrište godina koje su promakle, istrošenih emocija, pokvarenih, užeglih intimnosti, nezgrapnih i neuklopljenih grešaka i osećaja krivice. Podrum, memljiv, ali bez koga nijedna građevina nije mogla da opstane.

Zašto se napio tog dana kad je u podrumu zgrade u ulici Ruđera Boškovića pokušao da izloži prijatelju nešto malo od muke koju inače nije saopštavao, a koja je gorela iznutra? Već duže vreme nije pio alkohol, još od doma. Zbog alkohola i tableta je i završio tamo; nije nikog ubio, nije se tukao ili krao. Nikom nije naneo nikakvu štetu, osim sebi. Našli su se neki da njega od njega samog štite, kao da je to moguće, kao da će, kad izađe iz doma, da zaboravi na oca alkoholičara, kao da će detinjstvo da se izbriše, a on će doći u istu onu kuću iz koje je u dom otišao i voditi nov, srećan život. Nije mu bilo važno šta se sa njim zbiva, ali imao je malog brata. I očuha. Između njih dvojice morao je da postoji jedan trezveni, nesalomljivi zid, preko koga ne može lako da se preskoči. Rešio je dakle da više ne pije, ali toga dana mu je bilo potrebno. Ređe se viđao s malom. Video je da to nigde ne vodi – bila je premlada. Na njegovo pitanje da li će joj smetati da vodi ljubav s drugim devojkama (kad sama već ne želi da postane prava devojka, nego uporno ostaje dete, pored vekije i cigareta i pored toga što su svi osim nje „još početnici“), odgovorila je da neće sa takvom naivnom iskrenošću da ga je to zabolelo. Onda je nastavljala da ga ljubi, ali kao da ljubi brata, sestru, drugaricu, oblećući oko njega i smejući se, vraćajući ga u osnovnoškolsku začaranost devojčicama sa mašnicama, podsećajući ga na čupkanja za kosu, prve dečje rođendane, nervozno odvijanje poklona. Bilo je bajkovito; on je bio Guliver koji svakim korakom mora da pazi da ne zgazi nekog od bezazlenih patuljaka. Pokušaji da je uvede u svoju ne tako bajkovitu priču bili su jednako bezuspešni. Jednom ju je odveo na probu benda, gde su Miki i on zajedno svirali. Opčinjeno je slušala muziku što je izvirala iz klavijature po kojoj je prebirao. „To je pesma za moju dragu“, rekao je, bez objašnjenja. Miki je pričao o proslavi Nove godine sa devojkom u krevetu: najlepšem, najprirodnijem mestu gde može da se proslavi početak nečeg novog. Mala je gledala kako se njihova usta pomeraju kao da govore stranim jezikom, čitala je slogove ništa ne razumevajući. Šta u krevetu može da se radi, pored toliko drugih mesta na kojima čovek može dobro da se zabavi? Onda se proba odužila, zakasnila je kući sat i po u odnosu na dogovoreno vreme, i roditelji je nisu pustili dve nedelje iz kuće. A ona je prihvatila zabranu i čekala da prođe sve to vreme da bi se ponovo videli. To je bio njen popravni dom, ali nije bilo bure da udara u kapke. Ljutio se što je to tako mirno prihvatila i nalazio oduška u zagrljaju drugih, koje nisu bile tako male. Ta Modesti Blejz, centar društva dugokosih klipana, nije znala ništa o pravom životu. Biti s njom na taj način, varati je s bezbroj drugih, dolaziti povremeno i ljubiti se s njom kao dete – ko tu koga vara i obmanjuje, ko koga voli, ko će koga da uništi? Pokušao je jednom da joj „objasni neke stvari“, na šta ga je ona pogledala čudno ozbiljnim pogledom i rekla samo – žao mi je što nismo imali vremena da se bolje upoznamo za ovih par meseci; ti ne znaš ništa o meni.

Došao je, dakle, vođen potrebom da bude u njenoj blizini, ali se ipak nije usudio da izađe pred nju tako pijan; možda iz sujete ili zbog posebne vrste zatvorenosti koja mu je branila da pokazuje slabost. Tu je bio Miki; pred njim nije morao da glumi. Previše alkohola, možda i neki prigušen plač i malo povraćanja u podrumu. Ovo je taj podrum, i njena je mama sutradan, nakon te pijanke, morala da siđe i oriba to mesto. Za to su se pobrinuli sustanari. Rekli su joj – taj lom je napravio momak tvoje ćerke, ne tiče nas se; tvoja je obaveza. Ništa devojci nije prebacila, oprala je. Bilo je to pre ovog nemilog događaja sa vratima.

 

 

                    1

 

Prelazimo na prvi sprat zgrade kojoj su polomili vrata. To je četvorospratnica bez lifta, a i bez prizemlja: podrum, pa prvi sprat. U ravni prizemlja je samo ulaz i famozna vrata koja se zlokobno klate sa napuklim jakim staklom, ojačanim trakama metala. Kako je uopšte moguće slomiti tako jako staklo? Eh, sve je moguće: ponekad se dobije divlja snaga, dovoljna za rušenje, ali ne i za gradnju i stvaralačke poduhvate. No, kasnije o tome, sad smo na prvom spratu i razmišljamo samo o njemu, dok se polako uspinjemo nagore. Vidimo tu dva stana; samo je jedan od njih bitan za ovu našu priču. U njemu živi bračni par bez dece. Žive neprimetno, nikom ne smetaju, a ostali ipak obilaze njihov prag, kao da su, zato što nemaju dece, nekog ubili. Kao da su imali decu, a onda ih ubili i sakrili negde, ispod kreveta ili na neko slično mesto, možda čak i u podrumu. Vlasnici toga stana još više podgrevaju takva uverenja u glavama sustanara. Crnilom odeće i bledilom lica bez osmeha jasno podvlače svoje nepripadanje svetu šarenila, galame i neobuzdanosti. U njihovim albumima za slike, ako ih imaju, verovatno nema fotografija u boji.

Žena iz tog stana pričala je kako poznaje i Peđinu i Nikolinu majku – ovo je, zaboga, mali grad. Nikolina majka je bila dobra žena, ali je, eto, volela muškarce koji piju. Kako je uopšte moguće voleti muškarca koji pije, to joj nije bilo jasno. (Kako je uopšte moguće voleti muškarca? Kako je uopšte moguće nekog voleti? Suviše nejasnih stvari...) Njen muž je bio oličenje reda i besprekornog ponašanja – pravi oficir JNA iz osamdesetih – nije trpeo trun prašine u raskošnom stanu; ako treba sam bi ustao da namesti heklanu šustiklu na stočiću, koju bi neko slučajno pomerio u prolazu. U redu, može da poštuje taj trud i da podnosi čoveka takvih navika, ali nikako nije mogla da zamisli život žene koja drhti pred pijancem. Kad taj kao uragan nahrupi u kuću, bučan, nesnosan, rušeći nameštaj pred sobom, onda je sigurno dohvata za kosu i odvlači u krevet, gde sa njom grubo vodi ljubav, ili je tuče, ili dovlači društvo, pa zajedno lome čaše da bi do jutra pili iz tegli i naprslih šoljica, a onda je pred zoru gladan. Sutradan plače i kune se da je to poslednji put; grli joj kolena i moli da ne ide, natežu se u hodniku oko kofera – ili je ona samo previše čitala ruske romane. U firmi gde zajedno rade pričalo se kako je jedne noći ta nesrećnica zvonila prvim komšijama okrvavljene glave. Muž je došao pijan, tražio odmah večeru, dohvatio neku veliku igračku oštrih ivica (Nikolin brat je bio još sasvim mali), udario je njome u čelo, plastika je pukla i isekla je kao nož, a ona u spavaćici pobegla kod komšija preko puta. Kad je pozvonila, niz puštenu kosu krv se već uveliko razlila po beloj spavaćoj haljini – glava strašno krvari, čak i kad povrede nisu opasne po život – pa je kao Keri stajala pred njihovim vratima držeći krvave ruke u visini lica. Deca jadnih komšija poplašila su se i pobegla sa ulaznih vrata vrišteći, sa traumom za ceo život. A kako je bilo Nikoli i njegovom malom bratu koji su takve slike gledali svakog dana? Nesrećnica je ostavila Nikolinog oca u godinama Nikoline prve mladosti; ostavila njega, a udala se za drugog, još goreg. On je, naravno, prema deci bio grub, a ni ženu nije štedeo. Nikola je stalno dolazio s njim u sukob, čas zbog majke, čas zbog brata. Možda je za njih bilo i olakšanje kad je dečko poslat u dom; ko zna kakva je nesreća mogla da se desi da je ostao tu. Majka je možda i sama tražila da ga tamo smeste – zvuči ludo, ali nije nemoguće, kad već muževe nije mogla da pošalje na prevaspitavanje, ili možda sebe... Sad se smirio, kažu ljudi, ali nikad se ne zna sa takvima. Eto, to sa vratima...

A Peđa je dečko iz dobre kuće, njegovi su dragi ljudi, tihi, uredni, primerni. Praznuju sve praznike, idu u crkvu, drže se tradicije. Ne čuju se, mrava nisu zgazili. Nikad se ništa nije pročulo o njima. Pa neće sad valjda verovati da je Peđa kriv? Sve dolazi iz kuće.

 Bleda, u crno zavijena žena ponavljala je frazu koju je čula da koriste ljudi kad pričaju o tuđoj deci. Postoji i ona druga (njoj nepotrebna), koju koriste kad govore o svojoj; ona glasi – učinili smo sve, a eto kako nam se vratilo. Možda je bila pomalo utučena što je nikad neće upotrebiti – tako lepa fraza, zgodna za melanholična ispijanja kafe sa mlađim rođakama. Ali nema veze, bilo je još dovoljno izreka kojima je mogla da se posluži. Te fraze, neophodne za svakodnevnu komunikaciju, bile su način da se sve objasni i skine teret odgovornosti. Ništa ne uspeva tako dobro kao one – svuda ih ima, rastu na svakom drvetu, mogu da se beru i preturaju po ustima iako odavno već nemaju nikakav ukus. Kao prežvakane žvakaće gume iz tuđih usta. A opet, svi su frazirali. Teško objašnjiv život, i još teže podnošljiv, bez tih bezukusnih žvaka bio bi haotičan materijal u kome se nevičan davi. Svi su nevični, to je bar jasno. Jezik nudi olakšice – pružiš ruku do prve grane i ubereš prezrelu kliše-rečenicu. Ljudi se ne trude ni da promene redosled reči u njoj. Ta praznoslovlja su jezički zatvor, popravni dom za maštovite misli. Kao matematičke formule, dovode na kraju do tačnog rešenja, iako se akteri menjaju. Važe za svako X, ili bar tako misli većina ljudi; ostali, možda, povraćaju u tuđim podrumima.

 

                    2

 

Na drugom spratu, ali ne iznad crno-belog bračnog para nego sa suprotne strane, živi Saša sa roditeljima. Lep, crnomanjast mladić, blago povijenog nosa; kao mnogi tamnokosi i kosmati mladići, izgleda bar dve-tri godine stariji nego što jeste. Zapravo, dečak je još sasvim nezreo i bez ikakvih ljubavnih iskustava, za šta se u velikoj meri pobrinuo strogi otac, koji ne preza ni od toga da s vremena na vreme otpaše opasač. Mora se priznati da Saša zbog toga poprilično pati. Ne onom patnjom koja uključuje svetski bol i slične mladalačke zanose; pati on jednostavno, telesno, onako kako nalažu njegove godine i uzburkana krv. Nataša (tako se zove „mala“) bacila bi ponekad pogled u njegovom pravcu; nije bilo sumnje u to da je spadao u grupu lepših mladića koji su se u malom gradu mogli videti. Pre nego što je počela da se viđa sa Nikolom, slučajno se desilo da sa Emilijom ode kod njega na kafu. Nije mnogo volela Emiliju i nije imala mnogo drugarica; dugokosi momci sa kojima je visila na ulazu Davorove zgrade bili su, u odnosu na devojke koje je poznavala, oličenje poštenja, jednostavnosti i duhovitosti koja nije bila opterećena sujetom. Njihovo društvo je uglavnom bilo sve što joj je potrebno. Emilija je povremeno od nje tražila neku uslugu koja, uostalom, nikad nije bila ništa komplikovano ili neizvodljivo, ali je uvek podrazumevala neku „igru“, nešto nedirektno, zaobilazno, namešteno, i uvek je postojala „zadnja namera“. Natašu je to zamaralo, ali joj je još više dosađivalo ubeđivanje koje bi nastupilo nakon pokušaja da je odbije. Pristajala je jer je to tražilo manje napora. Tog ju je popodneva Emilija zamolila da joj pravi društvo, jer ne može sama kod Saše na kafu, „to jednostavno ne ide“.

Kako je glupo i zamorno kad kod mladića u sobi sede dve devojke i svi se prave nevešti u toj situaciji. Nataša je znala da je tu sasvim nepotrebna, i onda je, zbunjeno, pričala bez prestanka. Tako je Saša saznao sve ono što ga nije zanimalo o njenom putovanju u Zvečevo, na republičko takmičenje iz, ni manje ni više, Odbrane i zaštite (kako bi njegov otac samo bio ponosan da je Saša, taj lenjivac i vucibatina, umesto Nataše otišao tamo!). Mala je bila prvak regiona: znala je da sastavlja i rastavlja pušku M48 vojničkom brzinom (merili su štopericom vreme na takmičenju), odlično je pucala iz vazdušne puške u metu, pronalazila je nagazne mine bez greške, umela da se orijentiše prema mapi, sakuplja lekovite i hranjive biljke, i mogla je da pešači od kote do kote ceo dan bez odmora. Stari izviđač, Modesti Blejz; znala je ona i mnogo toga drugog, što se na ovom takmičenju nije tražilo: da podiže šator, vezuje čvorove, signalizira zastavicama, upali vatru, kao da se spremala za pusto ostrvo, pa je uvežbavala neophodne veštine. Ljudi iz njene ekipe, njih četvoro, kao i ostali takmičari, bili su naravno još početnici. Ali, nije ona Saši i Emiliji pričala o tome. Pričala im je o flaši rakije koju je prošvercovala profesorima ispred nosa i koju je popila sa ostalim takmičarima ispred hotela, ljudima iz različitih gradova i ekipa, jer oni nisu bili tu da se takmiče jedni protiv drugih, nego da se zezaju i zajedno piju, da im svima bude lepo i zabavno. I o tome kako je galamila i zabavljala prisutne, u jednom od svojih najveselijih izdanja, kad njenom zaraznom ponašanju niko ne može da odoli (pored takvih imala je periode ćutanja, u koje niko nije mogao da prodre, ali o tome im, naravno, nije govorila). Kad su je, popodne, pred samu večeru, pozvali sa neke od terasa, prošla je kroz zatvorena staklena vrata, da bi se što pre odazvala novim prijateljima. Na staklu, koje se polomilo od siline njenog nasrtaja, ocrtao se obris glave i ramena, kao što biva u crtanim filmovima kad neko prođe kroz zid. Bilo je to zatamnjeno, kvalitetno staklo; nije ga uopšte videla u polumraku sobe. Zvuči neverovatno, ali sve se baš tako odigralo, i što je još čudnije, nije joj bilo ništa. (A profesori? Oni su brinuli samo za staklo i nikom nije palo na pamet da pita kako je njena glava.)

Emilija i Saša su je slušali sa polovinom pažnje. „I šta je onda bilo“, pitao je Saša nezainteresovano (posle je pričao svima o tom događaju, naglašavajući da ona očigledno ima neki problem sa vratima, u sobama, i na zgradama). „Šta je moglo da bude“, smejala se mala. „Profesori i neki službenik iz hotela rekli su mi da štetu moram sama da platim. Iznos je bio sedam puta veći nego moj džeparac. Mislili su valjda da ću da se rasplačem i molim za milost. Znaš onaj moj crni kačket? Pošla sam s njim ujutro od sobe do sobe. Kuc kuc... Imate li dobrovoljni prilog za slomljeno staklo? Svi su se smejali i ubacivali po neki dinar; to su bili oni ljudi što su prethodnog dana ispred hotela sa mnom pili i zezali se. Za petnaest minuta sam skupila pare i odnela profesoru.“

Nataša, idi kući, mislio je Saša. Nataša, ne pravi se važna, mislila je Emilija. Nataša je nastavljala svoju priču (pozvali su je, sad moraju da slušaju): „A sutra, nakon proglašenja pobednika, di-džej je puštao muziku samo za mene; ko zna koliko puta je okrenuo Buffalo Soldier samo da mi približi rege. Uveče me je Matija zaključao u sobu. Nije mi dao da idem na večeru; znao je da će taj dečko da dođe da me traži. I stvarno, tip je saznao u kojoj sam sobi i kucao mi na vrata, zvao me i molio da izađem. Nisam mogla; uvek se nađe neki vitez-zaštitnik da brine o meni. Uostalom, zahvalna sam Matiji, bilo je dosta problema i sa onim vratima; nije mi bilo potrebno još nešto da iritiram profesore. Al’ sad volim i rege. Čim sam se vratila kupila sam kasetu Boba Marlija.“ Popila je kafu i tek tad otišla u svoj stan, a Saša i Emilija su ostali „još 5 minuta“. Nije bilo ništa od toga; Emilija je volela da mladići za njom čeznu, ali nije išla „do kraja“. Bila je pegava po licu i grudima koje je dekolteom prilično otkrivala. Mladići su obično halapljivo zurili u te njene pegice. Verovatno su se Saša i ona malo pomazili, a onda je ona „stidljivo“ pobegla kući, a on završio u kupatilu, po ko zna koji put. Za par godina, oni će se možda i zabavljati, čak i venčati, ali to sad nije važno za ovu našu priču.

 

                    3

 

Na trećem spratu živi porodica Brkić. Muž, žena i dva odrasla sina (bezlični, kao što su im i roditelji, rekla bi Nataša, da ju je neko pitao o njima). Nikako nije mogla da zapamti kako se ti mladići zovu, a ni roditelji nisu bili teta ta-i-ta i čika taj-i-taj, kako deca obično zovu komšije, nego su svi skupa jednostavno bili Brkići. Stan u kome je živela ta „bezlična masa“ bio je direktno ispod stana Natašinih roditelja. Jedino po čemu se gospođa Brkić izdvajala iz grupe oficirskih žena bilo je njeno prenadraženo čulo sluha; ta gospođa nikako nije volela ni najmanji šum. Svaki, pa i najumilniji zvuk koji je dopirao do nje uznemiravao je njen jednolični život, vređao je njen osećaj za pristojnost i red. Nataša, njeni roditelji i sestra, spadali su u ljude koji ne umeju tiho da žive. (Kako se nije pogodilo pa da iznad nje žive oni fini ljudi bez dece?)

Natašin otac je voleo društvo i muziku, i kod njih se uveče često sedelo uz jelo, piće, provale smeha. Majka je prihvatala takav način života sa nešto malo otpora, gunđajući povremeno kako nikad ne uštede neki novac, kako sve ode na gluposti, kako ti isti ljudi, koji kod njih tako rado jedu i piju, nikad sami ne pozivaju u svoje stanove. Ipak se i ona smejala sa gostima, a znala je sa njima i da zapeva. Ljudi su bili iz različitih krajeva: oficiri koji su tu prekomadovani i njihove mile ženice. Natašin otac je gledao da ugodi svima, pronalazio je muziku iz svih krajeva, snimao, bio spreman prvi da povede pesmu, a kad raspoloženje dostigne maksimum, bogami i kolo. Sto i stolice pomerani su u stranu (kako je to nesnosno škripalo gospođi Brkić nad glavom), a zatim bi se čulo kao da krdo divljih konja preduzima svoje redovno godišnje putovanje u područje gde su u to doba bogatiji pašnjaci. I to je znalo da potraje i po pola sata, i duže, ali gospođa Brkić nije mogla da se žali nijednoj od nadležnih institucija za uspostavljanje reda. Bio je ipak još dan, rano večernje doba, pa je buka bila dozvoljena; noću su i oni prestajali sa lupanjem, kao i svi ostali žitelji tog mirnog kraja. Drugi važan razlog, koji je naročito pekao gospođu Brkić, bilo je to što je Natašin otac, major Stojković, bio nadređeni starešina njenom neambicioznom mužu. I ne samo njemu: svim starešinama u malom gradu; to je, mislila je ona, velika nepravda. Jedan tako neozbiljan čovek, koji igra kola i peva! Uz to je zapostavio decu, pa pod njihovu terasu dolaze dugokosi klipani i iz sveg glasa pevaju: „A gde je Nataša, muči me to, gde je Nataša...“ Jedva se suzdržavala da ne napuni kantu vodom ili još bolje vrelim uljem i ne rastera ih na taj način. Njeni sinovi nikad ne bi pravili takvu buku pred bilo kojom zgradom.

Gospođa je danju često spavala i činilo joj se da svi namerno baš u to vreme sprovode sve svoje bučne aktivnosti. Ipak bi je san savladao i znala je da u njemu provede i po nekoliko sati. Noću ne bi mogla da zaspi, ali nikako nije priznavala da joj dnevno spavanje smeta, već bi to pripisivala brizi za dobrobit porodice. Ležala bi u krevetu pored usnulog muža, u zgradi potpuno utonuloj u zdrav san, i tek bi tad svaki zvuk udesetostručen odjekivao u njenoj nervoznoj svesti. Zašto se udala za ovog nesposobnjakovića koji u njen život nije uneo nimalo zabave, glamura, ni pravog uzbuđenja, koji leži tu kraj nje kao klada i hrče, tako da joj se od gađenja drhtavica uspinje telom, koji na kraju krajeva nije uspeo ni da potisne ovog Stojkovića u trci za mesto komadanta divizije? Ako nije mislila o mužu i Stojkoviću, onda je sračunavala koliko joj je novca potrebno da kupi novi regal za dnevnu sobu. Njenu dnevnu sobu niko nije gledao, jer nije pozivala goste, a ipak je bilo jako važno da se regal uskladi sa trenutnom modom. Vodila je računa o tome kako izgleda prostor u kome žive; retki slučajni posetioci pričali su sa zlobom kako ide za svakim ko uđe u stan i krpom briše kvaku koju je dodirnuo. Govorili su i da joj je sudopera izglancana kao ogledalo, a muž i sinovi piju vodu nad kadom u kupatilu. Na njenoj se terasi veš pružao po određenom ključu, znalo se koja boja koju sme da sledi, a isto se to odnosilo i na oblik prostrtih komada. Štipaljke su, naravno, morale da budu u istoj boji u kojoj su i stvari koje su pridržavale. Sve je moralo da bude baš tako i nikako drugačije; njeni su muškarci to znali i dozvoljavali da ona o svemu odlučuje, jer bi svako protivljenje izazvalo bujicu negativnih emocija, koja bi otpočinjala vikom, a završavala se suzama i obaveznim izazivanjem osećaja krivice kod svih. Ako oni ne znaju da cene njen trud, nego im je svejedno što ona ulaže toliko energije da sve bude besprekorno, onda je njen život promašen, a oni su ovo, a ona je ono, i tako u beskraj. Nikad nije pričala sa komšinicama o tome da li je opterećuje to što njeni sinovi nisu govorili o devojkama, i verovatno nisu ni imali cure, iako su odavno bili dovoljno odrasli za tako nešto. Spadala je u one majke koje nalaze da nijedna devojka nije dovoljno dobra za njihove sinove. Već su namazani nokti jasno govorili o moralu tih devojaka: neka takva neće prati sudove, tražiće da radi, i na poslu će se sa svakim hvatati. Ne daj Bože da se glasno kikoće, ko bi tu buku mogao podneti. Osim toga, oni imaju samo taj stan; gde bi njen sin sa devojkom mogao da počne svoj novi život ako ne u stanu svojih roditelja? A onda, zbogom uštirkani stolnjaci...

Jednog se jutra popela sprat više i pozvonila. Ruke su joj bile ljutito prekrštene na grudima. Cupkajući desnom nogom u ritmu nepoznate koračnice čekala je da se vrata otvore, zatim je osula paljbu po Natašinoj majci kao nikad ni po kom drugom osim po gospodinu Brkiću, zaboravljajući čak i na činjenicu da u tom trenutku njen suprug (nesposobnjaković) možda stoji pred Stojkovićem, i odgovara sa „razumem, druže majore“. Ako već on nije u stanju da stane na put nekim stvarima, ona će to da uradi. „Kakav je to način“, govorila je, čak skoro i vikala, „pa vi cele noći palite i gasite svetla. Ja jasno čujem kako škljocaju prekidači; od toga po čitavu noć ne mogu da spavam. Ja ću se žaliti ako ne prestanete. To stvarno nema smisla, znate li vi koliko je to strašno kad ja dole ležim...“ „U redu“, rekla je Natašina majka, „ako nekom od nas ubuduće bude potrebno da ode u kupatilo noću, gledaćemo da to uradimo u mraku, da ne škljocamo prekidačima“. Nije želela da bude ironična; oni su oduvek živeli u stanovima, i znala je da zvučna izolacija nije baš najbolja; čak je ljubazno zamolila ćerke da noću što manje „škljocaju“, zbog Brkićke. Devojke su se na to strašno zasmejale – škljoca njoj nešto u glavi – rekla je Nataša veselo, i nekoliko je dana imala dobar materijal za zezanje. Pored gospođe Brkić više nije mogla ni da prođe a da joj senka osmeha ne pobegne, pa je posle ljubaznog pozdrava brzo okretala glavu.

 

                    4

 

Četvrti sprat su Stojkovići delili sa Petrovićima: bio je to mladi bračni par sa kojim su se, uprkos razlici u godinama, najbolje slagali. Petrovići su imali malu ćerku, Slavicu – devojčica je bila nežna, plava, bistrooka – obožavala je Natašu. Nataši nije bilo teško da čuva decu kad god bi neko od porodičnih prijatelja  dolazio u goste. Znalo se da je to njen zadatak; sestra nije mnogo marila za malu decu, čak je bila i ljubomorna kad neko (pogotovo otac) makar i na trenutak posveti tuđem detetu pažnju. Nataša je maloj Slavici bila idol – devojčica je vukla rukave svoje odeće u pokušaju da joj budu dovoljno dugački, da prelaze preko prstiju. Šta radiš, dete, pobogu? Hoću da budem kao Natata. Petrovićki se to nije naročito dopadalo; „Natata“ je nosila očev šinjel (pa su joj vojnici na ulici salutirali), imala je krst oko vrata i crne rukavice kojima su prsti do pola bili nevešto isečeni. Napravila je sama tri rupe za minđuše na istom uhu. Petrovićka nije poznavala nijednu devojku koja se tako oblači. Još je i kosu ofarbala u boju trule višnje, i ponekad je tapirala da štrči na sve strane, kao Slađana Milošević. Nije joj bilo dosta što sebi pravi lude frizure, nego je šišala i mlađu sestru i uplitala joj trake u kosu (kao što Boy George nosi), pa su devojčicu nastavnici vraćali kući „jer škola nije cirkus“.

Kakva su to deca, zašto se tako oblače, pitala se. Mi smo bili siromašni, sa sela došli u grad, sramota nas je bilo da budemo pocepani, hteli smo da sve na nama blista. A oni? Kao prosjaci. Baš nedavno joj se rođaka žalila na sina (bio je to momčić iz Natašinog društva, jedan od onih sa Davorovog ulaza). Triput mu je bacala iste farmerice u kantu za smeće. Prvi put je izvadio pantalone iz kante dok smeće još nisu izneli iz stana. Ona je sledećeg puta sama odnela džak u kontejner iza zgrade. Izvadio ih je on i tada, i ugurao u mašinu; sutradan su opet bile na njemu. Treći put ih je žena isekla na nekoliko mesta kako bi ga sprečila da stari komad odeće ponovo vrati. On ih je ipak doneo i molio stariju sestru da ih ušije na mašini. Pristala je, ali ako se on obaveže da će joj mesec dana biti rob. Sad jadan trči svaki čas u prodavnicu, kupuje joj cigare, kuva kafu; i on, i celo društvo sa Davorovog ulaza. Rođaka se smejala sa dozom nelagode, videlo se da ju je sramota što mora pred ljudima da se pravda za sinovljevo oblačenje. Mogli bi ljudi inače da pomisle da je to njena nemarnost, a to bi onda bilo nešto drugo. Govorkanja su ionako bila glavna zabava žena u malom gradu. Nije problem bio samo u izgledu te dece; bilo je tu i nešto drugo – potpuno odsustvo ambicija. Mogli su po ceo dan da sede ispred Davorove zgrade i da ne rade ništa. O čemu više pričaju? Kako nisu jedni drugima već dosadili? I ta devojka sa njima, čija je to cura? Ničija, rekao joj je sin. Naša, ispravio se. I šta to onda znači? Verovatno – svačija.

 Petrovićka je uzdisala slušajući rođaku i pitala se šta će se sve još promeniti dok njena Slavica malo poraste. Hoće li onda devojke bojiti kosu u zeleno i bušiti nos umesto ušiju? Nasmejala se svojoj ludoj pomisli; to je ipak bilo nezamislivo. Da neće možda i da se tetoviraju? Pri pogledu na nežno lice svoje devojčice, bila je ubeđena da se tako nešto njenoj Slavici ne bi moglo desiti. Ipak sve dolazi iz kuće.

Ko zna šta muči Natašu, razmišljala je ponekad. Rešila je da je obavezno o tome pita, pogotovo što je devojka kod nje rado pila kafu. Petrovićka je znala kako da je usluži „kao odraslu“, iznosila je i pikslu na stočić, i značajno namigivala („neću reći mami“). Tek sad joj je bilo krivo što je nehotice igrala „dvostruku igru“, i nedavno Natašinoj majci govorila o tome kako je neprilično to što Nataša nosi krst oko vrata. Na religiju se nije gledalo sa simpatijom, iako su bile osamdesete, pa je sve ono što je pratilo posleratnu izgradnju zemlje, uključujući tu i odnos prema crkvi, bilo prilično ublaženo. Ne bi to bilo strašno da Natašin otac nije prvi čovek njihove divizije, svi ga u gradu znaju, i dete ga na taj način izvrće ruglu. Misliće ljudi – kad ne može da ukroti rođeno dete, kako će onda celu diviziju? Majka je, pod uticajem koji je Petrovićka izvršila, pokušala istim rečima Nataši da skrene pažnju na to. (Ipak, iz opreza nije rekla da je baš Petrovićka o tome govorila; neodređeno se izrazila o nekim komšinicama, pa je Natašin bes bio raspršen na čitavu gomilu nesimpatičnih oficirki, od Brkićke pa nadalje. Sve te dokone žene, i njihova škljocanja...) Dobro, rekla je devojka, ako je važnije šta govore te žene nego kako se oseća tvoje dete, onda je sve u redu. Umesto da skine krst, sutra je u školu pošla sa tri krsta oko vrata, i nije ih više skidala. Koliko onaj jedan nije upadao u oči, toliko su sva tri sada bila nesnosno upadljiva. Ali, bila je odličan djak, takmičar. Profesori njene gimnazije svojim su đacima govorili „vi“ kao da su već studenti, i nisu se mešali čak ni kad je Natašina odevna kombinacija prelazila svaku meru. Dešavalo se da devojka obuče košulju i zakopča je na leđima, a zatim i očev džemper sa „v“ izrezom okrene naopačke, tako da je izrez pozadi. Prvi utisak, kad bi neko video Natašu s leđa, bio je da je sve u redu (dugmad košulje i izrez džempera savršeno naležu), osim što je glava okrenuta naopačke. Sve se to završavalo u najgorem slučaju tako što bi profesor engleskog jezika prvo izvršio raciju u wc-u, pokupio nju i ostale pušače, a zatim rekao – mora da ste bili pospani jutros kad ste se oblačili, Nataša; da vidimo znate li lekciju. Lekciju je znala. Štreber i vucibatina, sa glavom okrenutom na pogrešnu stranu; vođa bune, predvodnica koja skače po stolovima pred pismeni zadatak, šutira sveske iz ruku đaka koji se tresu i uče do zadnje sekunde, i mašući rukama kao da drži zastavu, peva: „Bandiera rossa la triumfera“. Bilo je i onih koji su joj (ne bez zlobe) prišili nadimak „Matija Gubec“, jedan od mnogih nadimaka koje je nosila. Krstovi? Bili su oni samo jedan detalj u nizu i niko joj u školi nikad o tome nije govorio. Mnogi su bili vernici; to je bila drugačija, slobodnija sredina od one oficirske, sa jasno i nedvosmisleno postavljenim pravilima, čak i kad nisu zapisana u direktivama i pravilnicima.

Ne znajući da je baš od nje potekla ta priča o krstu, devojka se uz kafu požalila Petrovićki. „Njima je najvažniji tatin posao“, rekla je. „Pitala sam ga jednom šta bi uradio kad bi neko pred tenk kojim upravljaju njegovi vojnici izveo njegovu ženu i decu. Komandovao bih da tenk krene, rekao mi je. Šta će oni pred tenkom. Ali tata, nisi me slušao, oni bi tu bili dovedeni kao taoci, rekla sam mu. On mi je odgovorio – zadatak mora da se izvrši. Mi živimo od plate koju primam od vojske da branim ovu zemlju; ja sam dao reč, ja moram da je održim. Kad mi je to rekao, to je bilo isto kao da me i zgazio tim tenkom.“

Petrovićka se zamislila. Da li bi njen Momo isto tako prešao tenkom preko nje i Slavice? Narednih dana bila je naglašeno nervozna i neljubazna prema svom čoveku i sadržaj njenog neprekidnog gunđanja mogao se svesti na pitanje: posao ili ja? Njen čovek srećom nije bio komandant divizije. Dok on dođe do visokog čina, tešila se, ko zna šta će se sve promeniti u vojsci. Ali nek mu bude jasno, on tenkom preko mene i Slavice neće ići, zaključila je. Kad je došlo do toga da se raspravlja o vratima, stala je prva na Natašinu stranu. Vojničine iz zgrade sve su joj više išle na živce svojim nesavitljivim i zastarelim načinom života.

 

                   4a

 

Četvrti sprat je i poslednji, iznad njega je vešernica, koju niko ne koristi; posle toga ravan krov, na koji može da se izađe (ali se vrata od tog izlaza zaključavaju, da ne bi skitnice i vucibatine vršljale po njemu). Nataša je samo jednom bila na tom krovu i tada je prvi put zapalila cigaretu pred majkom. Majka je zatim ocu rekla: ti si pušio dok su one bile male, nisi ih ni trenutka poštedeo, sad nemaš nikakva prava da im braniš da puše ako same žele. Otad se Nataša više nije ustručavala da zapali u stanu, pa ni Petrovićka nije morala značajno da joj namiguje kad je ponudi kafom.

Na četvrtom spratu je, s desne strane od stepeništa, bio stan Stojkovića; prekrasan stan, sa visokim plafonima, u starinskoj zgradi prepravljenoj za vojne službenike. Nikad pre nisu stanovali u tako lepom i funkcionalnom stanu, i ni za jedan se, kao za taj, nisu vezali. Bile su to, nesumnjivo, srećne godine njihovog porodičnog života, ali to će shvatiti mnogo kasnije, kad nesrećnije krenu neumoljivo da se ređaju, bez predaha i milosti. Njihovu sadašnju sreću (u vreme slomljenih vrata) remetilo je samo čudno ponašanje starije ćerke. Neki đavo ne dozvoljava da sve bude dobro. Slagali su se bolje od mnogih parova, novca je bilo taman koliko treba, deca su bila dobri đaci. A eto, već nekoliko dana, kad uđe u prodavnicu, Natašina majka oseća kako se žene došaptavaju gledajući u nju. Neke su prodavačice naglašeno neljubazne, iako je do pre neki dan bilo sve u redu. Drže se prema njoj kao da u kući taji serijskog ubicu. Znala je da je to zbog slomljenih vrata.

Sve je počelo kad se Nataša upoznala sa tim Nikolom. Njeno je dete dobro dete; uvek je bila takva. Nije se ni primećivala, toliko je dobra bila. (Stojkovići su u godinama koje su prethodile svu pažnju usmerili na bolešljivu mlađu ćerku. To je surova realnost mnogih porodica. Stvari ne mogu da se postave drugačije; kad naiđe kriza, roditelji instinktivno pomažu tamo gde je najpotrebnije. Vreme nije neograničeno, začas se iscrpi broj sati koje donosi dan. Neko zbog toga uvek stvari posmatra iz prikrajka, i tako godine prođu.)

Bila je dobro dete dok nije došao taj mladić, stariji od nje, opasnog pogleda. Kad je čovek sa njim u društvu, oseća se nelagodno. Njeni su drugari stalno svraćali; jednom su Nataši celu rođendansku tortu pojeli pre rođendana, pa je morala da joj pravi drugu; ali to su bila deca u odnosu na Nikolu, čak i ako su bili istih godina kao on. Pod njegovim je uticajem počela da puši, zatvorila se u sebe i postala osorna. Prestala je da govori sa njima o svojim problemima. Pre toga, bila je bolja od svih. Nataša je nepokvarljiva, hvalila se majka svim komšikama. A sad?

Verovatno je žena podsvesno znala da ne može baš za sve da okrivi Nikolu, ali ko bi onda mogao da bude kriv? Nešto je činilo Natašu drugačijom; možda je sama postajala drugačija. Stojkovići su voleli svoju decu i živeli mirnim životom, kao bezbroj drugih parova čija očekivanja nisu bila neskromna, a porodični mir i stabilnost predstavljali vrhovno dobro. Principi nasleđeni od roditelja, roditeljskih roditelja i njihovih roditelja, generacijama unazad. U takvom je scenariju bilo nezamislivo da neko sam od sebe počne da prezire vrednosti koje porodica sobom nosi, zato je morao da se nađe krivac koji dolazi iz opasnog, pokvarenog spoljnog sveta. Da je tu njena majka, baba Mila, detetu bi svako veče pred spavanje otpevala bajalicu protiv uroka: „bež’te uroci po potoci gde ide studena vodica...“ Da je tu majka njenog muža, ispričala bi neku od seoskih bajki u kojoj đavo šuruje sa čudnim životinjama i sve zlo dolazi od njega. Ljudi su tek naivne igračke u njegovim rukama, koje može spasiti samo božja milost; utoliko je najvažnije pomoliti se. Ali, to su sve gluposti i praznoverice starih ljudi. Ono što ona zna jeste nepobitna činjenica da nešto utiče na njeno dete, neko sipa otrov u njen neiskvareni duh, neko ko se dovoljno otrova napio tokom svog mladog života, u drugačijoj kući, sa drugačijim roditeljima, pa ne može ni sam da izađe na kraj sa tolikom zatrovanošću, mora da je podeli sa nekim. Bilo bi joj žao Nikole (kad bi taj mladić mogao da se posmatra negde daleko od njene ćerke), ali ovako, on je predstavljao samo opasnost i ništa drugo. Bila je na granici da počne da ga mrzi usled tog straha.

Preispitivala se svakog dana da li su ona i muž nešto pogrešili otkako se ta pretnja nadvila nad porodicom. Čim je Nataša ispričala s puno poverenja da je Nikola njen momak, raspitali su se o mladiću (nije bilo teško, čak nije bilo potrebno ni da napuste zgradu u kojoj su živeli) i sve što su saznali uverilo ih je da je on poslednji momak kog bi komandant divizije i njegova žena poželeli svojoj devojčici. U toj provincijskoj sredini nije ni bilo mnogo onih koji su bili u popravnom domu; ni za jednog osim Nikole nisu čuli. Zašto baš on da se dopadne njihovoj ćerki? Postoji li neko pravilo po kome to mora baš tako da se desi? Znala je jedno: Nataša neće da ga ostavi, pogotovo ako pomisli da je on sam u borbi protiv celog grada. Oduvek je skupljala one odbačene, usamljene, izgnane; uvodila ih je u društvo, tražila da im se pruži prilika. Nikad se ta neće pridružiti masi koja u nekog upire prstom. Ako žele da je sačuvaju, ne smeju ni sami da pokažu da su deo te mase. Moraju da smisle drugo rešenje. Dugo su razgovarali; na kraju, odlučili su da bi bilo najbolje da pozovu mladića na razgovor, upoznaju se sa njim i upoznaju njega sa principima koje porodica Stojković ima, pravilima po kojima živi, vrednostima koje neguje. Smatrali su da je taj postupak najpošteniji, to je moglo da bude sklapanje primirja pre nego što je došlo do rata, mogao je to biti dogovor o uzajamnom nenapadanju; major je sigurno znao sve o tim strategijama za mirno rešavanje mogućih sukoba. Možda su se nadali da će ga tim postupkom čak malo i uplašiti. Svakako je bilo bitno da on shvati kako Nataša nije bilo čija ćerka, nego dete odgajano na najbolji način, koje oni neće tek tako prepustiti ko zna kakvim uticajima. Major je pritom zaboravio na jednu stvar koju je istorija bezbroj puta potvrdila – jedna je strana uvek kršila sporazum o nenapadanju; takvi su ugovori bili samo trik da se drugoj strani umrtvi pažnja. Po nepisanom pravilu, ugovor je uvek kršio osvajač, a ne strana koja razmišlja o odbrani. U ovom slučaju, jasno je, Nikola je bio osvajač. Izgleda da sav nauk učen u vojnim školama ništa nije vredeo u momentima kad je na scenu stupala prava ratna opasnost. Komandanti bataljona i divizija iskreno su verovali u stvari koje su prenosili vojsci pod svojom komandom; ipak su, izgleda, bili bolji u večernjim sedeljkama uz piće i pesmu i u kupovinama regala za svoje nervozne žene s uštirkanim šustiklama.

Mladić je došao na dogovoreni razgovor i strpljivo je saslušao sve što su oni imali da mu kažu. Mi smo čuli da si ti imao izvesnih problema, rekli su mu. Nije se prezrivo osmehivao, nije se ni na koji način suprotstavio. Tražili su da obeća kako će voditi računa o Nataši i kako neće uraditi ništa što bi se kosilo sa njenim načinom života i principima po kojima se živelo u kući Stojkovića. Mladić je obećao. On i Nataša su zatim otišli u njenu sobu. Ohrabrena uspešnim završetkom razgovora, majka im je napravila sok na rastvaranje i stavila grickalice u činije. Ušla je s poslužavnikom u sobu. Nataša je sedela Nikoli u krilu i on je držao ruku na jednoj od njenih dojki. Nije je izvukao kad je majka ušla. Žena je spustila poslužavnik na sto i posramljena izašla. Ispričala je mužu šta je tamo videla. Verovatno su već tad znali da je ugovor o nenapadanju bio samo varka.

Pošto nije vredelo govoriti s Nikolom, jedino što je preostalo bio je razgovor sa Natašom, a to je bilo skoro jednako nemoguće kao i prvo. Otac je njoj prepustio da govori sa ćerkom; smatrao je da je to dužnost majke i da očevi i ćerke ne mogu da načinju tako delikatne teme. Tako je bilo od pamtiveka i tako će uvek biti. Ali ni ženi nije bilo lako da pokrene teme koje su se sad nužno nametale. Šta će biti ako im ćerka zatrudni? Upropastiće svoj život, a ni njihov neće biti nedirnut. Priča o tome bila je tabu tema i ona nije znala kako da je otvori. Za početak, najvažnije je bilo staviti devojčici do znanja da kući mora da stiže na vreme. Čvrsto su verovali da je to jedna od garancija da se ne može dogoditi ništa zaista opasno. Dan je dan, danju se svi pomalo ustežu da pređu određene granice, dok noć sama po sebi nosi gomilu izazova. Nataša je morala da se vrati kući do devet sati; ako zakasni, dve nedelje neće da izađe iz stana. Neka ne očekuje da će oni da zaborave na to što su rekli. Kad je prvi put zakasnila, znala je da mora da odsluži dogovorenu kaznu i da oni neće da popuste. Uzalud su joj dugokosi drugari pevali pod terasom. Po isteku kazne, roditelji su je pozvali da ponovo porazgovaraju o njenom ponašanju i naprave dogovor pre nego što život dalje krene normalnim tokom. Majka je rekla da se zakašnjenje više nikad ne sme ponoviti. Sledeći put neće čekati da prođe sat i po do njenog povratka. Prođe li deset minuta od dogovorenog vremena, odmah će da zovu miliciju, pa nek je milicija traži i dovodi kući.

Pretnju je Nataša izgleda ozbiljno shvatila, pošto se zakašnjenja više nisu ponavljala. Svake večeri, bez obzira da li je izlazila sa Nikolom ili sedela ispred Davorovog ulaza, u par minuta do devet mogli su da se čuju njeni užurbani koraci. Trčala je uz stepenice, kao da će u devet, poslednjim otkucajem sata, da se razbije čarolija, a kočija pretvori u bundevu. Ona će onda svakako da ostane u ritama pred svojim princem. U devet, a ne u ponoć kao u bajci; kao da je živela u prepotopska vremana. Ali, očigledno se pomirila s tim, nemajući volje da se bori za bilo kakvu promenu. Osim priče o stizanju na vreme, ostale pretnje su u velikoj meri blokirale svu njenu borbenost, ali i veliki deo njene životne radosti. Majka to nije shvatala. Ona nije znala kako da bude sigurna da dete neće da krene pogrešnim putem; jedino čime je raspolagala kao oružjem, bio je sopstveni život. Za svaki slučaj, ne shvatajući težinu te priče, zapretila je da će da skoči sa terase ako Nataša počne da se drogira ili zatrudni. A Nataša je i tad, kao i kasnije, verovala da ljudi uvek misle ono što govore i da su spremni da urade ono što su najavili. Kao i u priču sa tenkom koji će da ih pregazi uz očevu izričitu naredbu, dete je poverovalo i u priču o skakanju sa terase. I bez te priče, ona nije imala nikakvu potrebu da poseže za drogama ili da spava sa momcima. Ali, kao što joj je izgledalo da ih je otac tenkom već pogazio, isto tako joj se činilo da je majka odavno skočila s te terase i da na spomeniku koji krasi njen grob piše: „zbog Nataše“.

Stvari se nisu popravljale. Ređe je govorila o Nikoli i uglavnom izlazila sa starim društvom. Nosila je kasetofon i baterije, puštala drugarima nove pesme koje je subotom uveče snimala sa austrijske radio stanice, pušila je više nego ranije, izostanci iz škole su se gomilali. Nekako je stigao i raspust, ali ne i opuštanje. Majka je obigravala oko nje pokušavajući da u igru vrati raniju intimnost. I dalje se trudila da zapamti koji bend izvodi koju pesmu (a to čak nisu znali ni oni ispred Davorovog ulaza), ali je Nataša i u tu vrstu razgovora nevoljno ulazila. Jednog dana majka je prišla dok je devojka prala sudove da joj podvrne rukave koji su se kvasili. Devojka je istrgla ruku. Majka je zgrabila sa užasom i povukla rukav nagore. Na podlaktici je bilo 5-6 linija, očigledno isečenih skalpelom, žiletom ili nožem. „Šta je ovo?“, povikala je potpuno izbezumljena. „Ništa.“ „Kako ništa, govori!“ „Bratimili smo se.“ „Ko se bratimio?“ „Ja i svi.“

Vreme se sporo vuklo, dani su prolazili gori jedan od drugog, Nikola se više nije javljao, a ni Nataša se (pobegavši u sebe) više nije javljala. Prvi put se obratila sa nekom molbom tek pred Novu godinu: zamolila je roditelje da sa društvom proslavi taj praznik u svojoj sobi. Pristali su odmah, nadajući se da će to pomoći da napetost u kući padne i ranija radost se vrati. Već neko vreme zapostavljali su mlađu ćerku, mezimicu, uzalud tražeći način da Nataši pomognu da izađe iz tog stanja, koje je zarobljavalo i celu porodicu. Ona je bila Trnova Ružica, dotakla je u polusnu zaraženo vreteno; oni su bili dvorjani zatočeni istom kletvom.

Đavo nit’ ore, nit’ kopa, kažu stari ljudi, pa smišlja načine da svaku stvar učini što težom. Samo što su roditelji napravili dogovor sa Natašom o proslavi, svoj su dolazak najavili roditelji njene majke. I to je bio prvi put otkako se žena udala da su poželeli da dođu za Novu godinu u njihov grad. Nije bilo načina da ih odbiju.

Deda Ratko je bio učesnik rata, kako je njegovo ime najavljivalo. Pešačio je kroz celu zemlju, od juga do severa, da istera mrskog okupatora. Sad je dolazio na sever vozom, nije više bilo okupatora, ali on je nastavio da živi kao da su oni i dalje svuda prisutni. Za razliku od ovih majora koji igraju kola i okupljaju prijatelje (iako se kunu da će nastaviti istim putem, i sa puta neće skrenuti), on je bio ona prekaljena generacija koja je pod crvenom zvezdom gradila razrušenu zemlju i u njegovom svetu nije bilo vremena za zabavu. To su najintenzivnije osećali oni koji su sa njim morali da žive: baba Mila (sa svojim bajalicama koje pred njim naravno nije smela da izgovara), njegov sin i snaja koji su već zbog svoje mladosti, veselja i potrebe za društvom nazivani najpogrdnijim imenima, zatim njegova unučad, nova generacija koja je govorila sasvim drugačijim jezikom i bila bezbroj svetlosnih godina daleko od njegovih shvatanja.

Nataša je pripadala tom drugom zvezdanom univerzumu. Spremajući se za školu, naglas je ponavljala refren pesme koju je Billy Idol upravo pevao sa TV ekrana. Deda Ratko je sedeo na kauču, ukočen, kao u grmu iz kog vreba neprijatelja, ali nije imao pušku. Billy je pljunuo, razmazao pljuvačku po licu kreveljeći se, zatim se bacio na pod i počeo nad svojom gitarom da izvodi opscene pokrete. Deda je gledao paralisano. Nataša je bacila još jedan pogled na njegovo skamenjeno lice. Cenila ga je, bilo joj je žao što je uvređen, osećala je krivicu što je mlada, što voli muziku i što nije pešačila kroz celu zemlju da istera okupatora. Cenila ga je zato što je cenila poštenje, isposništvo i spremnost na žrtvu, ali je bila svesna gde vodi njegov strah za urušavanje vrednosti kojima je posvetio svoj život. Nije bilo šanse da objasni dedi da Billy Idol nije okupator; ona i deda nikad u životu nisu razgovarali. Da kaže dedi da je Brkićka okupator, a ne Billy Idol, on to ne bi razumeo. Neki ljudi gaze tenkovima druge ljude, neki pevaju; takav je svet. Nataša je znala da ne razume taj svet, a deda je mislio da mu je sve jasno, i to je bila barijera koja nije dozvoljavala razgovor između njih. Najteže je bilo Natašinoj majci; trebalo je zadovoljiti obe generacije – stroge roditelje koji ni nju nisu štedeli svojih prekora, i mlade, nesrećne, uzburkane duše, kojima bez obzira na sav pesimizam i životna nesnalaženja, doček Nove godine još uvek nešto znači, makar kao povod za muziku i smeh. Dogovorili su se da organizuju obe proslave, onu za starije u dnevnoj sobi, i onu za mlađe, u Natašinoj.

Bila je to još jedna prilika da se nesrećna žena uveri kako onda kad želiš da ugodiš svima, na kraju ne uspeš da ugodiš nikom. Nataši i njenim drugarima rečeno je da ne smeju da unose alkohol. Nataša je pristala, da ne izgube mogućnost za slavlje – te godine nijedan im drugi prostor nije bio dostupan. Bila je čvrsto rešena da u nastupajuću godinu i novi život uđe potpuno trezna.

Zvono na vratima najavilo je još jednu grupu posetilaca, onda kad su skoro svi već bili tu. Nataša je otvorila vrata. Na ulazu su stajali Davor i Nikola. U Nikolinoj ruci bila je knjiga, Heseov Stepski vuk. Na prvoj strani posveta, netipična, uzdrmavajuća. Nikola je pred njom stajao kao pred Proročištem. Majka je gledala iz dnevne sobe; odmah joj je bilo jasno da će sve krenuti po zlu.

U Natašinoj sobi, Nikola je iz unutrašnjeg džepa jakne izvukao flašu džina. To je žena saznala kasnije, kad su već ona, major Stojković, baba Mila i deda Ratko, celu noć dežurali nad Natašinim nepomičnim, komatoznim snom, ne znajući da li da je nose u Hitnu pomoć ili da je samo puste da se dobro ispava. Pila je samo džin i tonik, rekli su njeni drugovi, čudeći se da je to moglo tako brzo da je obori. Uvek je ona zadnja ostajala trezna i vodila njih pored Drave, na trežnjenje. Ovoga su puta neke sklupčane emocije tražile da budu ugušene ili bar vraćene u svoje skrovište. Devojka je činila sve da ostavi utisak potpunog mira. Džin je bio njen privremeni, lažni saveznik.

Svima je laknulo kad su baba i deda otišli ponovo na jug; Nataša se njihovog odlaska nije ni sećala. Njena je majka ostala sa još jednim tegom na duši – sve do tog časa mogla je strogim roditeljima, u neredovnim telefonskim razgovorima, da servira priču kako je sve u redu. Nije bila bliska sa njima, valjda zbog njihovog staromodnog stava prema svemu, ali joj je bilo bitno da slika o njenoj porodici u njihovim očima bude nepomućena. Ipak nije prihvatala nagoveštaj da prava bliskost između starih roditelja i odrasle dece nije ni moguća. Njoj i njenoj deci to se neće nikako dogoditi, samo da Nataša jednom shvati koliko je vole, koliko se brinu. Samo da se ne zapali na nekom trgu u znak protesta protiv nepravdi, tenkova ili bilo čega. Ili da ne ode u Indiju sa Nikolom, ili neku drugu daleku zemlju gde će on neminovno da završi. Zašto to dete nimalo ne liči ne nju? Njoj se mladić kao Nikola nikad ne bi dopao; on nosi neku težinu, koja se nikad neće izlečiti.    

Nedugo nakon dočeka te ružno najavljene godine, ujutru ih je probudilo čudno šuškanje na stepeništu iznad njihovog stana, pored vešernice. Neki beskućnik je gore proveo noć. Usplahirena žena, uznemirena svojim brigama, vratila se nazad u stan sa unezverenim izrazom lica. Šta ćemo sad, koga da zovemo da istera ovu propalicu? Nataša je izašla. Vratila se za par minuta. Na zaprepašćenje uplašene žene, rekla je: ne brini, to je samo Glavica. Zamolila sam ga da ode, jer će ljudi iz ove užasne zgrade da mu prave probleme. Svi ste vi Brkićke, dodala je i otišla u sobu.

 

                   4b

 

            Još uvek smo na četvrtom spratu, u stanu Stojkovića, doduše u njegovom gornjem delu, tamo gde se gnezde pauci (ne želimo time da kažemo da gospođa Stojković nije redovno otklanjala paučinu, to nikako; doduše, na njenim stolovima nije bilo uštirkanih heklanih šustikli, a bilo je i drugih razloga, važnijih, zbog kojih je nikada nećemo izjednačiti sa gospođom Brkić). Plakari u komfornom stanu sezali su do plafona, i u jednoj od najviših pregrada stajao je Natašin dnevnik. Čitamo:

„Oni misle da ja ništa ne razumem. Roditelji, Nikola, svi. Ovo mrtvo more od grada ima jedan kalup, porodica ima drugi, Nikola treći. Najluđe je bilo kad me je srela njegova (bivša?) devojka. Kaže – ti ćeš najbolje da mi kažeš šta se to dešava kad Nikola prestane da dolazi svaki dan. Da li se tako ponašao i dok je sa tobom bio u vezi? Šta sad ja da radim? Gledala sam je sažaljivo, kao što neko kome je sve izgorelo u požaru gleda drugog ko se opekao na plamenu šibice paleći cigaretu. Mila moja, došlo mi je da joj kažem, nije to ništa, vratiće se on, možda, a možda i neće. Jesi li ti za jedno piće? Kad sam je pogledala, onako krhku i slomljenu, nisam joj ipak rekla ništa. Nikola ide svetom i ostavlja za sobom ruševine. Mislim da ne želi to da radi. Nekakva suluda kazna prikačena je za njegov život, možda će da je spozna i povuče se sasvim od ljudi. Ali dok je ne spozna, svuda će za njim da ostaju strnjišta, kao nakon šumskih požara, i ljudi će po tome lako moći da prate njegova kretanja.

Za to vreme, onaj KvaziNikola proganja me svakog dana. Stariji je od mene sigurno deset godina. Nikako ne mogu da zapamtim kako se zove. Nekoliko puta smo izašli na piće. Zasmejao se kad sam konobaricu u pivnici pozvala imenom, a njegovo ne mogu da zapamtim. Što bih ga i pamtila – ni po čemu mi nije značajan, osim što čudno podseća na Nikolu. Pričali smo o svemu, dobar je sagovornik; pomalo se razmeće, želi da impresionira devojčicu. Pitala sam ga šta bi radio da devojka sa kojom je u vezi odbija sa njim da spava. Rekao je da bi to prihvatio kao normalno u prva tri meseca veze, a posle bi ona već morala da promeni nešto u svom stavu, ako ga voli, ako su već zajedno, ako imaju poverenja jedno u drugo. Kako je mogao tako precizno da izračuna da je tri meseca tačno vreme da se zaljubljenost pretvori u ljubav, stidljivost u poverenje, devojčica u devojku? Ili ima mnogo iskustva, ili želi tako da izgleda; samo, gde je tu spontanost? Ako bismo danas počeli da izlazimo, da se ’zabavljamo’, morala bih da precrtavam dane na kalendaru, sve do isteka ’pripravničkog’ staža. Reći ću ti u poverenju, kaže mi, nije mi strano da ponekad odlutam uz pomoć nekog opijata. Radim u kafiću, mogu to sebi da priuštim.

Da, bio sam s tom curom posle Nikole, potvrđuje. I ona mi je rekla da je podsećam na Nikolu. Pitam ga zar mu ne smeta što bi u mom životu bio samo zamena za Nikolu. On tvrdi da ne. Ubeđen je da ne bi bio samo zamena. Zar je toliko očajan? Kreće se po strnjištima koja je Nikola ostavio i skuplja preživele? Šta je to što ga vuče devojci koja mu na prvom sastanku kaže da bi bio samo zamena?

I kakva je to ludnica da se tako ponavljamo i vrtimo u krugovima: ja i Nikola, Nikola i devojka, devojka i on, on i ja? Kakvi su to obrasci dopadanja i uzajamnog privlačenja iz kojih ne možemo da se spasimo? Ja želim da mi se dopadne neko ko nimalo, ni po čemu ne podseća na Nikolu. Ja želim da mi se ne dopada neko ko podseća na Nikolu. Ja želim Nikolu. Ne, ovo je slučajno zapisana rečenica, ovo nije tačno, ovo je nepotrebno. Precrtala bih, ali ne volim ušarane sveske.

Obrasci dopadanja i nedopadanja. Ja samo želim da izbegnem obrasce. Propovedam antimoral, govorim Ivani o tome i ona me gleda praznim pogledom. To je samo bunt protiv lažnog, malograđanskog morala, Ivana, kako ne razumeš. Protiv Brkićke. Budale, još misle da je Nikola propalica, a njihova su deca budući dobri građani koji ni mrava ne bi zgazili. Čekajte samo dok im neko ne da puške i tenkove, onda ću da vas pitam. Zbog takvih, svi će mravi jednom nepovratno izumreti, i mravi i ljudi, a ne zbog Nikole. On se bar pita šta je pravo, on bar divlja. Dobro, ponekad ima i na njegovom putu ranjenika. Ali ne prihvata u ruke tuđe zastave, ne izvikuje parole koje su drugi smislili, ne sklapa paktove ni sa kim.

Mogla bih, valjda, još uvek da ga volim. Smešan je. Tražio je da mu donesem 'Stepskog vuka', tobože želi da ga ponovo čita. Iskidao je prvu stranu da ne ostavi trag o ljubavi. Kosinskog je čitao, 'Obojenu pticu', sećam se kad je Mikiju govorio o tome. Voleo bi da i sam dostigne taj nivo ravnodušnosti koji je uspeo glavnom junaku, ali za to je popravni dom nedovoljan; potreban je bar jedan rat, mnogo mrtvih na putu, parole, zastave, još mnogo mnogo nesreće. Onda više niko ništa neće da oseća, bićemo zombiji gori od Brkićke, svi ćemo da uzimamo opijate i više nam ništa neće biti važno.

Hteo je da mu bude svejedno i zato je pobegao od mene; da bi mogao da vodi život u tupoj ravnodušnosti. Njegova majka, otac, očuh, možda čak i mlađi brat, nisu uspeli da izbegnu obrazac koji je njima namenjen. On se još batrga, iskače iz jedne, uskače u drugu priču, iz razvrata u bajkovitost, iz popravnog doma u besporočnost, pa onda u nešto treće, u tupu ravnodušnost. Je li tupa ravnodušnost kao završetak njegovog puta onaj njemu namenjeni obrazac? Možda se, neznalica, uhvatio u tu zamku.

Jednom je odsvirao pesmu napisanu za 'njegovu ljubav'. Znala sam da je to pesma koju svira svakoj novoj ljubavi. Nikola, shvati, uhvaćen si – ni taj obrazac u koji si upao nisi ti izmislio. Poznajem ja još takvih ptičica. Ptičica pevačica. Ko zna koliko puta ćeš tu pesmu još svirati, povraćajući nad sobom. Ovaj grad ima još podruma za tebe.

A onda, Davorov rođendan, pre neki dan. Ne znam jesam li očekivala da ga tamo vidim; ipak sam se iznenadila kad je došao. Čini mi se da mi Davor u poslednje vreme poklanja previše pažnje. Ne znam je li Nikolina uloga bila da to razruši ili da podrži. Možda su vodili 'muški' razgovor, meni iza leđa, i dogovorili se da ispitaju moja osećanja. Obojica će biti tu, ja nek se lomim dok (se) konačno ne prelomim. Obrazac: devojka kao plen koji dele između sebe, nakon rata.

Sad ne mogu da znam kako bi se stvari odvijale. Nešto drugo se umešalo – Peđa. Njega niko ne primećuje. On nikad ne govori. Samo se smeška. Pitom i drag. Nema devojku. Koji je obrazac po kome se odvija njegov život? Da nismo bili zajedno na tom rođendanu, verovatno bih ga za koju godinu i zaboravila, kao što ljudi uvek zaborave takve ćutljive tipove, slučajne prolaznike kroz tuđe živote. Pio je isto koliko i drugi. Smeškao se u početku. Niko mu nije smetao, niko ga nije zadirkivao. U jednom trenu bilo mu je loše. Nikola je pošao sa njim, da ne padne dok pokušava da povrati. U sledećem trenutku vitlao je polomljenom flašom, da njome dohvati Nikolu.

Povukli smo se, nadajući se da će Peđina agresivnost, izazvana alkoholom, brzo da prođe. Nikoli nije padalo na pamet da ga udari, da viče na njega ili da druge uvlači u problem. Takva razmetanja su za njega detinjarije; osim toga, bilo mu je jasno da Peđa protiv njega nema ništa, da će sutradan da se stidi zbog tog događaja i da je najbolje da svi iz toga izađu bez povreda. Požurili smo od Davorovog ulaza ka mojoj zgradi.

Peđa nije odustajao. Iako je klimavo stajao na nogama, a još klimavije se kretao, ipak je rešio da krene u poteru. Ostali se nisu usuđivali da priđu; ne prilazi se lako čoveku koji je pijan, u napadu ludila, i sa okrnjenom flašom u ruci. Jurio nas je sve do zgrade, a kad smo se brže-bolje popeli u stan, čuli smo kako divljački udara po vratima na ulazu.

Znam kako se mama i tata osećaju zbog toga i kako ih komšije posmatraju. Znam da će reći da smo Nikola i ja krivi. On je došao iz popravnog doma, a ja nosim krst i rukavice isečenih prstiju. Imam tri rupe na istom uhu za minđuše. Sigurno sam zavela Peđu, a Nikola je došao da mu se osveti. Ili neka slična romantična peripetija. Srećna sam što niko nije povređen, inače bi Nikola već bio u zatvoru. U bolnici, prvo bi nas gledali kao propalice i narkomane, ispirali nam želuce; tek posle bi nam, ako ne bi bilo kasno, pružili potrebnu pomoć. Ja sam osuđena na to da živim s ovim ljudima i da slušam njihove ocene o tome šta je ispravno a šta ne. 

U koji ću obrazac ja upasti? Sigurno ću morati u neki. Možda ću po tome kako mi je u glavi i telu bubnjalo poslednjih meseci, znati da postoji život, intenzivan, jak i surov, koji se otima svakom obrascu. Mogu da probam da to opet doživim s nekim drugim, sa KvaziNikolom, Davorom, ko zna kim, pevajući mu još neispevanu pesmu 'za mog bilo kojeg po redu dragana', povraćajući nad sobom.

Nešto je ostalo nedorečeno u tom odnosu i bojim se da će to da se vraća tokom godina, onako kako se vraćaju krizna razdoblja, vreme poplava, zemljotresi, bratoubilački ratovi, bolovi na prelomljenim kostima, uspomene na događaje kada smo nekog povredili. Moji će platiti, neko će zameniti staklo na vratima, ali ima još srče koja će ostati da po njoj gazim dok sam živa. Neću da pijem džin i tonik; od toga se čvrsto spava, ali ne volim kad mi dežuraju nad glavom. Ujutru, kad sam se probudila, prvog januara, dugo sam gledala u tatin portret, onaj što mu je nacrtao bivši vojnik. Jedna obrva malo podignuta, zapitano i šeretski. Gledao me prekorno – uvek će me odsad tako gledati. Mogla bih da ga iznesem iz sobe, ali portret nije kriv.“

 

                5

 

Ostaje još samo prostor pored vešernice, i biće završeno naše putovanje kroz četverospratnicu, od podruma do krova. Ovaj prostor ni po čemu nije poseban, osim što je tu jednom spavao beskućnik koga su u gradu zvali Glavica. Businger i Glavica bili su pogrdni nazivi po kojima su lokalni klošari bili poznati mladima; stariji se za njih nisu nimalo zanimali. Uglavnom su bili zajedno, ali jedne se noći Glavica odvojio i prespavao na tom delu stepeništa zgrade koju sad već malo bolje poznajemo. Može lako da se zaboravi; on ovde ne stanuje, on nigde ne stanuje i niko ga neće pitati za mišljenje o bilo čemu, a pogotovo ne o slomljenim vratima. Srećom, vrata nisu bila slomljena istovremeno kad je on boravio u zgradi, inače bi možda sva krivica bila svaljena na njegova nejaka pleća. Verovatno bi je on i prihvatio, pogotovo ako bi tim činom mogao da zaštiti Natašu od lova na veštice koji je tih dana bio na snazi. Ljudi iz zgrade nisu razgovarali sa prosjacima, gadljivo su od njih okretali glavu. A Nataša nije bila takva, znala je da priđe i njemu, kao što bi prišla bilo kom drugom nesrećniku. Tog dana kad ga je jutro zateklo u njenoj zgradi, položila je ruku na njega, nežno ga prodrmala, i ljubazno zamolila da siđe dok neko od matorih nije pozvao policiju. Bio je pospan i pomalo mamuran, a napolju je bilo hladno. Gurnula mu je polupraznu kutiju „Opatije“ u ruke i pomogla mu da ustane. Hajde, hajde, hrabrila ga je. Polako samo.

Tromim koracima napuštao je jedno od mnogih privremenih boravišta. Nekad su vikali za njim, pretili mu, gađali ga nekim predmetima sa prozora, iako nikome nije stvarao probleme. Nije bilo razloga da gunđa ili da se ljuti, njemu nije pripadalo ništa i niko nije bio dužan ništa da mu da. Ali, eto, našao se neko da i njemu uputi običnu ljudsku reč i pokloni nekoliko cigareta.

            Otpuhnuvši prvi dim cigarete, mislio je o tome kako u ovom usranom gradu postoji ipak jedno pristojno biće.