Saramago, "KAIN" (autor eseja Jadranka Milenković)

            Saramago, „Kain“, izdavač „Laguna“, prevod Jasmina Nešković

          

                 

            Žoze Saramago je autor koji je poslednjih godina doživeo veliku popularnost među čitaocima. Razlog se ne može tražiti samo u tome što je ovenčan prestižnim nagradama, jer znamo da brojni nagrađivani autori i dalje ne prelaze okvire uskog kruga neke od čitalačkih grupa, ograničene žanrovskom opredeljenošću ili posebnim odlikama stila, zahtevnošću samog štiva ili posebnostima kulture iz koje potiču. Razlozi za veliku popularnost knjiga ovog autora mogu se tražiti u aktuelnosti i svežini njegovog stila, pronalaženju slika velike umetničke snage, važnosti tema, duhovitosti, bliskosti preživljavanja glavnih junaka čitaočevom unutrašnjem svetu. „Kain“ je jedan od romana koji to potvrđuju.

            Iako je New Yorker opisao ovaj roman kao dosad neviđenu blasfemiju Starog zaveta, bilo je još dosta pokušaja da se (književnim sredstvima ili filozofskom analizom) pokaže kako starozavetne alegorije ljudsku misao i delanje vode sasvim drugim putem nego što je uobičajeno viševekovno tumačenje. Jedna od sjajnih knjiga koja u tom smislu prethodi „Kainu“ je i knjiga Lešeka Kolakovskog: „Ključ nebeski“. Čitanjem obe knjige istovremeno, doživljaj bi mogao biti i uvećan u nekom smislu.

            Sa imenom „Kain“ došla sam u dodir prvi put negde na početku pohađanja srednje škole. Biblijski tekst nije mi bio poznat pre toga. Čitajući Heseovog „Demijana“, saznala sam prve stvari o Kainu i njegovom znaku, koji, po Heseovom tumačenju u romanu, obeležava one koji se razlikuju od većine, koji imaju drugačiju sudbinu, čije je pozvanje možda i sasvim suprotno nego kod „običnih ljudi“. To mi je tumačenje, tada mladoj i buntovnoj, predstavilo nosioce Kainovog znaka kao ne nužno pozitivce, već one koji su „s one strane dobra i zla“, čiji se postupci ne mogu ni meriti uobičajenim aršinima, ali koji će svoju ulogu buntovnika i prevratnika platiti izvesnim mučeništvom. No, Hese u tom smislu nije pokušao da obeshrabri svog čitaoca, i u tome je važnost njegovih romana, pogotovo kad se čitaju u godinama mladosti i sazrevanja. On je, naprotiv, pokazao da takav život ima i lepotu i smisao, ukoliko se neko ne opire svom pozvanju, ukoliko shvati svoje mesto i lepotu različitosti i spozna da je to izvesna prednost, kao što je i sam znak na Kainovom čelu neka vrsta zaštite kojom ga Bog, iako obeleženog, čuva od drugih.

            Saramagov „Kain“ prati neke malo drugačije tragove. Ova knjiga je na istom tragu kao ranije napisano „Jevanđelje po Isusu Hristu“, Saramagovo remek-delo čije pojedine scene dostižu intenzitet poznat čitaocima samo kroz najznačajnija ostvarenja svetske književnosti, često citirana u literaturi. Biblijske ličnosti su nosioci određenih značenja, simboli vere, samim tim i svetinje za one koji su vernici u okvirima hrišćanskih religijskih zajednica. No u ova dva romana sa biblijskom tematikom, oni su opisani na takav način da im je oduzeto nešto od njihovog sakralnog značenja, ali im je zato pridodato dovoljno fizičkih karakteristika, „krvi i mesa“. Oni postaju pred našim očima obični ljudi sa istim dilemama, slabostima i potencijalima kao bilo koje drugo ljudsko biće, ali su, budući da su namenjeni sprovođenju neke sasvim posebne istorije od koje zavisi dalja sudbina ljudskog roda, ubačeni u događaje koje ne razumeju, kao nosioci uloga koje su im verovatno preteške. To dovodi do epizoda prožetih humorom, no taj humor veoma često nije nimalo vedar. To takođe dovodi i do zastrašujućih epizoda, koje se po intenzitetu „svetskog bola“ koji čitalac može osetiti, mogu meriti sa „pobunom“ Ivana Karamazova i sličnim maestralnim scenama svetske književne baštine. Naravno, ne radi se samo o emocionalnoj reakciji na pročitano – u pitanju je i težina pitanja koja se ovim scenama otvaraju. Na ta je pitanja – o čovekovoj ulozi, krivici, odgovornosti, zabludama, predodređenosti na žrtvu, nepravdi bez obeštećenja, odnosu muškaraca i žena, vlasti i podanika, telesnog i duhovnog – i sam biblijski tekst pokušao da ponudi određene odgovore, u vidu alegorija, pesama, priča, poslanica, pokušaja rekonstruisanja davnašnje istorije i prodiranja u daleku budućnost. Doslovno shvatanje tog teksta i izvrtanje njegovih poruka uzrok su ne samo zbunjenosti već i velikog broja nesreća, već stolećima.

            U tom smislu, roman „Kain“ je nešto lakši nego, od zvanične crkve zabranjena, knjiga „Jevanđelje po Isusu Hristu“. Manje će mesta u knjizi pred nama (osim samog kraja romana) izazvati taj grč u stomaku, posle kojeg čovek zažali što je i sam, kao ljudsko biće, deo istih velikih zabluda koje pokreću sve ljude, osećajući se kao krivac za zla, činjena, i ona koja se i dalje čine svuda u svetu. U „Kainu“ pisac pred nas iznosi, tehnikom putovanja kroz vreme u oba pravca, epizode koje su najpoznatija i najdelotvornija mesta Starog zaveta (dok se u „Jevanđelju po Isusu Hristu“ obračunava sa novozavetnim tekstom), objedinjujući ih u jednu povezanu, linearnu priču preko Kaina, ličnosti koja ih u ovom romanu sve povezuje. Kain je učesnik ili svedok svake od ovih epizoda. Polako, one vode neminovnom kraju. Kraj nije hepiend.

            Nije slučajno što je autor izabrao upravo Kaina da bude vodič na ovom putovanju. Jedan od razloga svakako može biti i neka vrsta lične identifikacije – to nas može vratiti Heseovom tumačenju Kaina kao preteče svih onih koji će zbog svojih naročitih osobina ili sudbinske predodređenosti večito biti na drugoj strani u odnosu na dogmu. Nije slučajno da autor i sebe na neki način pridruži toj armiji neposlušnika. Veliki deo njegovog opusa ima u sebi primese obračuna sa bilo kojom vrstom jednoumlja. Drugi razlog je potreba da se stara tumačenja stave pod znak pitanja, osmotre novim „instrumentima“ za posmatranje, koje je donelo novo vreme. No, instrumenti nisu dovoljni, važna je i polazna tačka. Ona je svakako u Kainovom slučaju –  pobuna. Nakon izgona iz Raja (koji je i sam rezultat pobunjeničke čovekove prirode), već sledeća generacija ponovo huli. Onaj ko je bio pravedan i pomiren sa postojećim stanjem stradava od ruke onog drugog, kome se ne dopada Božja pravda, nerazumljiva i nepravedna, mereno ljudskim aršinima. Zločinački brat ipak biva pošteđen, i to logičnom analizom vodi u zaključak o priznavanju božje krivice.

            Ono što roman izdvaja u odnosu na ostale tekstove slične tematike ipak nije Saramagova hrabrost da se obračuna sa dogmom (takvih tekstova ima još od vremena prvog obračunavanja sa prevlašću crkve u svim oblastima života), već književni jezik Žozea Saramaga, majstora koji ni u poznim godinama ne gubi svoju maštovitost i veštinu u baratanju slikama velike umetničke snage. Saramago je standardno duhovit, lucidan, njegove rečenice plene rasterećenošću i neverovatno lakim povezivanjem unutrašnjeg života junaka sa slikama koje prikazuju velika svetska kretanja i promene. On je jedan od majstora reči koji se istovremeno obraća svim čitaocima, nevezano za njihovo predznanje i čitalačko iskustvo: nekom kome je čitanje samo jedan od brojnih načina da osmisli svoje vreme, kao i nekom kome je književnost pasija ili profesija i ko traži zahtevniju literaturu.

            Često se govori o Saramagovom obračunu sa Bogom. Njegovi romani pred nas iznose običnog, malog čoveka, kojim bez ikakve samilosti barataju sile veće od njega – surovi bogovi, surovi vlastodršci, sistemi nedohvatljivi i nerazumljivi malom čoveku, pravila koja ne vode nikakvom ispunjenju, ostvarenju, pravdi. Saramago je humanista, kome iz fokusa njegovih interesovanja nikad ne izlazi upravo taj „mali čovek“, njegov glavni junak, koji se bori, koji voli, koji prkosi, koji strada, koji je junak uprkos svemu tome, iako možda ne čini ništa izuzetno da bi zaslužio taj naziv. Iako se govori o njegovom ateizmu i političkom levom angažmanu (koji ja nisam istraživala, pa ovom prilikom neću o tome govoriti), meni je draže da ga sagledavam iz tog ugla – ugla humanističkog nastojanja da se nikad ne zaboravi ko je glavni junak univerzuma. Jer to nije bog, koji – svemoćan kakav jeste – ne mora da odgovara na izazove kakve je morao da preživi siroti Jov. To nije vlastodržac, to nije ni neko ko sprovodi zakon, ili neko kome je sudbinski namenjeno da bude pošteđen onda kad je svima drugima određena propast, kao što je Noje. Ne, glavni junak univerzuma je mali čovek bačen na milost i nemilost svima njima.

            Taj se glavni junak uvek pokaže humaniji i dostojniji života nego što se nadamo. On se pita da li gradovi Sodoma i Gomora mogu biti pošteđeni ako u njima postoji bar jedan pravednik koji to zaslužuje, bar jedno dete.

            Upravo zbog toga, najstrašnija scena romana je sam kraj. Način na koji Saramago završava knjigu zastrašuje, ali ne donosi potrebnu katarzu. On otvara pitanje svih pitanja vezanih za ljudski rod – pitanje opstanka ili nestanka čoveka, pitanje sposobnosti ljudske vrste da samu sebe zaštiti ili uništi. Opredeljuje se za strašniju varijantu, meni, kao čitaocu, posve neprihvatljivu, smatrajući da bi takav kraj bio više u duhu onih koji su se ustremili na malog čoveka – junaka univerzuma, junaka svih Saramagovih knjiga. Oglasio bi pobedu principa koji je nešto protiv čega se i sam autor čitavog života borio svojim delom.

            Sve dok postoji makar jedan pravednik na svetu, makar jedno dete, mora ostati i prostora da se stvari poprave, da se počne iznova. Sigurna sam da je to i osnovna poruka ovog romana, objavljena na krajnje uznemirujući način, možda jedini na koji je naši uspavani duhovi danas mogu zaista primiti. U pitanju je roman koji svakako vredi pročitati.