O knjizi „Trenutak slobode“ norveškog autora Jensa Bjernebuea - Jadranka Milenković
Sve je više glasova u svetskoj literaturi (čak i onih koji dolaze iz najrazvijenijih zemalja, dakle sa Skandinavskog poluostrva), koji ukazuju na to da većina ljudi provede život u mesečarskom stanju, u zombi teturanju po zemaljskom šaru, prateći isključivo programe ugrađene još u ranom detinjstvu, takve da život istovremeno i olakšavaju i čine besmislenim. Jedan od takvih autora je i Jens Bjernebue, pisac izuzetno radikalan u svojoj kritici savremene stvarnosti i ljudskog društva u celini, izvodeći najvažnije zaključke iz razmatranja ljudske prirode. Njegova osnovna tema je problem zla. Za života je bio poznatiji po društvenom angažmanu i svojoj ekscesnoj prirodi, iako je bio proslavljen i kao pisac. Neka od njegovih dela bila su zabranjena u Norveškoj, ali su tim pre skrenula pažnju svetske javnosti na njegov specifični književni opus. Bjernebue je bio u večitom sukobu sa društvom koje je beskompromisno kritikovao, bez dlake na jeziku, obrušavajući se perom na sve strukture na kojima društvo počiva, boreći se istovremeno sa depresijom i alkoholizmom. Svoj burni život okončava samoubistvom.
Jens Bjernebue naravno nije prvi književnik koji problem zla stavlja u centar svog književnog sveta; on se nadovezuje na razne autore koji su se, na ovaj ili onaj način, bavili tom temom. Neke od asocijacija su svakako Dostojevski, Ernesto Sabato, Dž. M. Kuci... Neki od njihovih junaka, i sami suočeni sa zlom kao jednom od osnovnih poluga koje pokreću svet, dolaze do ivice ludila, padaju u bunilo, pokušavaju samoubistvo ili na neki drugi način pokušavaju da pobegnu iz takvog sveta. Narator u romanu „Trenutak slobode“ nastavlja taj niz; on je (pojednostavljeno rečeno) depresivni alkoholičar sa velikim rupama u pamćenju koji svoj lutalački život po mnogim zemljama i gradovima završava radeći kao sudski poslužitelj u malom alpskom gradiću po imenu Hajligenberg. Čitalac se ne može oteti utisku da bi upravo tako izgledali neki poznati junaci velikih romana, pobunjeni mladići, poluludi od očaja zbog sveta kakav jeste, da su uspeli da dođu u doba od 46 godina koliko ima narator u romanu. Taj čovek o sebi ne govori bolje nego o drugima, nipodaštava se jednako kao i sve ostale, jedino što ga godine obavezuju da prestane sa laganjem, a sve ono što je video i doživeo traži da bude zavedeno u „protokole“ koje je nazvao „Istorijom bestijalnosti“.
„Mislim da je ovako i Sokrat izgradio svoju dijalektiku za odbranu kad su ga, nakon što je osuđen, a pre pogubljenja, prijatelji nagovarali da laže ili pobegne. On se izjasnio ovako nekako:
’Ne’, rekao je, ’ne mogu. Još u ovim godinama i s tako poznatim imenom!’
Čoveku je potrebna dijalektička nadgradnja da bi govorio istinu, i on je to znao. Ona je čoveku potrebna i da bi umro, jer su ove dve stvari povezane: uz svaku istinu visi nekakav vonj smrti, nešto od besramnosti smrti. Uostalom, i laž ima svoj odnos prema smrti. Niko to ne zna bolje od mene koji sam toliko lagao. No, to je već druga priča. Nije to tolika katastrofa jer se laž može ispraviti, može se korigovati novom laži, ona nije konačna i apsolutna. Ali zato istina – jednom kad izađe na videlo, neizbežna je – ona je brat smrti.“
Iako se ne seća važnih stvari iz svog života (sam nas upućuje na misao da ih je potisnuo jer su bile suviše strašne), ipak još uvek pamti strašna zverstva o kojima je čitao, kojima je svedočio ili o njima slušao od drugih. Vremenom, ta se svedočanstva gomilaju i ostaju jedino čime raspolaže; tako čine njegov život gotovo nepodnošljivim. U malom gradu pokušao je da pronađe mir među „medvedićima“ kako naziva većinu ljudi (pored njih tu su i skolastici, no oni su u stvari samo prerušeni, to jest malo obrazovaniji medvedići; i poneki retki eshatolog). Njegov pozni život lišen je svih ambicija (nekad je putovao, školovao se, čitao, pisao, slikao, upoznavao ljude na svim meridijanima); jedino što ga još drži je zapisivanje onoga što vidi i sopstvenih okrnjenih sećanja. Naziva se anarhoindividualistom, anarhokomunistom, ali i verglašem, koji sada samo čeka da dovoljno ostari, da postane starac plavih vena utonuo u sebe, da postepenim nestajanjem tela koje ne poznaje i koje mu je tuđe u ogledalu – konačno nastane on sam, pravi on. Posmatra nepravdu u kući pravde u kojoj radi i ako ne ode u krčmu, onda odlazi kući da zapisuje svoja razmišljanja o slobodi i istini.
A ta razmišljanja su veoma neobična. Sloboda je po njemu jedina stvar gora od istine. Istina je takođe strašna i, kao što smo videli, ima veze sa smrću. Laž se uvek može „ispraviti“ ali ne istinom, već novom laži. Ono što je u istini užasno i što plaši ljude je njena konačnost i nemogućnost korekcije. Ali, biti spreman na takvu istinu je jedino što vodi ka slobodi, tako sloboda postaje jedna funkcija istine. Svi ljudi naprotiv žive u laži. Tako se uče od malena. To se vremenom sve više usložnjava. Takav život vodi u bolest i izopačenosti svake vrste, sve do koncentracionih logora, velikih svetskih ratova i zverstava koja su gotovo nezamisliva. Ne samo laž, nego i čovekova sposobnost da apstrahuje imaju veze sa svim tim. Bjernebue se ne divi ljudskim bićima. Navodi brojne epizode kojima argumentuje svoje navode o laži, grehu, bolesti i ljudskoj bestijalnosti.
Trenutak istine – el momento de la veritad – preuzet je iz terminologije vezane za borbe bikova u Španiji. Izraz označava onu graničnu sekundu kada u ritualu borbe sa bikom dolazi do preokreta, ples i elegantne, zadate forme prelaze u drugi plan, a toreador nastoji da okonča borbu. Trenutak istine nastupa kad je igra gotova, kad je predstava završena, čovek skida masku i bik će umreti: istina je otkrivena.
Ljudske vrednosti je nužno redefinisati da bi bilo moguće živeti na jedan humaniji način, no da bi se tako nešto ostvarilo, prvi i osnovni uslov je da se stvari nazovu pravim imenom. Pod njegovu lupu dolaze jednako boljševici i fašisti, kapitalisti sa svojim haben-haben karakterom, lakomisleni turisti koji provode svoje vreme penjući se, pa spuštajući niz planine, iznova i iznova, takozvani ugledni građani sa svojim tajnim seksualnim aferama, roditelji koji poturaju maloletnu decu bogatim turistima za novac, antisemiti, Kozaci u svojoj sumanutoj borbi „za veru“ zarad koje spaljuju čitave zajednice, nacionalisti, zaluđeni idealisti, svi oni u kojima ne stanuje Sveti duh, nemaju religiju iako imaju crkve, nemaju umetnost, imaju samo računicu, pohlepu, lukavost i nasleđene zombi-pokrete. Da nije gorkog humora, bilo bi nemoguće pročitati sve te strašne epizode kojima se ilustruje njegova kritika ljudskog roda.
Primeri kojima Bjernebue barata uglavnom su iz novije istorije. Njegova sećanja obuhvataju period dečaštva i sećanja na oca (on je jedna od retkih svetlih, mada ne i idealizovanih figura u romanu), zatim sećanja na stokholmski period - period mladosti: vreme kad je stanovao po bordelima čitajući i vodeći manastirski život, no to je ujedno i vreme rata, zatim period boravka u Italiji i upoznavanje sa renesansnom kulturom (to je vreme njegove već ozbiljne depresije u kome stalno na ulici sreće bolesnu mačku: ne zna da li da je nahrani ili ubije – nemoguće je ne napraviti paralelu između te jadne, uplašene, polumrtve životinje i njegove sopstvene duše).
U knjizi gotovo da nema likova, pa je mačka o kojoj narator govori sećajući se italijanskog perioda čak i lik kome je posvećeno prilično njegove pažnje. Osim nje (ako je možemo nazvati likom) i naratorovog oca, u knjizi se pominju zvonar u crkvi (bivši rabin) koji je tu samo da bi kroz razgovore (o duši) autor izneo neka svoja razmišljanja, zatim sudija (bolesnik sa slikama na kojima su razne vrste seksualnih izopačenosti u kojima se zloupotrebljavaju deca, pojavljuju životinje), Oto (esesovac iz Estonije), dr Marija Rozenbaum (pripadnica komunističkog pokreta iz Nemačke, koja je zaglavljena u Stokholmu u svom pokušaju da prebegne u Moskvu; potpuno ispranog mozga ideologijom, rastrzana između vere u boljševizam i tuge za izgubljenom Nemačkom) itd. Svi likovi su tu samo u funkciji iskazivanja određenih ideja i retko se pojavljuju u više nego jednoj epizodi.
Trenutak u knjizi kada sve te zgrudvane i sabijene emocije doživljavaju svoju kulminaciju ipak se tiče Drugog svetskog rata i veličanja pobede, na jedan nesvakidašnji način. Iako je knjiga prepuna osuda fašizma, samih Nemaca i njihove grabežljive prirode, najstresniji trenutak u čitavom tekstu, za mene kao čitaoca, je momenat koji predstavlja završetak rata uništenjem japanskih gradova atomskim bombama. To je ono što njegova priroda ne može da prihvati kao nešto čime će se krunisati jedna pravedna oslobodilačka borba. Kao što sam Bjernebue nije mogao da podnese farsičnost suđenja ratnim zločincima ni način na koji je svet ustrojen nakon rata (jer je evidentno da je kapitalizam dobio rat, a samim tim, dobili su ga i fašisti), tako i njegov junak ne može da slavi slobodu koja se osvaja tako što je čovek izmislio oružje kojim odsad može sravnavati gradove, pokrajine, šta god poželi. Ko će to moći da radi? Oni u čijim rukama je novac, nauka, privreda, vojska. Oni su pobednici.
Sada je vladao potpuni mir, pogotovo u dva grada.
Međutim, akcija je sprovedena i mnogi ljudi su shvatili da medvedići odsad pa nadalje imaju potpuno nove i nečuvene mogućnosti da naškode jedni drugima, nijedno razaranje više nije bilo nemoguće: stigao je Trenutak slobode.
Bez obzira što ova knjiga nije za razbibrigu, i što nikog neće zaista nasmejati već ćemo ozbiljno porazmisliti kad je ponesemo prijatelju (da li on može da je izdrži?), to je ipak izuzetno dragoceno štivo, jer poziva na razmišljanje o sopstvenom životu, vrednostima kojima je taj život okrenut, licemerstvu kojem smo u toj meri predati da možda nesvesno preuzimamo njegove forme, a samim tim, hteli to ili ne, učestvujemo u zlu gotovo isto onako kako su to činili stanovnici nemačkih gradova u vreme rata, praveći se da ne znaju istinu o logorima i smaknućima. Čitalac nakon niza knjiga o ratovima, logorima, zverstvima, gulazima, i sličnim pitanjima koja se nameću čim se ozbiljno razmišlja o ljudskoj prirodi i današnjem svetu, može i da postavi sebi pitanje – zašto ja sebi ovo radim? – ali zatvaranje očiju je potonuće u zlo. Svedoci smo toga svakodnevno, jer svet je možda sve gori, ali su zato virtuelne realnosti koje se nude da bi se od istine skrenuo pogled sve brojnije. Dakle – zašto ja sebi ovo radim? Jer je prvi uslov za osvajanje slobode, prave slobode, a ne farsične simulacije – upravo mogućnost da se prizna realnost zla, nakaradnost uređenja sveta, kukavičluk svakog od nas da se suprotstavi moćnom i ravnodušnom svetu. A kad to priznamo, kad smo spremni da to problematizujemo i da i druge suočimo sa tim, možda nastupi neka vrsta ličnog, katarzičnog očišćenja. Ono je skupo, jer nepristajanje na igru koju svet (jedino) nudi znači gubljenje svih privilegija, ostajanje u bezvazdušnom prostoru samoće, tamo gde idu prognanici. Moramo da znamo da ćemo ostati bez podrške. Ali, laž je ono što čoveka nagriza iznutra. Sa lažima se mora prestati. Neko mora biti spreman na to da ne prihvati igru.
Bjernebue je bio spreman na to da je ne prihvati. Otrov svetskog bola koji je morao da proguta da bi predočio nama svoja otkrića, njega je ubio. Neka na nas deluje kao vakcina.
Jadranka Milenković
