Danilo Đoković PESME

KROZ PRSTE

Dobro je,

kad težak poklopac šahta

padne na zjapeću rupu

mog neznanja

i zaječi metal o tlo od srama

a, jek taj ostane između

dva uha, kao nevoljni trzaj savesti

i kao dah olakšanja

Oči još jače uprem u slova

I, drago mi je, što umesto njih

prekoputa nisu neke druge oči,

pa makar i naivne,

pa makar i moje,

da pravedno, a uvek prerano

zauvek osude

ODAKLE TE ZOVEM

Ako, kroz okna, čuješ sirene

odškrineš ih, i na vreli sims spustiš dlan

a, nigde nema vatrogasnih kola

već tinja samo granit pločnika, nevidljivo

Ako ti se učini da su pešaci, svi do jednog

tek sklonili pogled sa tvog prozora

i vežbaju svoje umetne korake

sveže otisnuti sa Hoperovih platna

Ako se tope na suncu kao olovni vojnici

u senci tvog perifernog vida,

dok zuriš u nadograđene krovove

iza kojih su se sakrila brda

Onda je, možda, gorelo tamo

pa šume, brvnare, šatorskog krila

i jednog ćebeta za dimne signale

nema, kao zvuka zrikavaca

Da opravda titraj vreline nad tlom

MOGU, HVALA

A onda me,

udubljenom u hiljadu sitnih nedoumica

prenu’ trag na koži

pored levog kuka

I, ma koliko da sam se trudio

da mu dam neko razumnije tumačenje

neminovnost je govorila

da je to neki, meni do sada nepoznat ožiljak-

jasan, dugačak i nepravilan

baš kao ožiljci koje sam

na tuđim kožama posmatrao i dodirivao,

ili se trudio da im ne pridam pažnju

Bio je to ožiljak od operacije bruha,

koju nisam nikada imao, i ja shvatih

bez imalo odlaganja,

da onda prosto mora da to

više nisam ja

Mirno sedoh i sačekah

nove uspomene i sećanja da navru

i počnu da menjaju ova, jedva njišuća,

ukotvljena,

sve dok se potpuno ne poklope sa novonastalim

stanjem i identitetom,

pred kojim se nisam dao u beg

Delom zbog urođene letargije,

ali naročito iz puste radoznalosti

iščekujući da sagledam

poreklo tog napora

i lice te težine, pred kojom sam,

ne savladavši je

ranjen i dementan,

poklekao

MAGISTRALA

Vraćali smo se sa koncerta na otvorenom

nas petoro, njih troje i ti i ja

Sumrak mora da je već davno prošao

Ali, kada si zagledan u trotoare centra grada

od reklama i izloga ne izgleda da je iznad glava noć

Jedan motociklista, parkiran pored fenjera

odgurnuo se nogom u prvi slobodan trenutak

okrenuo prednji točak ka nama

ali nije krenuo odmah

Neka deca su hodala desetak koraka ispred, i njih je propustio

pa je tek onda blago zabrundao

I nisam se ni sklonio u stranu, samo sam osetio

da se napravilo malo više mesta

između nas, i on je nestao sa zvukom

a, tvoja ruka, u tišini i džepu kaputa

MEDIOVALE

Da li te ozbiljno zabavljam?

Jesam li ozbiljan, jesam li

uverljiv i pouzdan

dok te umilno zabavljam?

Koliko toga te na mene podseća

drugi o petima kad govore

koliko stvari, ljubavi, koje oni

mogu samo od mene da pozajme?

Da li mi dovoljno pripada

bez midera da stojim ispravan?

Iz žlezda mojih, je li nestalo opojnih mirisa?

Misliš li o mojim rukama,

pitam se, i voleo bih, zaista,

da misliš o mojim rukama

Delimo sa drugim ljudima pokućstvo

kupujemo u istim radnjama

porađamo kofere iz premalih gepeka

Roršahove fleke na čaršavu stvrdnute

soc na dnu šolje, žuto unutra po zubima

Jesam li u dosadi osoba,

Ili ti prijam kao osama?

Kaži mi ponovo, kao da nisi nikada

kako si nekad umela

i šta si sve zbog mene izgubila

Kako ti je na vrh jezika, i sve teže

da zadržiš u ustima,

kao loj što se migolji

u brodu kutlače hladnog kupusa

Da li te savest grize, što me za usnu ne ujedaš?

Zaboravila si krv kakvog mi je ukusa.

Drži me, dok mi koža obraza

klizi u smeh ciničan-

ritual oslobađanja cikličan, odaj mi se

i, evo, obećavam, puštam te

da se istrgneš iz mojih tirada, o tome

kako poslednja umire nada

To znamo i ti i ja, jer

ima još mnogo godina

glodanja

i pregršt toga u nama

što umor nam blaženi poklanja

BOD ZENICE

Oni što potpise, otiske

U stare guraju kalupe

Ne trznu se ni kad vrata

Iza njih jako se zalupe

To gura ih umilni vetar

i noktom brazda im dlanove

Teku kao kroz korita

Zemlja im ne kvari planove

Kad plave, to rade samo

Da dublje se pusti korenje

Nikad iz hira i haosa

Od njih je starije moranje

A takve je zemlje oranje

Zamka za mlade gorane

Jer, tu su samo da posade

I sa tim večito porane

Stablo do stabla već niklo je

A ti k’o grm u trn ogrnut

Nemoj da kažeš nikome

Biram da grlim te svaki put

PAS KOJEG NISAM HRANIO

Pas kojeg nisam hranio

pas koji je uginuo

kome sam zube tupeo

i koga sam oslepeo

Nisam ga ni sahranio

eno ga u ćošku dvorišta

truli vezan oko pršljenova-

suve kosti i kaput za pacova

Još me čuva

mrtav laje

pamti naše

doživljaje

(U postu su korišćene slike Giorgia de Chirica.)