Драган Марковић - о поезији Драгана Мићевића
КОНАЦ И КРУГ
О КЊИЗИ ИЗАБРАНИХ
ПЕСАМА СМОКВА НА УГЛОВНИЦИ, ДРАГАНА
МИЋЕВИЋА
Тако бих, да се нешто ја питам,
насловио књигу о којој пишем, која је налик детелини са четири листа, с тим што
је четврти лист добро прикривен, готово невидљив голим оком, голом душом, у
огољеној утихлини након катастрофе која није смрт. Али, у следећем тренутку сине
ми: За овакву књигу, настајалу у широком
распону, онако како је и сам песник растао, тако уопштен и огроматан наслов не
би био потаман. Управо Смоква на Угловници,
једна једина слика-симбол-сан, урезана у памћење, у инат мрени око памтивида... Кроз аутентично сећање у које су призвани мириси,
фрагменти, људи, гласови... бившег живота, разраста се уверљиво сведочанство
које песника држи изнад таласа безнађа, као спасоносни сплав или тек сламка
спаса... Као упоришна тачка у којој се све сабрало; воћка горкаста и тврда, коју
кушаш само онда кад хоћеш да се вратиш тамо где ти повратка нема. Ова је књига
епитаф, завештање, опорука и дуг који нема коме да се врати. Ни себе се нема
колико би требало и кад би ваљало. Немају с тим повратком и с тим лутањем
часних ходочасника, којима Драган Мићевић животом и песништвом несумњиво припада,
много везе ни географија ни историја, то је тек загледаност у неку Високу коту
с које човеку постане јасно да је све заправо једна илузија и да нам само
поезија остаје као утеха и слабашна нада да има нечег чвршћег од заборава и
бистријег од овог тренутка у врдавом и химерном нашем свету.
Има неколико кључних појмова око
којих се роје утисци и осећања након читања Смокве
на Угловници. Могли бисмо их узети и као тематске оријентире уз помоћ којих
ћемо лакше ишчитати стихове о животу који се не да сасвим разазнати. Распон,
Нити, Памтивид...
Од половине осамдесетих претходног до
двадесетих година текућег 21. века. песнички глас Драгана Мићевића путује и
одјекује, у распону од утишане и сведене симболичке згуснутости у раним песмама,
до скорашњих бравурозних записа у којима доминира проницљива параболична непредвидивост
и интелектуална свеобухватност, ослобођена стега метрике, умилне мелодичности,
изнуђене метафоричности...
Данашњи песник се саставља са собом
бившим, и притом различите поетичке поступке саставља у јединствен и препознатљив
песнички рукопис.
УРАМЉЕНА ЗДРАВИЦА,
песме од 1975-1989
ЕПИТАФ, песме ОД
1989-1995
СМОКВА НА
УГЛОВНИЦИ, песме од 2016-2020
У песмама из збирке Урамљена здравица, потом и у Епитафу, песник се вешто окушава у различитим
песничким формама певајући у више
гласова и на више начина. Сабира симболички богате, згуснуте стихове, пуне асоцијативних могућности, а гдекад се
занесењачки упусти и у херметично понирање у подсвесно. Сонети у којима
проналази свеже риме, а у којима се опет речи отимају строгом, срезаном
метричком уравнању... Посвете Бодлеру, Миљковићу, пријатељима и почившим
љубавима...
Превасходне су песме у којима се песник
поиграва стварајући заводљиве звучне слике. То, опет, нису лепршаве риме од
радости и усхита. Некако им се том необавезном, трубадурском лакоћом из које
искрсне случајна рима и зачудна мисао, блажи горчина и суморно осећање
света. У песми Нек звук мук мијуши песник се поиграва тако што претварајући речи у
необичне тепалице искушава нашу спремност да прихватимо изазов лаког
експеримента у озбиљном тематском оквиру. Учинило ми се у први мах да је песма
писана на словеначком језику, а онда да се песник заправо поиграва обрћући речи
у руднику звучних зачикавања.
Нек звук мук мијуши
звук никојег цакла
звено зрња минокла
што скучи сунчи
фој.
Ја луд не бош ти
јер худ звеји док
зри
за рес закај бомо
вси
здај прсте енега
ври.
Ми што хтели до
жара дочи
ми што плели
сончакне можи
ми уклети треби
ми на ломачо
спреми.
Јер кдо да броји
те стласне стражи
Сонца
на ком фожа
бруји?!
Нек звук мук
мијуши
звук никојег цакла
звено зврња
минокла
што скучи сунчи
пој.
Обраћа се песник често ономе, на
шта се певајући усредсређује непосредно и без зазора, желећи да пронике у саму
бит предмета о коме промишља и пева. Без околишања: Лавини, Циганима,
тајанственој Мyrto...
Песник је у целом овом лирском трокњижју
сигуран, самоуверен, господари песничким тереном као централни везни великог
формата, лако се креће од брилијантне минијатуре ( Близу је / долази у свечаној
униформи полицајца / са снијегом и вјетром / бојим се – Слутња) до широке, распојасане песме Уместо крви у којој се у дослуху са Црњанским црне слутње и суморно
расположење искуством потврђеног ужаса затварају у обиље епског надахнућа
истинске личне драме.
Има у песмама из трокњижја Смоква на Угловници изврсних,
неочекиваних и ванвременских песничких слика које ће остати у памћењу занесеног
читаоца.
У песми Орао – бајка је тијесна као
одар; у песми Умјесто крви – умјесто крви кроз вене теку бусени; у
песми Dry Gin – чедна жена шикну ко нова содома; у песми Водиља појављује се врео, нијеми немир крви расељене...
Читајући песме Драгана Мићевића замишљам
песника у висини, изнад Света и Сопства, учини ми се као орао распет о стијене (ОРАО). Сав је смирен, разборит, огрезао у
мудрост проживљене катастрофе, док му се дух објављује у грозничавом тражењу
оправдања и у запитаности због чега се срушило све оно у шта се чистог срца
могло веровати.
И
луд, луд лутам као у ружном сну стварности, каже у песми Умјесто крви. Као да се преображава у
митско чудовиште и бива човек-држава осуђен на распад и болест дугог
умирања. Похвала величанственој
усамљености или ода вечитом пролажењу дочарана је стиховима у којима се
понавља: прођосмо, прођосмо, прођосмо...
Да би последњим стихом Корачамо сами
схватили да је заправо усамљеност привилегија више него ли осуда.
Одређује се Драган Мићевић увек
јасно и без увијања, саопштава нам свој суд, не устручава се да каже да мрзи
оне који плету мрену око памтивида.
То што је песник веома образован и што захвата од митских времена до данашњих
дана не одузима његовој поезији ону здраву чулност, непосредност, храброст...
Очи су мотив који се често помиње у настојању да се помире очигледно и далекосежно.
(Суштог ока невидљиве нити – Водиља;
Маглом вајано око – Мирис прошлости; Жедне очи...)
Песник је сам и слаб, лажан као мир у
Босни (Опорука) Потпуно искрен
према себи и према другима, без романтичарске слаткоречивости, јасан и
немилосрдан... На литургији без слуха и
духа осуђен је да присуствује и да издржи празне људе и оскудна времена.
Окупљајући пријатеље од којих га је
живот одвојио у песми У добар час: Свемир настао грешком прави селфи пре него
што бућне у црну рупу. А у том блеску када настаје селфи поново се јави
онај незаборављени укус плодова Смокве на Угловници, тужна једна посвета ефемерности,
претрајавању и људској доброти... Чак и ако је све варљиво и успомене и свијет и присјећање...
У песми Забрањени летови се каже: Људи
хватају голуба на грани са врапцем у руци, а голуб само вапи да припадне коме он хоће, ни у том случају се не одричући
бар привида слободе и не губећи своје достојанство.
Живимо у свету који не мањка зачудностима, као из видео игрице, где пси волшебно постају
људи. У једној песми Менсура Ћатића Човек и Страшило за птице неприметно замењују
улоге. Кратком пјесмицом Разлика професор Мићевић одаје почаст и
маестрално тумачи алхемичарско мајсторство свог великог пријатеља, и раскошног
песника.
У песми Небеска тишина се каже Пакао
то смо сами себи други ми. Над
овим филозофско-песничким сажимањем
свеукупног људског искуства у апокалиптичну поенту морамо се дубоко замислити,
свако у свом незаслуженом изгнанству.
Књига Смоква на Угловници се маестрално завршава песмом Телал и Икар и у њој се песник као у
огледалу обраћа усамљеном птићу који не
може душу да прелети и да пјева познате пјесме. Аутопортрет насликан топлом
кишом из непомућене плавети.
Пише: Драган
Марковић
( Аутор портрета Драгана Мићевића је Миодраг Милићевић.)
