Roman "Heteros", 8. poglavlje ("Kafka, veliki i mali životi)
– Sećaš se kad smo pričali o velikim i
malim životima? Jedan od prvih naših razgovora. I, naravno, odmah se nismo
složili.
– Kako se ne bih sećao. I da hoću da zaboravim,
ti si još ko zna koliko puta otvarala tu temu.
– Znam da smo se dohvatili između ostalih
i Kafke. To je bilo moje „provokativno” pitanje; time sam htela da te navedem
na tanak led. A Kafka, pitala sam, da li je i on veliki? Ne, nisam tako rekla.
Nego, da li je i njegov život bio veliki život? Baš tako je bilo formulisano
pitanje. Jedan od najvećih, rekao si. Sigurno ti je bilo jasno na šta sam
aludirala – sve one priče o njegovom strahu od oca, strahu od žena, ako to može
tako da se nazove, njegovoj nedovoljnoj emancipovanosti, nemogućnosti da bude
snažan, uzme život u svoje ruke, oslobodi se neadekvatnih odnosa. Kad god sam
vraćala tu priču na dnevni red, uvek si odgovarao da to tebi ništa ne znači, ne
samo kad je Kafka u pitanju, prema kome i dalje gajiš nepomućeno divljenje
(kao, uostalom i ja, kad je u pitanju njegovo delo), nego da ti uopšte ništa ne
znači ni ta priča o snazi, o oslobađanju, emancipaciji, uzimanju života u svoje
ruke. Čini mi se da ni Delez, opisujući Kafkin „vampirizam” ispoljen u odnosima
sa ženama, to ne osuđuje, nego ga jednostavno navodi kao ne baš zanemarljivu
odliku njegovog karaktera. Meni se to, ipak, ne dopada. Vampirizam podrazumeva
da se hraniš tuđom krvlju, energijom, ljubavlju, da parazitiraš. Da svodiš druge
na objekat. Upoznala sam dovoljno takvih ljudi, samo nisu bili talentovani da
ostave značajno delo za sobom.
– Kakve veze ima kakav je nečiji život?
Zašto jednostavno ne možeš da se koncentrišeš na nečije delo? Delo je život.
Ostalo je nebitno. Puko preživljavanje. Kao da je baš mnogo bitno ko je šta jeo
i gde je i s kim spavao. Ne zanimaju me te stvari.
– Ipak čitaš biografije, više nego ja.
– Kad čitam biografije, predgovore,
dnevničke zapise i slično, zanima me nastanak dela: kako je ono i iz čega formirano,
od čega „montirano” , šta je na pisca uticalo, na šta i koga je možda to delo
izvršilo uticaj. Nekad se u nekoj rečenici pojavi čitav niz novih imena, to me
je uvek fasciniralo, to je način da se potraga nikad ne prekida. Ponekad može
da me zainteresuje i nečije tumačenje; neki su književnici ili filozofi pomogli
da dublje sagledam momente preko kojih sam prešao ne obrativši pažnju. Kao kad
je u pitanju Traklova pesma „Zimska večer”. Neki mi se pisci čak i više
dopadaju kao autori fantastičnih eseja o poeziji drugih, kao Brodski; sećaš se
onog o Rilkeovoj pesmi „Orfej, Euridika, Hermes”? To je ono što tražim. A da
čitam i analiziram porodične odnose, ljubavne afere i bog-te-pitaj-šta-još kod
pisaca koji su mi značajni, to mi dođe kao da im prosipam creva pa po njima
brčkam. To je ono što ti meni stalno radiš, prosipaš mi creva. Ne, još gore,
naguraš tuđa creva u mene pa po njima kopaš i brčkaš do iznemoglosti.
– Hajde, hajde, jadan ti, napunjen tuđim
crevima, promešan; žrtva ludog hirurga, frankenštajnska spodoba, obrnuta
mumija. Nemoj da skrećeš temu, hoću da kažem do kraja ono što sam počela.
– Samo ti raspali. Obično i držiš
monologe.
– Dakle, zamisli ovakvu suprotnost. S
jedne strane – Kafka. Ili, ne mora da bude baš on, pošto si se odmah naježio.
Nego, proizvoljno izabrani „vampir”, neko ko je navikao da se hrani tuđom
energijom, makar u ljubavnim odnosima. To je ono: „potrebna si mi, zavisim od
tvoje ljubavi, ti si mi sve, bez tebe mi nema života; nije važno kakva si ni
kakav sam ja sve dok me voliš i dok me vidiš u najboljem svetlu, jer tada i ja
sebe tako vidim; potrebna si mi da o meni brineš, da se sekiraš i da plačeš;
nateraću te često da plačeš samo da bih se uverio da ti je još uvek stalo do
mene; voli me, piši mi, gledaj me, cvil cvil cvil, ja sam nezreo, nespreman da
živim usamljen...” Naravno, ovo zvuči jako banalno, kao krajnost, kao
bespoštedno karikiranje. U stvari ogroman broj veza funkcioniše na taj način,
samo ne tako otvoreno. S druge strane hajde da zamislimo nekog ko ne želi da
bude vampir: Ivana Karamazova, na primer. Ivan Karamazov ne želi da ga
izdržavaju. Ne traži novac od oca. A najviše od svega ne želi da bude vampir u
odnosu sa ženom koju voli. Nažalost, ne shvata odmah da Katarina Ivanovna baš
uživa u tome da bude žrtva. Daleko bi lakše ostvario vezu s njom da želi da je
koristi, zloupotrebljava, muči. Ona je klasični primer žene koja čeka vampira.
Mnogo joj se više dopada da igra ulogu žrtve u odnosu s Dmitrijem; zahvalna je
Mićki što joj to omogućuje; ta uloga je nekako romantičnija, ima tu više
prostora za „scene”, padanje u nesvest, za „jake emocije”, za dramatičnost,
podignut intenzitet. Naravno, u pitanju je intenzitet lažnih, glumljenih
emocija, nema ljubavi, ali ima glumljenja ljubavi, nema patnje ali ima paćeničkog
ponašanja, mokrih ubrusa na čelu, drhtavog glasa, jecanja. Sujeta u svemu tome
ima najveći udeo. Šta bi, uostalom, radila s Ivanom? Bezgranična dosada. Nema
mesta za skandale, prepričavanja po salonima. S Ivanom nikad ne bi mogla da vidi
sebe kao žrtvu, zapravo – sveticu, heroinu, anđela...
– Nikad mi nije bilo jasno što si se
toliko navrzla na jadnu Katarinu Ivanovnu. Žena kao i svaka druga. Ja je nikad
nisam doživljavao kao toliko negativan lik. Možda su u pravu kad ti na
sastancima udruženja prebacuju da svašta dodaješ književnim delima i likovima
po sopstvenom nahođenju.
– Zar svi to ne rade? Dobro, možeš li mi
sad reći šta si uradio s rukom?
– Ništa, šta sam uradio. Isekao sam se
malo. Uostalom, nervira me način na koji si postavila pitanje: nisi rekla – šta
ti se desilo sa rukom?
– Izvini. Nesvesno. Da je neko drugi u
pitanju, postavila bih pitanje tako. Kad si ti u pitanju, valjda podsvesni deo
mene misli da si autodestruktivan, pa kad ti se nešto desi, nikako da se otmem
utisku da to sam izazivaš. Ne kažem da je to namerno.
– Evo, kreće preturanje po crevima.
– Ne, nije tako. Samo, nešto se dešava. Ne
moraš da mi kažeš šta, mada bih volela da ponekad podeliš sa mnom i nešto
lično. Možemo mi stalno pričati o knjigama, neću se ja ni od toga umoriti, ali
mislim da je stvar poverenja ako si u stanju da progovoriš i o nekim „običnim”
stvarima koje čine život, o onim, kako ti kažeš, banalnim. Koliko god da su
banalne i nebitne, te stvari očigledno utiču na tvoje raspoloženje; nekako si
drugačiji u poslednje vreme. Ja pričam; ti si potpuno odsutan duhom.
Odlučih da sačekam malo. Da mu dam malo
vremena. Prvo, ćutanje. Preturanje nekih predmeta po rukama; svašta može da
posluži u te svrhe. Onda, cigareta. Malo razgledavanja enterijera (čemu to,
pitam se; kladim se da nema pojma koje su boje zidovi, ni šta visi na njima).
Duboki udah, kao pred zaranjanje...
– Nekad mi se čini da bih mogao sve da
ostavim. I odem bilo gde. Ti ponekad kažeš da sam dobar čovek, a meni se čini
da me uopšte ne poznaješ. Ne znaš koliko je u meni nakupljenog besa. Čini mi se
da bi meni bilo lakše da sve ostavim, nego bilo kom drugom koga znam...
– Sve?
– Sve.
Tišina. I ranije se dešavalo da kroz
razgovor prođe, prikriven, tek nabačen nagoveštaj takvog odbacivanja. Ipak,
ovako jasno i otvoreno nije o tome govorio. Najradije ne bih ništa više
govorila. Ćutala bih, iz poštovanja prema njemu, iz straha da ne oskrnavim
svetinju koju predstavlja za mene svaki trenutak njegove iskrenosti i
otvaranja. Ćutala bih i zato što se osećam ne samo nelagodno, ne samo nemoćno,
nego užasno, odbačeno, dok mi u ušima odzvanja ono : sve...sve...sve... I zato
što znam da misli ozbiljno. Zurim u prazno onako kako bih verovatno zurila u
svoju praznu šaku iz koje je upravo iskliznula ruka najboljeg prijatelja, dok
ja stojim na ivici provalije, a on pada u dubok ponor... Ili ja padam u ponor;
ne znam više ko pada...
Ćutala bih, ali ipak govorim, da pokušam
da razbijem zlu čaroliju, da razvejem ružnu sliku, da je premotam unazad, da se
ruka vrati u ruku, da se noga osloni na čvrsto tle, da se provaliji okrenu leđa,
da se ode daleko od ruba. Do kad? Ne znam. Neki rubovi magnetski privlače.
– To je osobina koje se najviše plašim. Koja mi je poznata. Rezignacija
koja prelazi u potpunu bezosećajnost. Stavrogin-rezignacija. Najopasnija stvar.
Pazi, jednog momenta, srljajući kroz to „nije me briga, nije mi važno”, pređe
se granica, zamišljena ili stvarna, preko koje nema povratka nazad u staro, u
bezbedno, u običan život. Možda bi dobro bilo videti kuda vodi jedan put, kuda
drugi, treći, i do koje se granice sme doći, a koja se nikako ne sme
prekoračiti. Mada, gde bi onda bile čovekove zasluge, sloboda izbora?
Poznavanje posledica, život bez rizika, po uputstvima – ne vidim da tu čovek
može da se zaista izgradi, da napreduje, da ostvari nešto, da postane nešto.
– Da postane nešto...da se ostvari...da postane stvar....da se
sačuva...da sačuva svoje telo za budućnost...svoje zdravlje za neka druga
vremena...da vodi računa o sebi...da se trudi...da bude priznat...nekakav
„buržoaski moral”. Gadi mi se to. Put do mudrosti vodi kroz preterivanje.
– Nisam ja pristalica nikakvog buržoaskog morala. Ali ipak me je strah;
mislim da se sve ono što radimo ne tiče samo nas, tiče se i drugih. I oni trpe
posledice naših dela. Živimo sa drugima. Odgovornost i buržoaski moral nisu
ista stvar. Voditi računa i o zdravlju, i o telu: naravno, i to je važno sve
dok je nekome stalo do nas. To što nas neko voli, to je pojas za spasavanje
srastao s telom. Pričali smo jednom o onom tvom kolegi, mašinskom inženjeru, ne
sećam se imena, onom čoveku gotovo bez mane, vedrom, talentovanom, nimalo
sujetnom. Ali, kad god si ga pominjao, uvek je u pitanju bila neka pijanka, provod
nezamisliv bez reke alkohola i neočekivanog ishoda na kraju, koji nije nužno
bio prijatan svim učesnicima dešavanja. Rekoh ti tad, šteta što nikom do njega
nije stalo. Naljutio si se, i isto pominjao buržoaski moral. Ipak, da on oseća
da ga neko voli, da će svojim uništenjem povući u mrak još neko dragoceno biće,
da je nekom zaista potreban, suštinski, životno, da je nekom „svrha”, sigurna
sam da, dobar kakav jeste, nikad ne bi pomislio da radi išta čime može da naškodi
sebi. Ili, uzmimo ovakav primer. Recimo da si rešio da si naudiš. Ostavljaš
sve, jednom zauvek, konačno i neopozivo. Zar ne bi pomislio da postoji negde
neko kome će to upropastiti život? Na primer, ja. Da li bi pomislio na mene u
trenutku kad prinosiš nož venama? Zar to ne bi bilo dovoljno da se predomisliš?
– Ne. Čovek ne pomišlja na takve stvari u trenutku kad prinosi nož
venama. Ne razmišlja. To nije stvar razmišljanja.
– Nije. To je stvar ljubavi. Stvar poverenja. Ja bih pomislila. Na nekog
ko me voli, ko će zbog mene patiti. To što sam nekome dragocena, čini da i sama
sebi postajem dragocenija.
– Gluposti. To nije dovoljno.
– Zamisli ovakvu priču: Dvoje ljudi, supružnika (ljubavnika,
prijatelja), živelo je manje ili više srećno, podnoseći sve ono što život
donosi. Ona s manje roptanja, stoički, on sa daleko većim prohtevima, samim tim
nesrećniji, nervozniji, destruktivniji, autodestruktivniji. Godine su
prolazile, njegovo ponašanje se pogoršavalo. Stadijumi nervoze, rezignacije,
alkohol, neuredan život, veze bez smisla, lakrdijaško ponašanje. I to sve zato
što je hteo više, bolje, lepše, a nije mu bilo dato. A ona je molila, plakala,
sedela zgrčena na kauču čekajući ga, klatila se napred-nazad dok su prolazili
dugi sati. Na kraju se razbolela i umrla. Dok je stajao sam u sobi nad njenim
mrtvim telom, osetio je prisustvo još nekog. Pomislio je da je došao lekar ili
sveštenik. Međutim, uglađeni, lepo obučeni gospodin, izrekavši prvo par
ljubaznih reči saučešća, poveo je neobičan i krajnje neprikladan razgovor.
Upitao ga je šta bi dao da može da vrati sapatnicu, ponovo u život. Neumesno
pitanje u takvom trenutku. Ali, čovek je insistirao: Da li biste sad, da je
živa, živeli nekako drugačije, da li bi vam bilo važno kako se oseća, da li biste
pokušali da shvatite njen jad, njenu zgrčenost na kauču, duge sate čekanja. Da,
da, da, govorio je ožalošćeni, tiho, kao hipnotisan. Da li biste pokušali da
shvatite da je njen jad, njena bolest, bila posledica onoga što ste radili
sebi, a ne urođena crta njenog bića? Da nije volela da bude uvek tužna,
utučena, bez osmeha, bez vere? Da, da, da... Pitam vas, čoveče, da li biste
sada bili spremni da radite sve ono što niste mogli? Za to je potrebno mnogo
truda. Da, da, da... Pitam vas zato jer ja mogu da je vratim, treba samo da mi
obećate, čvrsto obećate... Da, naravno, naravno da obećavam. Sve će biti
drugačije. Samo nek se vrati... I tada se desilo čudo. Uglađena maska finog
gospodina pretvorila se u ogavnu đavolsku gubicu. E, pa, nema povratka, dragi
gospodine, hroptao je Ogavni. Jer ničeg nema ponovo.
– Patetično. Mrzim takve priče, bajkice za đačiće. Budite dobri, tra la
la...
– Ničeg nema ponovo. Daj da ti previjem tu ranu.
