Sanja Dačić, Priča "Poziv" iz knjige "Godine učenja"

SANJA DAČIĆ, iz zbirke priča „GODINE UČENJA“

                                                                                       POZIV

                                                                                           I

            Bilo je leto, dobro se seća, jer prozor je bio širom otvoren i kroz tanku lanenu zavesu videlo se bujno zelenilo šikare, usred koje je bila posađena kuća koju je nasledio od tetke. (Četiri voda, plac 5 ari, gradska voda sa svim priključcima, legalizovana i uknjižena.) Kuću, znatno oronulu tokom poslednjih godina tetkinog života, obnovio je nakon odluke da se preseli u mirnije krajeve (radi pisanja, kako je tvrdio). Često bi razmišljao, kako to biva da čovek planina i brežuljaka, hajlender po rođenju i ispovedanju, dospe u ovaj nepodnošljivi smrad prigradskog naselja na Savi. Zašto su mu oteli široke vidike i zamenili ih beskrajnom šumetinom i maglom, koja je večito lelujala nad Savom, kao sablasni hor duhova carinika, skelara i trgovaca iz prošlog veka? U stvari, odluka i nije bila teška: sa njegovom platom i statusom podstanara u centru grada ionako ne bi dugo izdržao. Status vlasnika kuće, makar i u predgrađu, predstavljao je neki pomak i otvarao mogućnost da na miru dovrši započeti roman. „S jeseni, misli su me napuštale kao laste i odlazile u toplije krajeve, da prezime. S proleća, vraćale se neke nove laste, ali nikada iste one koje sam pustio jednom da odlete. Između toga, živim kao hrčak: punim džepove orahom i suncokretom, čekajući da se proleće objavi.”

            Ali leto je već zagazilo u drugi mesec. Da li leteti, ili letovati? Exitus letalis, jedno bučno „marš!” iz postojanja. Sedeo je i pušio, ne znajući tačno kako i čime da otpočne dan koji je odmicao. Gledao je fasciklu na stolu, u kojoj je bio složen čitav njegov život, razmotren sa više tačaka gledišta. Tu su bile njegove dijagnoze, otpusne liste, nečitki recepti – čovek kao predmet medicine. Nekoliko sudskih poziva i presuda, jedan vlasnički list, poresko rešenje – čovek sagledan iz pravne struke. Radne biografije u nekoliko verzija, rukopisi pesama i eseja – nedovršeni umetnik. Par pamfleta iz lokalne crkve sa objašnjenjima praznika i načina proslavljanja, jedan podsetnik za ispovest. Čovek kao religiozno biće. Izvodi: iz matične knjige rođenih i krštenih, iz katastra, iz poreske uprave; srpsko državljanstvo kao nesumnjivi dokaz gde se nalazio na mapi sveta; jedan pasoš koji nikada nije prešao granicu; nekoliko bioskopskih karata i pozorišnih agendi. U uglu stola zatrpanog novinama i knjigama, njena slika na kojoj se smeje dok ga grli, obraza priljubljenog uz njegov – dokaz da je nekada bio i seksualno biće. Njena plava kosa, lagano vezana u rep, pramenovi koji ga golicaju po vratu i mirišu na kristalnočistu vodu Antila (kako je on zamišljao da miriše), a u pozadini neki borovi i krovovi, ne, neće da izgovori gde. Ionako nije razumela da je on – pozvan. „Milane, kako možeš toliko da mrziš ljude? Kako misliš da živiš, kako smeš da uđeš u učionicu punu nasmejane dece, vedre kao dan, nežne kao tek iščaureni leptiri? Sa kojim dobar dan, sedite, sa kojim doviđenja, sutra je pismeni?” Tako bi govorila.

            Ali nije on mrzeo ljude, samo ih je izbegavao. Radije je slušao rad mašina na peskarama uz Savu, koje su neumorno izvlačile iz reke šljunak, kamenje i džinovske rečne školjke. Mašine su dubile korito, ispirale ga i proširivale, godinama, bez prekida. Po celu noć je mogao da sluša njihovo brujanje i zujanje, rešetanje peska i besne povike umornih radnika na dežurstvu. Malo dalje, ribari čija je lica i udice odlično raspoznavao izvlačili su iz reke mršave klenove i mlade somove. Među šibljem, misleći da su nevidljivi (ili ne hajući za svet), skrivali su se tajni ljubavnici u kolima. Ponekad bi ljuljali iznutra čamce privezane za blatnjavu obalu. Neko je postavljao još jedan splav sa natpisom „Ribolovački klub i restoran”. Ambiciozno. Ljudi prosto nigde nisu mirovali. Kupanje na Savi u ovo doba godine bio bi poduhvat. Trebalo bi zanemariti plastične boce, limene konzerve, plutajuće grane drveća i leševe životinja, žabokrečinu i rečne travurine koje se plivaču petljaju u noge. Trebalo bi zanemariti...

            „Trebalo bi zanemariti žrtve koje smo podneli...”

            „Slušate emisiju o džezu... (krčanje) na Drugom programu radija...”

            „Ovo su vesti dana, ostanite uz...”

            „...napravili revoluciju u rok muzici osamdesetih godina...”

            „...a sada lopta ide ka kapitenu, on trči, vešto upada levi bek Jovanović, presreće tu loptu, izgleda da je tu neka gužva, sudija zviždi, poštovani slušaoci, to je bio prekršaj...”

            Isključio je te mutirane ljudske glasove o ljudskim radnjama koje se dešavaju tamo gde on nije, a neće ni otići. Bićete bolje, rekao je doktor juče i napisao mu recept. Bićete mnogo bolje, jedna trećina pred spavanje, smejala se apotekarka. Kutija je bila lepa, nešto žuto kao sunce, na plavoj pozadini. Apotekarka je mirisala na parfem uprkos poslovanju sa sumnjivim hemikalijama. Bila je vrlo prikladno našminkana, poslovna i predusretljiva. Možda bi mu bilo bolje kad bi je pitao da izađu na kafu, ali, ne... to nije scenario za 21. vek. Žene su danas neobično ljute i krajnje nepoverljive prema svojoj lepoti. Ne prilazi se tako ženi. Uostalom, ti si za nju – pacijent. Ona zna tvoju tajnu, kao i tvoj lekar, advokat, sveštenik. A nisi baš ni neodoljivi heroj iz njene omiljene turske serije. Nisi ni tajanstveni Banderas zalizane kose koji u reklami sugestivno kaže: Diablo. Sumorni si stanovnik kuće u kojoj je umrla tvoja tetka, kuće zidova pozelenelih od lišajeva što ih vlažni vazduh sa Save pečatira svakog proleća; koji je jednom pokušao da obrađuje mali vrt sa ružama i tratinčicama, ali ga je surova šikara osvojila i pojela. 

            Jednom se ipak moralo izaći iz kuće, makar i u lokalnu prodavnicu preko puta, pazeći da preko pune crte ne izleti neki pobesneli motorista ili maloletnik u tatinim kolima, naložen na adrenalinske brzine. Ili kamiondžija koji, znajući da tu nema radara ni saobraćajne patrole, gazi 150 na čas, da nadoknadi vreme izgubljeno u nekom legalnom bordelu na Ibarskoj. Misao o tome kako bi izgledao spljeskan tu, na beloj punoj crti, kako bi, sasušen i sparušen, mogao biti lepo i uredno odložen u nečiji herbarijum, činila je da mu groza krene uz kičmu. Moralo se živeti, govorili su; trebalo bi živeti i uzeti od života sve što je lepo. Iako su mu motivacione poruke često izazivale povraćanje, Milan je morao da prizna njihovu opravdanost, a u neku ruku – i tačnost. Ipak, zar nije baš to što je realno, razumno i tačno – izazivalo povraćanje? Nego, šta da jede danas? Iako se namnožilo mudrih knjiga o besmislu ljudske egzistencije, čovečanstvo još uvek nije odlazilo niz slivnik, već se nesvesno pokoravalo životu. Kao biljke. Kupiće konzervu skuše, čips, kokice i semenke. Doći će Mladen i zajedno će sljuštiti flašu jeftinog vina. Mladen, prvi čovek koji je ušao u njegov dom, tetkino kumče koje je Milan nasledio uz kuću. Mrzeo je što se seća dok prelazi ulicu. Misli bi mu mogle odvratiti pažnju i sledećeg trenutka bio bi spljeskan baš onako kako je zamišljao. Ili osakaćen. A onda bi, možda, došla i ona, plavokosa, sada već sa ponekom sedom. Izviniće se mužu što mora da poseti jednog davnog prijatelja u bolnici. Onda bi joj pokazali njegovo golo telo na Intenzivnoj nezi, okićeno cevčicama i iglicama kao novogodišnja jelka; ona bi podigla ruku ka usnama da zaguši krik i jecaje, a suze bi se nemo skotrljale na svilenu bluzu tirkizne boje. Okrenula bi glavu ka dežurnom hirurgu da ga nešto pita, ali glas bi je sigurno izdao i ona bi samo isprekidano promrmljala:

            „Može 100s pakovanje? I flaša medveđe krvi, to vam je 780 dinara”, prodavačica na trafici napravi nagli rez na sceni koja se vrtela u Milanovoj glavi. Pauza pre sledećeg kadra? Može. Mrzeo je i tog nevidljivog, idealnog sagovornika u svojoj glavi, koji je sa njim i za njegov račun pretresao sva moguća pitanja, tako da nijedna priča neće ostati za večeras, kad bude došao Mladen. Sedeće i cediće crno vino, grickaće semenke dok gledaju Eurosport, rastaće se kao dobri drugari. Mladen će otići ženi i deci, a Milan će potom zaspati na svom trosedu ispred televizora, bez volje da se istušira, obuče pidžamu, čisti zube koncem i leže u krevet, koji još uvek po uglovima miriše na nju. Zaspaće, jer nije moguće ne zaspati posle trećine sedativa i trećine vina. Njegova lična statistika je to dokazala.

                                                                                            II

            U snu, Milan je stajao ispred Železničke stanice u Beogradu; sat je pokazivao dva i dvadeset, sunce je peklo, a on nije mogao da se seti šta radi tu. Da li je krenuo na posao u obližnju školu, gde radi već pet godina u dve smene, ili je upravo završio sa poslom? Osećao se kao onaj pubertetlija sa njegovim imenom koji se pre petnaest godina iskrcao iz autobusa čačanske registracije i stajao izgubljen u velikom gradu, ne znajući ni da priupita taksiste za učenički dom taj i taj. Neke devojke su prolazile, obučene u duge šarene suknje od indijskog platna. Da li je upravo stigao, ili tek kreće na vikend kod svojih roditelja? Ne, nije to; jer mama i tata su umrli. Strani turista sa mapom i džinovskim rancem na leđima mahao je rukama u pokušaju da se sporazume sa prolaznikom na nekom mucavom jeziku. Da li je već na studijama i ovde čeka kolegu da mu vrati skripta? Ili je pošao na more sa Vesnom? Možda se tek vratio i čeka je da kupi mineralnu vodu na trafici? U bašti restorana konobar sa belom pregačom izvodio je konobarsku plesnu tačku sa reveransom i okretom, pred punim stolom klošara koji su svratili na domaću ljutu. Da li je overio pasoš i izvadio vizu, jer možda treba da stigne na taj voz za Beč, gde su ga pozvali rođaci? Uopšte nije mogao da se seti gde ide i gde nosi veliki crni kofer sa točkićima, na kojem je bilo čitko ispisano ime: Milan Vasić. Bez odredišta. Odredište: nepoznato. Odredište: večnost. Prizor se najednom promenio i on se našao na blatnjavoj okretnici odakle su polazili plavi autobusi Saobraćajnog preduzeća Lasta. Jedan ćelavi, krezubi čovek pozvao je Milana, nagnuvši glavu kroz autobuska vrata: „Ajde, bre, šta čekaš, kasnimo!” Milan se trgao i požurio da uđe u autobus, ne znajući da li ide u Malu Krsnu, Lazarevac, ili u pakao. Putovali su dugo, prljavim, uskim, seoskim putevima izbrazdanim traktorskim gumama, sporo napredujući uzbrdo, kraj okomitih granitnih stena. Kada se autobus zaustavio na poslednjoj stanici, Milan je shvatio da ne zna gde je. Ostali putnici su se razišli, a on je ostao sam sa svojim koferom, usred blatnjave vlažne poljane, gde je jedino znak „Autobuska stanica” podsećao kako je tu uopšte i dospeo. Iza njega stvorilo se pitomo zeleno brdo i Milan je odlučio da se popne na njega kako bi osmotrio gde se nalazi. Isprva je bilo lako, mada je trula i polegla trava otežavala pešačenje. Brdo je zaklonilo sunce dopola, ali on se nadao da će ga videti kada dospe do vrha. Nešto se zapetljalo u točkiće njegovog kofera i on se okrenuo da vidi šta je to. Kada je podigao pogled, umesto brda, pred njim je bila strma i visoka stena pod pravim uglom, koja je potpuno zaklonila sunce. Nikada neću stići gore, mislio je. I zašto se sve promenilo. Njegov kofer postao je suvišan i on ga besno odbaci od sebe. Pogled nadole uplašio ga je, i on se zaljulja – brda nije nikada ni bilo, sve vreme je stajao na steni, bez oslonca pod nogama, bez šupljina u kojima bi osigurao ruke. Ali ja nekako moram gore... pašću, sasvim sigurno. Hladno je i klizavo. Šta uopšte radim ovde? Trebalo je da uđem u neki drugi autobus, ili da ostanem na stanici... – pomislio je pre nego što se survao sa stene i, bunovan i nerastrežnjen, pao na pod između troseda i stola. 

            Glasovi iz televizora su urlali, a svetlost lampe pokazivala je na podu ostatke čipsa i kokica. Nekako se vratilo sećanje na prethodnu noć. Ustao je, rukama se oslanjajući na stočić, oteturao u kupatilo i stavio glavu pod hladan tuš. Meni nije dobro, od trećine ovog i trećine onog. Jebeš sve trećine i sve polovine. I sve mrvice koje u životu dobijamo.

            Mladen je nešto pričao, kao i uvek. Možda san ima veze sa tom pričom. U stvari, to i nije priča. To je bio siže plavokosinog života posle njega. „E, kume, sreli smo onu tvoju plavušu.” Milan bi se naježio na tu reč, plavuša. Došlo mu je da tresne Mladena pesnicom u lice. Ona će zauvek biti njegova plavokosa, a Mladen bi morao to da zna, i kad već ne bira reči, neka je barem zove po imenu. Ukratko, Milanova bivša ljubav šetala je novog dečka, koji je, sudeći po autu koji vozi, neka vrlo srećna faca i životni dobitnik ovog vremena. (Dakle, nema muža, ni decu, a nije ni osedela. Koliko je tačno vremena prošlo?) Srećni par je sedeo u lokalnom kafeu, pili su tekilu, a ona se glasno smejala, zabacujući kosu. „Bila je polugola, brate, dekolte i tako to, znaš kad one hoće da svi bulje u njih. Frajer, onako, nabildovan, izgleda kao da je bio na moru. Ili u solarijumu. Bradica, pun sebe. Da, ona se čuje sa mojom Jasminom...”          

             „Jesi li bio u kladionici danas?”, Milan je morao da prekine kuma.  „Redovan sam tamo, kao ti u biblioteci, brate. Tipovao sam Mančester, iz keca u iks, sjebao se, i to je to do sledeće kinte. Jasna šizi zbog kladionice, odmah zove kevu i ćaleta, kuka kako hoće razvod, a opet je trudna. Muškarac više nije glava u svojoj kući, brate. Znaš da ti zavidim. Odjebeš sve i čitav svet je tvoj, brateeeee! Tooo, majstori, derite ih!”... Mladen je bučno ispratio gol Juventusa protiv Bajerna u 23. minutu utakmice.

            Mora da nisam dobro čuo: on meni zavidi. On zavidi plačipički koja je tri dana ležala u krevetu posle raskida kao na samrti; pizdi od čoveka koji pije trećinu tablete pred spavanje da bi mogao sebe da podnese u ogledalu ujutru, pederka koji sprema dečicu za gradska takmičenja, balavi o njihovoj genijalnosti pred egzaltiranim roditeljima, podiže mehanički ruku na nastavničkim većima, a onda se odvuče u svoju jazbinu, gde onaniše na besplatne onlajn porniće. Zavidi mi što sam, umesto auta da impresioniram Vesnu, kupio sabrana dela za svoju ličnu bibioteku i sad vozim bicikl pored Save, kao svaki legitimni luzer. Možda mi zavidi zato što imam dva meseca jalovog raspusta, uzaludno straćenih dana za mene, dok on jedva skrpi desetak između dva posla, da bi posetio ženinu rodbinu po šumama i gorama...

            „Po šumama i gorama, naše zemlje ponosne...” , hor je pevao složno na proslavi Dana Republike, dok se Milan stideo što samo otvara usta jer nije bio redovan na probama hora. Nosio je brižljivo povezanu crvenu pionirsku maramu oko vrata i plavu pionirsku kapu, sa koje mu je neki čapkun u tuči skinuo zvezdu, pa je Milan morao da se izvinjava razrednom i direktoru godinama iza toga: kako on to nije namerno uradio, kako razume da pionirska kapa nije ništa bez zvezde na njoj, kako to nije smišljeno „delo protiv ustavnog socijalističkog poretka domovine”, već samo dečji nehat, trenutak nepažnje, slučajnost; kako bi on najviše voleo da ponovo dobije svoju petokraku nazad i istinski žali za gubitkom iste. Dok bi se drugovi smejuljili njegovoj nespretnosti, u njemu je rastao neki neartikulisani gnev na sebe, neki nemi stid koji će ga pratiti celog života: on nije sav svoj i on je jedna udvorička, lažljiva i ljigava žaba koju treba pregaziti, gledajući sa zadovoljstvom kako joj creva pršte ispod dečje čizme, slušajući pritom kako ispušta neki nemušti zvuk, poput balona koji se ispuhava. Trebalo je da skine kapu, tresne je o zemlju i ugazi je, uz prostačke reči bunta, pa makar bio i izbačen iz škole. (Slobodan, njegov poznanik iz drugog odeljenja, nije izbačen iz škole, iako su svi nastavnici mogli videti iz zbornice kako puši na odmoru.) Trebalo je krst prišiti na tu kapu, pa neka ga izbace iz škole, odvedu u zatvor ili spale na trgu. Samo ne biti gnjida, ne stideti se zbog te kape, koja nije bila bačena i zgažena nego smerno i ponizno vraćena na glavu, uz blentavi osmeh izvinjenja. I poniznosti. Osam godina je, o svakom prazniku, mrzeo sebe zbog te kape, zbog zla koje nije prokaženo; zbog bezobličnih zametaka pobune koji su se izjalovili.

                                                                                             III

            Bilo je leto, mogao je da vidi kroz prozor kako šikara osvaja njegov vrt; kako nezadrživa, oštra barska trava buja preko tratinčica; kako rogozina guši njegove ruže, a kalifornijski mak truli od preterane vlage. Noge su mu tonule u žitku zemlju natopljenu podzemnim izvorima i žabe su s večeri skakale po terasi, preko njegovih papuča, dok je posmatrao smiraj sunca u Savi.

            Warm your feet at the sunset

            Nije mogao da joj kaže, nije umeo da joj prevede. Kada je bilo vedro, nazirao je zvonike crkava u naseljima preko Save, iza pojasa šume vrba i topola, od kojih se do horizonta prostirao niz kockastih njiva, poput šahovske table: zelena kocka kukuruza, žuta kocka raži. Zamišljao je kako se tu odvijala trgovina sa Austrougarskom u prošlom veku; video je siluete tela koja u noćnoj tmini prebacuju svinje iz volovskih zaprega na splavove; osećao je miris amonijaka, duvana i kuvane rakije; čuo grube i pijane seljačke glasove koji se dovikuju noseći fenjere, a sve to da bi se izgradila jedna nova, moderna Srbija... Kako bi bilo sada preplivati Savu i naći se – u Evropi?

            Popio je trećinu tablete.

            Možda treba da sedne na bicikl i odvoza svojih desetak kilometara, posle čega bi sigurno zaspao. Mogao bi nešto da čita. Čemu sve te knjige na polici koja je zauzimala čitav zid dnevne sobe? Sve su to sada samo naslovi koji ga optužuju. Optužen si za pokušaj podvaljivanja Umetnosti. Umišljao si da pevaš o uzvišenim i tragičnim temama, a zapravo samo si hteo da iznudiš još jedan snošaj. Ti nikada nisi imao „šta da dodaš” tim temama; zato će ti biti oduzeto sve.

            Popio je drugu trećinu tablete.

            Po drugoj tački optužnice, kriv si za podsvesni seksualni delikt prema maloletnicama kojima prepričavaš nedočitane delove lektire. Uživaš u tome, zar ne? Velike, sjajne, svetle oči dečaka i devojčica koji su se prvi put poljubili ovog polugodišta na ekskurziji, koji dosanjavaju svoje ljubavne himere u kojima si ti bog, otac, ljubavnik, heroj, drug sa basketa i večiti dečak – Petar Pan, koji im deli čarobne kape za let u Nedođiju. Gledaju u tebe, upijaju se u tvoju kržljavu dušu, traže odgovor, milost, spas, razumevanje. Osuđen si na rat za smak sveta, na večitu odiseju, na sto godina samoće, na pakao, na pusto ostrvo gde vlati trave izjedaju cveće zla; pijani brod odvešće ovog stranca u jazbinu, gde će iza zatvorenih vrata gledati samo aveti i mrtve duše. Kao u dispozitivu. Žalba ne odlaže izvršenje.

            Popio je zadnju trećinu tablete.

            Čekao je. Da li će se ukazati pred njegovim očima neki novi prostori, ili će opet povraćati u kupatilu, svoj takozvani dvostruki bljuv: prvi izazvan fiziološkom mučninom, drugi mučninom od samoga sebe. Evo, gleda sebe odozgo, sa plafona, kako čuči dole nagnut nad šolju. Cigareta je brzo gorela, jer duvan je sve lošiji u poslednje vreme. Možda će doći to mistično iskustvo; neko će podići njegovu ruku, staviti u nju čarobno, zlatno pero, a zatim je voditi po papiru i on će pisati, pisati, pisati... reke romana i bujice stihova. Bujice iz neba su lile kada je išao na groblje, sam, o ponoći, da tu, sedeći kraj nepoznatog groba, doživi mistično iskustvo. Dobio je upalu pluća i ležao mesec dana u bolnici, ali ni noć na groblju, ni šetnja bolničkim krugom sa umirućim bolesnicima nisu mu donele mistično iskustvo. Prvi džoint je prihvatio mehanički, iz Mladenove ruke, kad su sedeli ispred prodavnice. Rikao je od kašlja kao magarac, pojeo celu veknu vrućeg hleba, popio pola gajbe piva, ali je mistično iskustvo otišlo niz šolju, pravo u kanalizaciju, kao i sva njegova iskustva. Neko vreme bio je dobar vernik. Išao je na liturgije, postio i pričešćivao se. Izgladnjivao je telo i uzdizao duh molitvama, koje je, nehotično, uvek izgovarao naopako – mora da su i smišljene zato da zbune čoveka i parališu mu um. Ali, nikakvog mističnog iskustva nije bilo. Osim što je nekako čudno zagledao ljude, tražeći na njima znakove đavola ili demona. Spopadao je Vesnu svuda gde je stigao; po mračnim prolazima, u šumi, u parku, pod tušem, u špajzu, na uključenoj veš-mašini – ali ni seks nije doneo mistično iskustvo, već samo nažuljena kolena, laktove i guzice. 

            Ulažem prigovor na mistično iskustvo i odbijam da je to greška moje prirode. Dostaviću dokaz o uplati takse.

            Treća tačka, društvena neodgovornost. Sistem te školovao, sistem te zaposlio, a kako ti vraćaš sistemu? Malodušno pljuckaš okolo jer nemaš hrabrosti da pljuneš nešto veliko, ogromno, da pljuneš odjednom i za sva vremena. Obrazuješ nove reproducente reprodukovane stvarnosti, a pozvan si da uradiš više. Za sebe, za svoju otadžbinu. Jesi li?

            Ustao je da ne sluša ostatak optužnice. Proces se ionako odvijao svojim redom, bez njega. Da ne sluša te glasove u glavi, pustio je muziku. Negde mora postojati pesma koja može da ga opravda. Neko pohranjeno, zaboravljeno opravdanje. Sve što treba da uradi je da vrati, da povrati, da nađe kao Sveti gral to svoje opravdanje.

            „Da raščistam so spomeni”, pevalo je sa radija. U pravu je taj, moralo se raščistiti sa uspomenama, sa poslovima i danima. Sasvim je nevažno ko je to prvi rekao, Hesiod ili neki njegov zemljak dva i kusur milenijuma iza njega. Nije važno ko je prvi. Jednom je postojao i Vesnin prvi. Milana je to podsetilo na čekanje u redu u banci: „Izvinite, ja sam prvi”, rekao bi taj nepoznati, zamišljeni prvi. „Dobro, a ko je poslednji? A, vi ste... važi.” Milan je zatim procenjivao koliko bi vredelo sedeti u Vesninoj čekaonici i podnositi račune. Koliko je bilo muškaraca u njenoj banci i koliko je vredeo njen kapital? Gde je plasirala svoju ljubav, kome je osigurala, kako je šticovala kurs da njene akcije ostanu tražene? I napokon, da li je već ugasila njegov račun, pošto su sravnili potraživanja? „Izvinite, ja sam pre vas. Niste me videli.” Tako bi on sedeo tu, čekajući svoj red, dok se banka punila muškarcima. Više nije bio ni poslednji. Iza njega se napravio red nervoznih muškaraca. „ Ja sam onaj u sredini, ni prvi, ni poslednji, onaj što se lako zaboravlja, onaj što se nada da će dobiti još neki kredit i brižno stiska svoje papire u torbi, iako unutra nema ničeg za zalog ili garanciju.”

            Bilo je leto kada su raskinuli. Milan misli da je to najgore doba za opstanak veze. Zato što one hodaju naokolo sasvim gole i nude svoja tela svakome. Drugačije je zimi, tada imaju potrebu da se ušuškaju pored nekog, gde je sigurno i toplo. Nije joj to rekao, a i da jeste, sigurno bi bio optužen da je bedni seljački sin iz centralne Srbije, iako prati Kulturni dodatak u Politici, član je Narodne biblioteke i redovno odlazi na Sajam knjiga. One, one voze rolere, bicikle, skidaju bikinije, mažu se losionima, uljima, preparatima, razmenjuju nacrtane osmehe iz časopisa i rečenice iz žute štampe kao da su njihove vlastite.

            Svejedno ko je to prvi rekao – Hesiod, Herodot, Heraklit – svi pričamo istu priču hiljadama godina, sa malim varijacijama. Kako uhvatiti svet i poredak za rep. Šta bi uopšte mogao da napiše, šta bi novo i vredno pažnje rekao, šta je to što svet i književna scena još nisu videli...

            „Ne budi smešan, brate. Bolje se učlani u teretanu ili se prijavi za stripera u nekom klubu zatvorenog tipa. Možeš misliti gde ona sad izlazi”, rekao mu je Mladen pljuckajući ostatke duvana od cigarete koju je pažljivo savijao. „Pljuge su opet poskupele, jebi ga. Imaš neku kintu za kuma, vraćam prvog? Moram da kupim nešto Jasni, zabrljao sam. Šta sam mogao, brate? Dobio sam otkaz, pa šta? Više ne daju ni pauzu za doručak. Daj, pozovi onog tvog klinju, mali ima ekstra džidžu. Ma, ko da te drukne, da li si normalan? Pa šta ako je maloletan? Uvek možeš da se izvučeš, reci, našao sam u kabinetu, ispalo mu iz džepa, nisam smeo da vam kažem, roditelji, da me ne biste optužili (kao što i jeste).” „Ali, Mladene, raspust je, ja nisam u kabinetu...”  „Reci, čuvao sam da ga podsetim da mora da pročita lektiru za trojku. Jeste, ucenjivao sam ga ovim paketićem da čita, zar je trebalo da ga optužim pred direktorom i vama, roditeljima, da ga strpaju u dom? Dao sam mu šansu da se popravi, rizikovao svoju karijeru...”

            Bilo je nemoguće objasniti Mladenu da je pogrešno kupovati džidžu od problematičnog osmaka. I to nastavnik maternjeg jezika, nastavnik kojem se najviše veruje. Mogu da optuže Milana za pedofiliju jer se sastaje sa malim u parku. „Nek ti donese gajbi, kao došao je da pozajmi knjigu od tebe.” „Šta ako me uhvati njegov matori, ubiće boga u meni?” „Matori sedi dole u Doku sa nekom kurvicom, sad sam video.” „Mladene, znaš li da mogu da izgubim sve...”   A šta je to sve, i šta ja to više mogu da izgubim, pitao se Milan, pokoleban u sebi. Mesečnu platu, karijeru pisca, kandidaturu za odbornika mesne zajednice, fotelju gradonačelnika, kabinet direktora sveta... čast da budem Vesnin doživotni papučar („Brate, ona sad jaše na onom kvarcovanom i šmrče najbolji kokain na svetu, veruj mi.”). I tako je Milan, iz najboljih namera da olakša svom kumu nepodnošljivu sadašnjicu, postao diler. Odličan naslov za roman koji može da napiše u mardelju: „Kako sam postao kumov diler”, priča iz života koja se sama stvorila i kojoj pisac nije imao šta da doda.

                                                                                         IV

            „Nešto ste hteli da dodate, kolega? To je obavezna literatura, javite se krajem januara. Imate li nekih pitanja, sugestija?” Ne, taman posla. Milan nikada nije imao šta da doda ili oduzme svim tim britkim teorijama i logičnim sistemima. Štaviše, upredao ih je u svoje nespretne eseje, nimalo nadahnut, već u strahu da ne izgubi stipendiju. U čemu je bio smisao tih nizova iskaza i sudova nije baš mogao da pojmi. „Sudovi čija istinitost ne podleže sumnji. Sudovi koji nisu lišeni verovatnoće, ali nisu obrazloženi bolje od njihove negacije.” Iskazi, sudovi, vanzemaljci. Anđeli na vrhu igle. Nagvaždanja. Trebalo je barem jednom da ustane, da kaže i pokaže svojim delom... ali, kojim delom. Dela nije bilo. On nije imao šta da doda. Nije imao snage da tresne Kajzerovom kupusarom o zemlju i ode da se našljema u Skadarliji. Ipak, bilo je tamo finih stihova, lepo prevedenih u sudove koji teško mogu podleći sumnji:

            Annunciando a manha fria

            Neće on pisati ništa više, niti šta dodavati na već napisano, jer može ispasti smešan pokušavajući da dozida savršenu kulu, koja je već tu, pred njim. Da doda nebu još poneku zvezdicu. Zar nije smešan, kao onaj Aladin u crtanom filmu, koji izdaje naređenja slugama, a ne vidi da palate više nema, da je iščilela u savskoj magli, a čarolija nestala sa njom? Taj novi pesnik novog života nikada stvarno nije ni postojao. Umesto njega, stoji jedan običan, umoran i nesrećan čovek koji deci objašnjava padeže.

            Nominujem te za pesnika.

            Vidim pijanog / ranjenog / mrtvog pesnika.

            Leto je, pesniče.

            Pesnikom ću te, pesnikom ćeš me.

            Govorili ste o našem savremenom pesniku?

            Ona je rekla da mora da ga ostavi jer ne može da provede ostatak života u turobnoj, vlažnoj i mahovinom oblepljenoj kući, sa Hobitom koji nikada ne bi napustio svoj Okrug. Da su joj dosadni njegovi doručak-ručak-večera rituali, sa pauzama za seks i čaj sa noblicama između. Nije do njega, on je sladak i drag, on je divno i uzvišeno, ali usamljeno biće, a ona je željna ljudskog društva, smeha, muzike, plesa po stolovima, koketiranja sa šankerima, stopiranja stranaca usred noći, drugarica sa kojima je prelistavala Avon kataloge, da joj je dosadio ciklus evropskog filma utorkom na RTS-u, da hoće da gleda turske serije, da plače i da živi, da ne može da sedi sa Mladenom i Jasminom svake večeri, pretvarajući se da je zanimaju kontrakcije u trudnoći i boja bebine kake. Ona hoće da odu na letovanje, nije važno gde, ne treba da uplaćuje unapred, jer nju užasno nervira to što on ne zna da se prepusti slučaju. Osim toga, ona želi da napreduje u karijeri i ne razume njegovo odbijanje da se kandiduje za direktora škole, jer je to zaista glupo od njega. I da ne shvata zašto već jednom ne počne da piše taj svoj roman i zašto ne čini ništa da promeni svoj život i kako mu već nije dosadno od samoga sebe. 

            Bilo je zaista lepo od nje što je problemu pristupila sa tako pouzdanim argumentima, da on nije imao šta da doda. „Uviđam svoje greške, draga, ali ja te volim i zajedno ćemo prevazići ovo. Obećavam ti da ću otvoriti svoj muzej za sve posetioce, da ću pisati svakoga dana po jednu stranicu, da ću se učlaniti u neku stranku i kandidovati se za direktora škole, da ću istrebiti pirevinu i rogoz iz ruža, da ću ti kupiti novi televizor i da ćemo otići u Bubanj potok po auto, a onda, ipak, stopirati do mora. Ići ćemo na albansko primorje, ukinuću čaj, pićemo šampanjac...”

            Kao i uvek do sada, kada je trebalo nešto dodati, pa i protestovati, oponirati, tresnuti šakom o sto, pozvati se na dosadašnje zasluge, pozvati se na nepisani zakon, na veru i nadu u budućnost, on bi ćutao kao zaliven. Ćuti i glođi se u sebi, eto. Skuvao je dve kafe i sedeli su još neko vreme. Ćutao je, posmatrajući njen četvrtasti izliven nokat, sa cirkonima i tirkiznim listićima, koji je nervozno kuckao po tacni. A kada je otvorio usta, rekao je samo: dobro, to je to. Pa, videćemo se onda, valjda. Javi se ponekad.

            A ona je nestala iza novih vrata boje trešnjevog drveta, kao strela hitnuta iz luka. Prozor u hodniku je malo zvecnuo, a Milan je legao u krevet koji su prethodne noći podelili, zadnji put, pustio seriju na televiziji i iskreno se isplakao sa progonjenom malom nevestom.

            Vredno bruje mašine za tranžiranje peska na Savi. Veče je odavno palo i u malom, zaraslom vrtu žabe se nadskakuju i natpevavaju sa cvrčcima. Stopala, podignuta na baštensku stolicu, ka zapadu, već počinju da zebu. Vreme je da skloni bicikl sa terase i uđe u kuću. Brijanje, tuširanje, lagana pidžama. Čaj i noblice, posle trećine leka. Neka serija o forenzičarima ili odocnelo skupštinsko zasedanje idealni su za lagano uspavljivanje. Ne zaboravi da zaliješ cveće. Jer sve što živi htelo bi da živi. Neka živi, i treba da živi. Telefon je, doduše, možda već umro, ali nije to ni tako loše, jer čovek ponekad poželi da bude sasvim sam i da ne čuje nijedan ljudski glas. Podesi sat da zvoni u sedam. Otiđi u poštu i pošalji već jednom te glupe pesme na konkrus. Ako te mrzi, barem plati račune.

            Mašine još uvek bruje i ljudi nikada ne miruju.

            Sutra je novi dan.  

 

//U postu su korišćene slike Kaspara Dejvida Fridriha.//