Zbignjev Herbert, "Izabrane pesme", izdavač Treći Trg, prevod Petar Vujičić, Biserka Rajčić

Zbignjev Herbert

NATPIS

Gledaš moje ruke
i kažeš – slabe su kao cveće

gledaš moja usta
previše mala da bi kazala: svet

– ljuljajmo se bolje na stabljičici trenutka
pijmo vetar
i gledajmo kako nam oči upadaju
miris venjenja je najlepši
a oblik ruševina ošamućuje

u meni je plamen koji misli
i vetar za požar i za jedra

ruke imam nestrpljive
mogu
glavu prijatelja
da izvajam od vazduha

ponavljam pesmu koju bih hteo
da prevedem na sanskrt
ili piramidu

ako usahne vrelo zvezda
mi ćemo svetleti noćima

ako se skameni vetar
mi ćemo uzbuđivati vazduh

(Petar Vujičić)

MARKU AURELIJU

                        Profesoru Henriku Elzenbergu

Laku noć Marko ugasi lampu

i zatvori knjigu Nad glavom već se

diže srebrna buka zvezda

to nebo govori strani jezik

to je varvarski poklič straha

koji tvoj latinski ne poznaje

to je večni strah mračni strah

koji na slabašnom ljudskom kopnu počinje

da postoji I pobediće čuješ li šum

to je plima tvoja slova Srušiće

nezaustavljiva bujica stihija

dok se ne strovale četiri zida stihija

šta da radimo – da li da drhtimo na vetru

da ponovo duvamo u pepeo i pomućujemo eter

grizemo nokte uzalud tražimo reči

i za sobom vučemo senku palih

Međutim bolje je Marko da mir sa sebe svučeš

i iznad tame pružiš ruku

neka podrhtava dok udara u pet čula

kao slepi svemir u slabu liru

jer izdaće nas svemir astronomija

proračunatost zvezda i mudrost trava

i tvoja preogromna veličina

i moj bespomoćni plač Marko

(Biserka Rajčić)

ZAVEŠTANJE

Ostavljam četirima elementima

ono čime sam kratkotrajno raspolagao

vatri – misao

da bi vatra cvetala

zemlji koju sam previše voleo

svoje telo jalovo zrno

a vazduhu reči i ruke

i čežnje – to jest suvišnosti

ono što ostane

kap vode

neka kruži između

zemlje i neba

neka bude prozirna kiša

paprat mraza pahulja snega

neka se ne stigavši nikad do neba

ka dolini suza moje zemlje

verno vraća kao čista rosa

strpljivo mrveći tvrdu grudvu

ubrzo ću četirima elementima vratiti

ono čime sam kratkotrajno raspolagao

- neću se vratiti na izvor spokojstva

(Petar Vujičić)

ODLOMAK GRČKE VAZE

U prvom planu vidi se

lepo telo mladića

brada pala na grudi

koleno povijeno

ruka kao mrtva grana

zatvorio je oči

odriče se čak i Eoje

njeni prsti zariveni u zrak

i kose raspletene

i linija odeće njene

stvaraju tri kruga tuge

zatvorio je oči

odriče se bronzanog oružja

lepe kacige

ukrašene krvlju i lepom kićankom

slomljenog štita

i koplja

zatvorio je oči

odriče se sveta

opustilo se lišće

u tamnom vazduhu

dršće grana

koju je zaljuljala ptica u letu

i samo skriveni cvrčak

u još živoj Memnonovoj kosi

oglašava uverljivu

pohvalu životu

(Petar Vujičić)

NIKA KOJA SE KOLEBA

Najlepša je Nika u trenutku

kada se koleba

desna ruka joj je kao naređenje

oslanja se o vazduh

ali krila podrhtavaju

jer vidi

usamljenog mladića

koji ide dugom kolotečinom

od ratnih kola

sivim putem u sivom predelu

stena i retkog klekovog žbunja

ovaj mladić uskoro će poginuti

tas terazija s njegovom sudbinom

evo baš se snažno naginje

prema zemlji

Nika ima silnu želju

da priđe

i poljubi ga u čelo

ali boji se

da bi on koji nije upoznao

slast nežnosti

upoznavši je

mogao pobeći kao drugi

u času ove bitke

Nika se koleba

i na kraju odlučuje

da ostane u stavu

koji je naučila od vajara

mnogo se stideći ovog trenutka uzbuđenja

dobro razume

da sutra u osvit

moraju naći tog mladića

sa grudima otvorenim

sa sklopljenim očima

i oporim grumenom otadžbine

pod ukočenim jezikom

(Petar Vujičić)

MADONA SA LAVOM

Kroz zemlju se može na magarcu

međutim Marija putuje

na mesecu kao šaran debelom

i kao bricin tanjir presijavajućem

Drveta postanja dižu glave

inicijalno cveće čudno uzdiše

hvaljena budi – dovikuju ptice

- dobar dan – kraljica proroka

- drvodeljina žena Marija

- odgovara

od svega najviše voli da putuje

na osedelom i gipkom lavu

koji meko i lako hoda

 a kad grivom zatrese

pripitomljeni gromovi pucaju

Taj lav je neljudski dobar

sve ozbiljno uzima

i ispod svakog drveta simbole njuška

iza Marije Anđeo s mačem dvoseklim korača

pun poslednjih reči

a iza njega ljubimac Marijin – Janje

njen plašt i senku četvorostruko presavijenu nosi

Janje je punačko dobrodušno

i bez sluha

Već stižu

lav osetivši štalu punu mrkve riče

a na kraju šimširovog špalira

šarena rajska rampa

(Biserka Rajčić)

SEDMI ANĐEO

Sedmi anđeo

potpuno drugačiji

čak se drugačije zove

Šemkel

nije isto što i Gavrilo

zlatni

stub prestola

i baldahin

ni ono što je Rafael

osnivač horova

ni Azrael

kormilar planeta

geometar beskonačnosti

savršeni poznavalac teorijske fizike

Šemkel

je crnomanjast i nervozan

više puta zbog krijumčarenja grešnika

kažnjavan

između provalije

i neba

neprestano topće

uopšte ne drži do svog dostojanstva

čuvaju ga u rezervi

samo zbog broja sedam

nije kao drugi

nije ni ono što je četovođa

Mihajlo

sav u pancir košuljama i perjanicama

ni ono što je Azrafael

dekorater sveta

zaštitnik bujne vegetacije

s krilima kao dva šumna hrasta

čak ni ono što je

Debrael

apologeta i kabalista

Šemkele Šemkele

- pridikuju anđeli

zašto savršen nisi

vizantijski slikari

kad broj sedam slikaju

reprodukuju Šemkela

na one druge nalik

jer smatraju

da bi jeretici postali

ako bi ga onakvim kakav jeste

naslikali

crnog nervoznog

sa starim izbledelim oreolom

(Biserka Rajčić)

APOLON I MARSIJA

Pravi dvoboj Apolona

i Marsije

(apsolutni sluh

kontra ogromna stena)

odvija se pred veče

kada su kao što već znamo

sudije

dodelile pobedu bogu

čvrsto vezan za drvo

propisno isteran iz kože

Marsija

viče

dok krik ne stigne

do njegovih visokih ušiju

odmara se u senci toga krika

potresen drhtanjem gađenja

Apolon čisti svoj instrument

samo na izgled

Marsijin glas je

monoton

i sastoji se iz jednog samoglasnika

A

u stvari

Marsija

priča

o neiscrpnom bogatstvu

svoga tela

ćelave gore utrobe

beli klanci hrane

šumne šume pluća

slatki brežuljci mišića

jezera žuč krv i drhtaji

hladan vetar kostiju

nad solju sećanja

potresen drhtanjem gađenja

Apolon čisti svoj instrument

Sada se horu

priključuje Marsijina kičma

u načelu isto ono A

samo dublje sa dodatkom moždine

to već prevazilazi izdržljivost

boga sa živcima od veštačkog materijala

šljunčanom alejom

omeđenom šimširom

pobednik odlazi

razmišljajući

neće li iz Marsijinog urlanja

s vremenom izrasti

nova grana

umetnosti – recimo – konkretne

iznenada

pada mu pred noge

skamenjen slavuj

okreće glavu

i vidi

da je drvo za koje je bio vezan Marsija

sedo

potpuno

(Petar Vujičić)

NAŠ STRAH

Naš strah

ne nosi noćnu košulju

nema oči sovlje

ne diže kapke

ne gasi sveću

nema ni lice mrtvaca

naš strah

to je nađena u džepu

ceduljica

“opomenuti Vujćika

stan u Dugoj ulici provaljen”

naš strah

ne proleće na krilima bure

ne seda na crkveni toranj

prizeman je

ima oblik

žurno svezane bošče

s toplom odećom

suvom hranom

i oružjem

naš strah

nema lice mrtvaca

mrtvaci su prema nama blagi

nosimo ih na plećima

spavamo pod jednim ćebetom

zatvaramo oči

popravljamo usta

biramo suvo mesto

i zakopavamo

ni previše duboko

ni previše plitko

(Petar Vujičić)

GOSPODIN KOGITO TRAŽI SAVET

Toliko knjiga rečnika

debelih enciklopedija

a nema ko da posavetuje

istraženi su sunce

mesec zvezde

a ja sam izgubljen

moja duša

odbija utehu

znanje

prema kome putujem noću

putevima očeva

i evo

gradića Braclava

među crnim suncokretima

to je mesto koje smo napustili

to je mesto koje kriči

danas je sabat

kao i uvek na sabat

pojavljuje se novo Nebo

- tražim tebe rabine

- nema ga ovde –

kažu hasidi

- on je u svetu šeola

- imao je lepu smrt

kažu hasidi

- veoma lepu

kao da je prešao

iz jednog ugla

u drugi ugao

crn crncijat

držeći u ruci

bukteću Toru

- tražim te rabine

- iza kog firmamenta

si sakrio mudro uho

- boli me srce rabine

- more me brige

možda bi me posavetovao

rabin Nahman

ali kako da ga nađem

usred tolikog pepela

(Biserka Rajčić)

PORUKA GOSPODINA KOGITA

Idi kuda su i oni pošli do tamne crte

po zlatno runo ništavila po tvoju poslednju nagradu

idi uspravan sred onih što su na kolenima

sred okrenutih leđima i sateranih u zemlju

spasen si ne zbog toga da bi živeo

imaš malo vremena treba da posvedočiš

budi hrabar kad razum omanjuje budi hrabar

na kraju krajeva jedino se to računa

a tvoj bespomoćni Gnev neka bude kao more

kad god čuješ glas ponižavanih i pretučenih

neka te ne napušta tvoj brat Prezir

prema žbirima dželatima kukavicama – oni će pobediti

doći će na tvoj pogreb i s olakšanjem baciti grumen zemlje

a potkornjak će napisati tvoju ulepšanu biografiju

i ne praštaj jer nije u tvojoj moći

da praštaš u ime onih koji su izdali u zoru

čuvaj se ipak nepotrebne oholosti

posmatraj u ogledalu svoje ludačko lice

ponavljaj: pozvan sam – ali zar nije bilo boljih

čuvaj se hladnoće srca voli jutarnje izvore

bezimenu pticu zimski hrast

svetlost na zidu veličanstvenost neba

njima ne treba tvoj topli dah

postoje da bi govorili: niko te neće utešiti

pazi – kada svetlost na gorama da znak – ustani i idi

dok krv u grudima kotrlja tvoju mračnu zvezdu

ponavljaj stare zaklinjalice čovečanstva bajke i legende

jer ćeš tako steći dobro koje se ne stiče

ponavljaj velike reči ponavljaj ih uporno

kao oni što su išli kroz pustinju i propadali u pesku

i nagradiće te onim što imaju pri ruci

batinom smeha ubistvom na đubrištu

idi jer ćeš samo tako biti primljen u društvo hladnih

lobanja

u društvo svojih predaka: Gilgameša Hektora Rolanda

branitelja carstva bez granica i grada pepela

(Petar Vujičić)

DUŠA GOSPODINA KOGITA

Ranije

poznato nam je iz istorije

izlazila je iz tela

kad stane srce

s poslednjim dahom

tiho se udaljavala

na nebeske livade

duša Gospodina Kogita

ponaša se drugačije

za života napustila je telo

bez reči oproštaja

leti mesecima boravi

na drugim kontinentima

van granica Gospodina Kogita

teško je dobiti njenu adresu

ne pruža informacije o sebi

izbegava kontakte

ne piše pisma

niko ne zna kada će se vratiti

možda je zauvek otišla

Gospodin Kogito trudi se da savlada

podlo osećanje zavisti

misli o duši dobro

misli o duši s nežnošću

sigurno mora da prebiva

i u drugim telima

duša je apsolutno premalo

za čitavo čovečanstvo

Gospodin Kogito miri se sa sudbinom

nema drugog izlaza

čak se trudi da govori

- moja duša moja –

misli o duši osećajno

misli o duši s nežnošću

međutim kada se neočekivano

pojavi

ne pozdravlja je rečima

- dobro je što si se vratila

samo je gleda iskosa

dok sedi pred ogledalom

i češlja svoju zamršenu

i sedu kosu

(Biserka Rajčić)