JEDNA SASVIM LIČNA ANTOLOGIJA FRANCUSKE POEZIJE

ŠARL BODLER (CHARLES PIERRE BAUDELAIRE)

SLUŽAVCI DOBROG SRCA ŠTO SAN SNIVA

Služavci dobrog srca što san sniva,

pod ledinom skromnom koja je pokriva,

trebalo bi odnet ipak na grob cveće.

Mrtve, jadne mrtve golem bol saleće,

i kada oktobar, lomeć stabla suva,

oko spomenika njinih setno duva,

živi izgledaju baš sebični njima

ležeći na svojim toplim uzglavljima,

dok, snovima crnim proždrani u tami,

i bez razgovora prisnog, večno sami,

crvotočni, stari i smrzli kosturi,

osećaju kako zima zemljom žuri,

a da im od živih niko nije hteo

da zameni s groba cvet odavno sveo.

Kad je panj pucket’o, ja u suton bledi

gledah nju gde tiha kraj ognjišta sedi,

a spazim li sad u hladnoj noći njenu

sen u kutu moje sobe šćućurenu,

izašlu iz groba da majčinskim okom

nad odraslim dečkom bdi s brigom dubokom,

šta bih reći mog’o ovoj duši smernoj,

videć je gde plače u tuzi bezmernoj?

(Vladeta R. Košutić)

STEFAN MALARME (STEPHANE MALLARME)

MORSKI POVETARAC

Avaj, put je tužna! Pročitah sve knjige.

Oh, pobeći tamo gde tice bez brige

lete iznad mora u nebo visoko!

Ništa, ni vrt stari kog ogleda oko,

srce, prekaljeno morem, smesti neće,

o noći, ni pusta svetlost moje sveće

povrh praznog lista kog belina brani,

a ni mlada žena koja dete hrani.

Poći ću! O brode, ljuljajuć katarke,

diži kotvu pravo za predele žarke!

Ojađena čama zlim nadama sva je,

još za maramica pozdrav krajnji haje!

A možda jarboli, privlačeći bure,

od onih su koji brodolomu žure

i pučinom blude, bez krme, jedara...

Al, o srce moje, čuj pesmu mornara!

(Vladeta R. Košutić)

GIJOM APOLINER (GUILLAUME APOLLINAIRE)

POVORKA

Ptico spokojna obrnutog leta ptico
Što se u vazduhu gnezdiš
Na međi gde naše tle već blista
Spusti drugi kapak zemlja te zasenjuje
Kad podigneš glavu
A i ja sam izbliza sumoran i taman
Magla neka što je evo zamračila svetiljke
Ruka neka što se iznenada postavi ispred očiju
Svod neki između vas i svih svetlosti
I udaljiću se ozaravajući se sred senki
I postrojenih očiju voljenih zvezda
Ptico spokojna obrnutog leta ptico
Što se u vazduhu gnezdiš
Na međi gde već blista moje sećanje
Spusti drugi kapak
Ni zbog neba ni zbog zemlje
Već zbog tog ognja duguljastog čija snaga će da raste
Tako da će jednog dana da postane jedina svetlost
Jednog dana
Jednog dana samoga sam sebe čekao
Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš
Da već jednom upoznam onoga koji jesam
Ja koji poznajem druge
Poznajem ih preko pet čula i još nekih
Dosta mi je da im vidim noge pa da mogu ponoviti te ljude na hiljade
Da im vidim panične noge ili samo jednu vlas
Ili jezik kad mi se hoće da se pravim lekar
Ili decu kad mi se hoće da se pravim prorok
Znam lađe brodovlasnika pero mojih kolega
Sitni novac slepih ruke nemih
Pa onda zbog rečnika a ne zbog rukopisa
Pismo neko kad ga pišu oni sa preko dvadeset godina
Dosta mi je da osetim miris njihovih crkvi
Miris reka u njihovim gradovima
Miris cveća u javnim parkovima
O Kornelije Agripa dosta bi mi bio miris nekog malog psa
Da tačno opišem tvoje sugrađane iz Kelna
Njihove kraljeve-mudrace i gomilu uršulinki
Što te nadahnu zabludom koja se tiče svih žena
Dosta mi je da okusim negovani lovor pa da volim ili ismevam
I da dotaknem odeću
Pa da ne bude sumnje je li neko zimogrozan
O ljudi koje poznajem
Dosta je da začujem zvuk njihovih koraka
Pa da zauvek pokažem pravac kojim su krenuli
Dosta mi je sviju njih da verujem u svoje pravo
Da vaskrsavam druge
Jednog dana samog sam sebe čekao
Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš
A lirskim jednim korakom prilazili su oni koje volim
Među kojima me nije bilo
Divovi prekriveni algama prolazili su u svojim gradovima
Ispod mora gde su same kule bile ostrva
I to more sa svetlinama svojih dubina
Teklo je krv mojih vena od njega mi srce tuče
Zatim na zemlju dođe hiljadu belih plemena
U kojima je svaki čovek imao ružu u ruci
A jezik što su ga stvarali putem
Naučih sa njihovih usta i još ga uvek govorim
Povorka je prolazila tražih u njoj svoje telo
Svi koji su pridolazili a nisu bili ja
Donosili su komad po komad mene
Gradili me malo pomalo kao što se diže kula
Narodi se nagomilali i pojavih se ja sam
Oblikovan od svih tela i od sviju ljudskih stvari
Vremena minula Preminuli Bogovi što me sačiniste
Živim samo u prolazu kao što prošli i vi ste
I odvraćajući oči od te buduće praznine
Vidim u sebi svu prošlost gde raste do veličine
Mrtve su samo stvari koje još i ne postoje
Kraj prošlosti svetlucave sutrašnjica je bez boje
I bezoblična postaje kad se nađe u blizini
Onog što savršeno predstavlja napor i posledicu u celini.

(Ivan V. Lalić)

ARTUR REMBO (ARTHUR RIMBAUD)

SPAVAČ U DOLU

To je kut zeleni kuda reka prodre

luckasto kačeći po travama dronjke

srebrne; gde sunce, sa planine gorde,

sja, to dol je mali pun svežine zvonke.

Mlad vojnik, gologlav, razjapljenih usta,

i sa mokrim biljem okolo potiljka,

spava; nad njim oblak, pod njim trava gusta,

bled na svom ležaju kojim svetlo šiklja.

S nogama u zelju spi. Osmehnut kao

u vrućici dete, tu je u san pao:

prirodo, zibaj ga toplo: on se stresa.

Mirisi mu nozdrve ne draže srsima;

on spava na suncu s rukom na prsima

mirnim. Dve crvene rupe ima s desna.

(Kolja Mićević)

VIKTOR IGO (VICTOR HUGO)

POŠTO USNU STAVIH

Pošto na tvoj pun još pehar usnu stavih

i čelo mi bledo na ruke ti drage;

i pošto udisah s tvojih mirisavih

usta, tamom skriven, dah duše ti blage;

i pošto mi dano bi da čujem tvoje

reči, tajnu srca divnu i duboku,

pošto za plač i smeh znadosmo nas dvoje,

sa usnom na usni i okom na oku;

pošto vrh glave mi ushićeno granu,

zrak tvoj zvezdan, avaj! nikad sjajan vedro;

pošto ružu tvojih dana rascvetanu

ti rasu po valu mog života štedro;

sada mogu reći brzim godinama:

prođite zanavek! ja ne starim više!

Nosite sve cveće uvelo sa vama,

u duši mi večno živi cvet miriše!

Krilo vam taknuvši rasut ni kap neće

iz kupe gde pijem... Srce ima moje

od sveg zaborava vaše strasti veće

a duša plam jači no vaš pep’o što je!

(Vladeta R. Košutić)

POL VERLEN (PAUL VERLAINE) 

MALAKSALOST

Ja sam Carstvo koje siđe sa vrhunca,

Koje motri golem hod belih Varvara;

Zlatotkane, lenje akrostihe stvara

U kojima igra malaksalost sunca.

U dosadu gustu jad duše uranja.

Kažu, tamo negde krvavo se bori.

O, bez moći, slabi, željom tako spori,

O, bez htenja za lepotom postojanja!

O bez moći, o bez htenja: malo smrti!

Sve je popijeno. Batil, smeh ugasi!

Sve je pojedeno. Ništa da se glasi!

Tek luckasta pesma bačena sred vatre,

I rob koji sporo oko vas se vrti,

I jad neznan koji hoće da vas satre.

 O. V. DE LUBIČ-MILOŠ (OSCAR VLADISLAS DE LUBICZ MILOSZ)

SVI SU MRTVACI PIJANI

Svi su mrtvaci pijani od stare i prljave kiše
Na čudnom groblju Lofotena.
Časovnik jugovine otkucava u daljini
U srcu ubogih kovčega Lofotena.

I zbog rupa koje je izdubilo crno proleće
Tamo gavrane goji ljudska plot studena;
I zbog mršavog vetra što s dečjim glasom doleće
Blag je san mrtvacima Lofotena.

Vrlo je verovatno da neću videti nikad
Ni more ni grobove Lofotena.
Pa ipak mi se čini u dubini kao da volim
Tu daleku tačku zemlje i sva paćenja njena.

Vi nestali, vi samoubice, vi što ste daleko
Na čudnom groblju Lofotena
-To ime zvoni u mom sluhu čudno i meko-
Ozbiljno, recite mi, spavate li, spavate li?

-Tvoja bi priča mogla zabavnija da bude,
Lepo vino što puniš srebrnu čašu do ruba njena;
Pričaj mi stvari ljupkije ili manje lude,
Dosta je bilo tog tvog Lofotena.

Lepo je. Ognjištem se blago razleže
Glas najsetnijeg među mesecima.
-Ah! Mrtvi, pa i oni iz Lofotena-
Mrtvi, mrtvi su u stvari manje mrtvi od mene...

(I. V. Lalić)

FRANSIS ŽAM (FRANCIS JAMMES)

Pašće sneg

Za koji dan pašće sneg. Sećanje mi dođe
Na prošlu godinu. Sećam se sete što traje
Uz vatru. Da me je neko pitao: šta je?
Rekao bih: pusti, baš ništa, to će da prođe.

Lane sam bio u svojoj sobi, duboko zamišljen,
Dok napolju sneg, težak i mokar, pada.
Nizašto razmišljah. Kako onda, tako i sada
Pušim drvenu lulu sa ćilibarskim kamišem.

Uvek je prijatan miris mog starog hrastovog ormana.
No ja sam bio glup jer sve te stvari
Ne mogu da se menjaju, i jer je lažno, u stvari,
Kad hoćeš da odagnaš stvar koja je znana.

Pa zašto onda mislimo i govorimo? Čudno baš je;
Naše suze i naši poljupci - sve je to nemo,
A mi ih eto ipak bez reči razumemo,
I blaži od reči je korak kad znamo: to prijatelj naš je.

Dali smo imena zvezdama, i ne misleći
Da njima ne treba ime, a brojevi što kazuju
Let lepih kometa i prolaz njihov dokazuju
Neće ih prisiliti proći i nebom preći.

I eto sada, gde je lanjska seta, ko da shvati je?
Jedva da je se sećam. I rekao bih:
Pusti, baš ništa - da neko u mojoj sobi
Postavi mi pitanje: šta ti je?

(I. V. Lalić)

ŽAN KOKTO (JEAN COCTEAU)

***

Ništa me ne plaši kao lažni mir što uvija
Za trenut lice što spava;
Taj san je jedan Egipat, a ti si mumija,
Pod zlatnom maskom ti glava.

Pod tim belegom mrtve kraljice, ispod pokrova
Gde ti oko pogled baca,
Kad ljubavna noć te razori i oboji s nova
Ko crni parač mrtvaca?

Napusti, o moja divlja patko, o moja kraljice,
Vekove i okeane;
Vrati se površini, povrati svoje lice
Što tone s obratne strane.

(I. V. Lalić)

MAKS ŽAKOB (MAX JACOB)

Zemlja

Uznesite me iznad crnih sveća zemlje.
Iznad otrovnih rogova zemlje.
Mira ima samo iznad zmija zemlje.
Zemlja, to su jedna velika usta mrljava:
Njen razjapljeni smeh, njena štucanja prljava,
Njen kašalj, njen dah, hrkanje kad padne u san,
Sve mi to mrvi dušu. Privucite me van!
Stresite me, ščepajte me; zemljo, neka budem prognan.
Za tvoju se zastavu od svila hvatam, natprirodan!
Neka veliki me vetar uvuče u tvoje lelujne nabore.
Prskam od vojnih razdora što se u meni bore,
Sledim sebe kao čekrk, kao kola puna dilema,
Tražim vašu očevidnost, bez nje sna mi nema.
Zavidim ti, fenikse, zlatni fazane, kondore.
Dajte mi leteći ćilim, da uznese me do sprata
Iznad groma, napolje do kristala vaših vrata.

(I. V. Lalić) 

LEON-POL FARG (LEON-PAUL FARGUE)

Stanica

Stanico bola, prođoh svih tvojim putevima.
Ne mogu više ići, ne mogu više otići.
Vukoh ti se pod nebom, vikah pod svodovima,
Video sam kako slepić klizi u blagosti večeri.
Dijana se naginje nad ribnjakom i stavlje masku.
Jedna cipela od satena trči po proplanku
Kao opomena neba što se sastaje sa horizontom.
Barke noći spremne su za polazak.
Drugi će doći da sednu na stolicu od gvožđa.
Drugi će to da vide kad mene više ne bude.
Svetlost će zaboraviti one koji je toliko voljahu.
Neće biti zova, da nam ponovo rasvetli lica.
Neće biti jecaja, da njime odjekne naša ljubav.
Naši će prozori biti ugašeni.
Dvoje stranaca koračaće duž sive ulice.
Glasovi
Drugi će glasovi pevati, druge oči plakati
U jednoj novoj kući.
Sve će biti izvršeno, sve će biti oprošteno,
Sveža će biti patnja i nova će biti šuma,
I možda će za nove ljubavnike, jednog dana,
Bog održati tu sreću što je obećao nama.

(I. V. Lalić)

PJER REVERDI (PIERRE REVERDY)

PREKO MERE

Svet je moja tamnica
Kad sam daleko od onog što volim
Vi niste daleko rešetke horizonta
Ljubav sloboda u nebesima suviše golim
Na zemlji ispucaloj od bolova
Jedno lice zari i greje mučne stvari
Koje behu deo smrti
Počevši od toga lica
Od tih pokreta od tog glasa
To samo moje govorenje sve je
Moje srce što odjekuje i bije
Jedan zaslon vatre nežni abažur
Među prisnim zidovima noći
Začarani krug lažnih samoća
Snopovi odraza svetlucavih
Žaljenja
Sve te krhotine vremena pucketaju na ognjištu
Još jedan plan koji se razdire
Jedan čin koji na prozivu nedostaje
Tako malo ostaje da se uzme
Iz čoveka koji umire.

(I. V. Lalić)

PJER-ŽAN ŽUV (PIERRE-JEAN JOUVE)

MOJA NOĆ

Moja noći znak mi daješ malo pre zore
Ovde je užas i jeza
Nameštaj nastanjen koracima pobednika
I ludilo što sjaji sa ostacima zlata
Rezignacija
I grozota. O neobični dane mrtvih
Što na misli mi padaš kada stenjem od vida,
U tvom svetlu neobična jedna leđa uspravljam

(I. V. Lalić)

SEN-DŽON PERS (SAINT-JOHN PERSE)

PESMA

Konj mi stao pod drvetom punim grlica, zviždukom
zviždim tako čistim, da nema tog obećanja obalama
njihovim koje sve te reke drže. (Listovi živi
izjutra jesu po obrazu slave)...

*
I nipošto da čovek nije tužan, ali kada ustane
pre dana i obazrivo saobraća s jednim starim drvetom,
bradom naslonjen na poslednju zvezdu, on na dnu
neba našte srca vidi velike čiste stvari kako po
miloj volji kruže...

*
Konj mi stao pod drvetom razgugutanim, zviždukom
još čišćim zviždim... I mir onima, ako će
umreti, koji videše ovaj dan. Ali stigle su vesti
o bratu mome pesniku. Opet je napisao nešto vrlo
umilno! A neki su o tome znali...

(I. V. Lalić)

ŽIL SIPERVJEL (JULES SUPERVIELLE)

* * *

Tu buku mora u kojoj smo svi
Poznaje dobro drvo sa kosom,
I crni konj u nju ulazi do grebena
I pruža vrat kao za slatkom vodom,
Kao da hoće da napusti ovaj sprud,
Postane u daljini konj iz bajke
I pomeša se sa ovcama pene,
Sa tim runom stvorenim za oči,
Da najzad bude sin te morske vode,
Da pase alge na dnu dubina.
Ali treba znati čekati na obali,
Obećavati se talasima pučine,
Uložiti nadu u izvesnost smrti,
Spustiti opet glavu u travu.

(I. V. Lalić)

POL ELIJAR (PAUL ELUARD)

*

Nisam više ogledalo
U kome si prvi put
Bez senke sebi govorila
Očarana što imaš najzad
Jednog kristalno jasnog pratioca
Mislila si da ti govori
A on je samo snažno kriknuo
Ti si skočila iza sna
Tvoja senka produžila je put tvoga tela
Vrata se zatvaraju
Okna padaju u zaborav
Portreti se brišu
Pod tvojim odlučnim pokretom
Noć nam je dodelila nove uloge

Prevod Nikola Trajković

ŽAK PREVER (JACQUES PREVERT)

HILJADE I HILJADE GODINA

Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opise
Kratki sekund vecnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednog zimskog praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja je zvezda...

ŽAK PREVER

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna k'o vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadna
Drhteći od straha k'o dete u mraku
A tako sigurna u sebe
K'o neki spokojni čovek usred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani
zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali gazili
dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava kao magare
živa kao želja
Svirepa kao sećanje
Glupa kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i za sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku
I spasi nas