"'Knjige Jakovljeve' Olge Tokarčuk ili svi čekamo njega" - esej, autor Jadranka Milenković

                         „Knjige Jakovljeve“ Olge Tokarčuk, ili – svi čekamo njega

            Jedno od pitanja kojim možemo pokušati da otvorimo razgovor o bilo kojoj knjizi koju danas želimo da preporučimo široj publici i pažnji kritičara, može biti i ono – šta to važno određena knjiga danas može da nam saopšti. Šta je to što nećemo odbaciti kao već viđeno, neaktuelno, donekle novo ali nepotrebno, suviše faktografsko i beživotno, mračno, tanatološko, nasuprot oživljavajućim silama Erosa?

            U pokušaju da najkraće odgovorim na to pitanje, gotovo bespomoćno bacam pogled po stolu pretrpanom knjigama, očekujući da mi naslovi koje ovih dana čitam (neke po drugi ili treći put) pomognu da formulišem tematski okvir u kojem se kreću „Knjige Jakovljeve“ Olge Tokarčuk, ali i moja dugogodišnja interesovanja, koja ovu knjigu izdvajaju kao najintenzivniji i najbogatiji čitalački doživljaj 2018. godine. Pogled mi prelazi preko naslova koji zaokupljaju moju pažnju skoro čitavu godinu nakon prvog čitanja Olginog velikog romana; tu su „Seobe“ Roberta Simonišeka, „Pouke iz šume“ Aleksandra Šurbatovića, „Razgovor u pismima“ Tomasa Mana i Karla Kerenjija, „Pitanje demitologizacije“ Karla Jaspersa, „Razgovor sa Spinozom“ Goceta Smilevskog. 

            Knjiga poezije „Seobe“ Roberta Simonišeka predočava nam ne samo lične doživljaje lirskog subjekta usled napuštanja jednog mesta i pokušaja prilagođavanja novom prostoru, već i kolektivne seobe, a važnije od svega toga – migracije unutar duha, premeštanja koja su od fundamentalnog značaja za pojedinca. „Pouke iz šume“ Aleksandra Šurbatovića, ta „sekira za zamrznuto more u nama“, poema je kojom se na nov, zastrašujući način opevava iskustvo streljanih u Šumaricama. Posvećena je patnicima koji bez svoje krivice stradavaju u stravičnim igrama moćnika. Stavljajući nas pred zid, postavlja i dalje aktuelna pitanja o moći, pravdi i smislu. Isto to radi i dirljiva, iako u intelektualnom smislu zahtevna prepiska Tomasa Mana i Karla Kerenjija, pisana u deceniji pred početak Drugog svetskog rata, ali i za vreme rata, koliko je bilo moguće, a zatim i posle njega. Umesto da čitamo samo o nastanku velikog romana „Josif i njegova braća“, i povratku savremenog romana mitološkim temama, mi dobijamo informacije o postepenom narastanju zastrašujućeg fašizma, o progonima, logorima, nestancima, osujećivanju rada ljudi posvećenih duhovnim istraživanjima. „Pitanje demitologiziranja“ dodatno podvlači važnost mitskog načina razmišljanja za život današnjeg čoveka, koji u sebi nosi potrebe jednake onima koje je oduvek imalo ljudsko biće, koje su integralni deo ljudskosti. Na kraju, u „Razgovoru sa Spinozom“ pratimo sudar tradicionalnog jevrejskog učenja i narastajućih dostignuća nauke.

            „Knjige Jakovljeve“ na gotovo osamsto strana progovaraju o svim tim temama,  i još nekima, jednako važnim. I u ovoj knjizi svedočimo seobama, koje jevrejska zajednica sprovodi proganjana od strane drugih, u Poljskoj 18. veka. Dobijamo uvid, nakon što je autorka pomno proučila istorijsku građu, ne samo u zapise koje su pravili poštovaoci Jakova Franka, nego u širi kulturno-istorijski kontekst koji obeležava ovo plodno istorijsko razdoblje. Nažalost, svedoci smo kako čitave zajednice stradavaju bez stvarne krivice, i kako stradanja opisana u delima koja govore o Drugom svetskom ratu imaju predistoriju koja se meri vekovima. No, ovo nije samo istorijski roman, iako se bazira na istorijskim podacima. U velikoj meri, to jeste knjiga o ljudskosti, o važnosti verovanja, važnosti iluzije, obmane, upornih nadanja – odnosno, o pronalaženju novih puteva da se ove ljudske potrebe zadovolje, onda kad stari, okoštali načini pokažu nedelotvornost, i postanu oruđa kojima se sprovodi moć.

            Sa Olginim delom upoznala sam se početkom 2017. godine, čitanjem romana „Beguni“. Knjiga je već tad zauzela poziciju najznačajnijeg čitalačkog doživljaja za tu godinu, i nijedno od važnih dela pročitanih iste godine nije je moglo skinuti sa pijedastala. Olga Tokarčuk u njoj daje nagoveštaje o postojanju sekte koja u svoja verovanja ugrađuje nadu da kretanjem može da se izbegne đavolova vlast nad njihovim životima. Pokret  (stvarni, u prostoru, i onaj duhovni) obezbeđuje jedino utočište, u vremenima kada biti popisan, usmeren, okružen brojkama i učvršćen u uverenjima koja osmišljaju drugi, znači biti predan na milost i nemilost sili koja svet čini takvim kakav jeste. Ne kretati se znači predati se. A predati se, to znači učestvovati u zlu. Olga Tokarčuk je ovom knjigom najavila svoja potonja istraživanja koja će rezultirati opsežnom sagom, o malobrojnima koji su svoje poverenje dali jednom od samoprozvanim mesija.

            Važna odrednica jevrejske, a potom i hrišćanske i muslimanske vere jeste iščekivanje mesije (znamo da je razlika u veroispovestima između ostalog i u tome kako su odgovorili na ovo važno pitanje). „Svi čekamo njega“ – kaže Orhan Pamuk u „Crnoj knjizi“. Nikos Kazancakis se u delu „Poslednje Hristovo iskušenje“ osvrće na taj motiv na sebi svojstven način. Jedna od scena u ovom romanu prikazuje rimske vojnike koji se čude odakle stalno iskrsavaju neki novi proroci, nove mesije, spremni na to da budu razapeti na krstu. Jevrejska zajednica ne prihvata da je mesija već stigao; u 18. veku oni ga i dalje čekaju sa jednakim poverenjem i nadom da će on konačno doneti odgovor i razrešenje svih njihovih nedaća. Karakteristično za njih je specifično duhovno učenje, sprovođeno od malih nogu, koje dolazak mesije uzdiže iznad svih ostalih vrednosti koje se u životu mogu tražiti – tako kontemplativna dimenzija njihovog života ide ukorak sa njihovim uspešnim trgovačkim poduhvatima, njihovom borbom za opstanak, tradicionalnim ritualima i praznovericama, stalnim selidbama, rađanjima, umiranjima, svadbama i svim ostalim segmentima života. Jedna od najvažnijih tematskih linija dela je provučena kroz ličnost Jakova Franka.

            Život Jakova Franka iznesen je pred čitaoca samo kroz perspektivu onih koji ga prate, vole, veruju mu i zapisuju njegove reči. On je u nekom smislu nastavljač struje koju je pre njega sprovodio Šabataj Cvi, no sam je otišao mnogo dalje u radikalnom izokretanju jevrejskog učenja. Njegovo naukovanje ne samo da zahteva da sve što je bilo zabranjeno sada mora biti sprovođeno, nego čak negira potrebu za pripadnošću jednoj crkvi – ubeđen da se do boga može stići kroz bezbroj različitih vrata. Sam Jakov u jednom trenutku prihvata muslimansku veroispovest, no to traje kratko i ubrzo se približava drugoj, hrišćanskoj ideji, a potom svoje sledbenike približava hrišćanstvu i pojmu krsta, sve do masovnog pokrštavanja, ali na jedan posve specifičan način koji podrazumeva da zadrže izvesne oblike svoje negdašnje veroispovesti. Prikazan nam je kao čovek koji donosi smele odluke, koji je samouveren u traženju poverenja i poslušnosti, kao i u iznošenju najneverovatnijih priča pred svoje pristalice. Uz to, on naglašava svoju božansku prirodu i traži za sebe određene privilegije. Ni na koji način ne nalikuje na mesije kakve zamišljamo; ni po čemu on nije idealna figura, idealno dobar ili moralan na način na koji kultura koju baštinimo definiše dobrotu ili moralnost. Za razliku od Franje Asiškog ili nekog od sličnih nastavljača Isusovog učenja o skromnosti i dobroti, ova jevrejska varijanta mesije ruši sve ustaljene koncepte; gotovo je neverovatno da je takvo učenje u jednoj veoma strogoj, tradicionalnoj jevrejskoj sredini imala toliko bespogovornih pristalica.

            Sve to može nas navesti na pitanje – je li Jakov Frank bio samo uspešna varalica? Da li je sam verovao u sopstvenu božansku prirodu i izabranost? Na kraju krajeva, nismo li mi ono što živimo, nije li život svakog od nas svojevrsni performans, s tim što je razlika u tome je li ta performativna uloga režirana od strane drugih, ili je neko hrabriji osmislio svoju igru, kojom može u velikoj meri uticati i na živote drugih iz svog okruženja? Jakov Frank možda (inteligencijom ili intuicijom) procenjuje da su svi odnosi lažni, pa osmišljava novu performativnu igru sa sobom i drugima: novu iluziju koja će održavati u životu njegove poklonike, i ta iluzija možda nije ni lažnija ni nepoštenija od bilo koje druge. On daje veću važnost telesnim zadovoljstvima, ili nečemu što bi se moglo nazvati – istina tela (što je dvadeseti vek naknadno otkrio, ali je bilo svojevrsna sablazan u 18. veku). Takođe, on uvodi ženski princip u božanstvo, uvodi Šehinu koja vremenom ima sve veći značaj u njegovim propovedima, preteći da postane dominantan princip (vraćajući na taj način u religiju davno poznati princip Velike Majke). U tom smislu, Jakov Frank, ne kao poznavalac religijske misli, već kao intuitivni genij smelih shvatanja, gradi svoju novu religiju obuhvatajući sve prethodne vekove i najavljujući nešto sasvim novo.

            Jakov shvata važnost rituala, pa njegova sekta ima čitav novoosmišljeni program kojim upražnjava svoja obraćanja božanskoj stvarnosti. Možemo da verujemo da Jakov zna psihološku važnost rituala za zajednicu koju vodi, ali nije isključeno ni to da i sam veruje  da putem određenih oblika (a to su i reč i pesma i molitva i orgijastička igra) može da se zagospodari tajanstvenim silama, ili bar sa njima sklopi savez. Njegovi poštovaoci ga u tome bespogovorno prate.

            Sve se to dešava paralelno sa snažnim političkim prevratima i velikim probojem nauke. Nauka pokušava da odgovori na ista pitanja na koja je prethodno odgovarao mit. Entuzijasti nastoje da zabeleže i učine dostupnim dostignuća nauke, tako da stoje na raspolaganju svakom i učine svet boljim. Za razliku od Jakova Franka, koji u izvesnom smislu vodi raspojasan život, kome ništa ne može stati na put jer sam kroji pravila, klanja se raznim bogovima a da ne trepne, sebe proglašava mesijom, a pritom mu niko ne može odoleti (povremeno se pitamo nema li u njegovom liku jasnih crta psihopatskog ponašanja), autorka nas upoznaje i sa nekim sasvim drugačijim ličnostima, "raspojasanim iznutra", naizgled mirnim građanima koji bespogovorno obavljaju svoj posao osećajući dužnost prema bogu i ljudima, smatrajući da uvek dobijaju više nego što daju i plaćajući celog veka neki svoj, samo njima znani dug. Takav je sveštenik Hmjelovski. Sveštenik je miran, veri i ljudima posvećen čovek, skromnih potreba, posvećen parohiji, bašti koju sam gaji, životinjama koje čuva, ljudima koji su samo naizgled u njegovoj službi, a zapravo su odavno prijatelji ili gotovo rodbina. Šta čini sveštenikovu "raspojasanost iznutra"? Njegova potreba da napiše knjigu u kojoj će biti sadržano sve dotad stečeno i zapisano znanje. Sveštenik u dugim popodnevima i samotnim noćima, cvokoćući, hladnih nogu, zaboravljajući na vreme – piše prvu poljsku enciklopediju, pod nazivom "Nova Atina". Piše je iz ljubavi prema znanju, iz vere (koja nam danas izgleda pomalo naivna) da veće znanje može uticati na podizanje moralnih osobina i standarda kod čoveka, učiniti život plemenitijim, njegove dane ispunjenijim, da može zadovoljiti čovekovu radoznalost, i stvoriti nove, naravno pozitivne potrebe. Dakle, piše je iz ljubavi prema ljudima, svetu, prema nesagledivoj budućnosti koja mora biti sjajna, mora biti bolja, iako on neće biti deo nje. Da bi uspeo u svom naumu, sveštenik mora doći do knjiga, u 18. veku, u zaostaloj sredini gde knjige imaju samo bogati, često nezainteresovani za širenje znanja i popravku sveta. (Jevreji koji mu postaju poznanici, pa i prijatelji, upravo zbog njegove potrage za knjigama, imaju reči za tu popravku sveta, to je tikkun olam.) Sveštenik Hmjelovski zato putuje po snegu u klimavim kočijama, daje zadnju paru, a ponekad i krijući se prepisuje podatke iz knjiga u tuđim privatnim bibliotekama – boreći se posle sa bogatima i moćnima da dokaže kako je imao pravo da krade ta znanja iz njihovih knjiga, jer znanje mora pripasti svima. Trošeći svoj novac, svoje vreme i svoje telo na tu opsesiju, boreći se i doživljavajući neprijatnosti sa svih strana (umesto počasti i novčane nadoknade, mira potrebnog za rad i boljih uslova) sveštenik istrajava u svojoj nameri, sve dok ne okonča svoj život možda upravo zahvaljujući tom iscrpljujućem radu, neprekidnom smrzavanju i neobraćanju pažnje na svoje telo. I samo on zna da je njegova "Nova Atina" (pored toga što je posvećena širenju znanja, svim ljudima i popravci sveta), posvećena i jedinoj ženi koju je voleo i koja je odavno mrtva. To, naravno, ne znači da joj se ne može posvetiti životno delo u koje su utkane sve snage jednog bića. Sveštenik Hmjelovski je ličnost koja je stvarno postojala, kao i Jakov Frank. I jedan i drugi ostavili su trag, verujući da su promene neophodne i da su okoštala misao i nekretanje duha nešto najopasnije za čovečanstvo. I u jednom i u drugom činu ima velike ljubavi za čoveka – i u „proizvođenju iluzije“ koja je zapravo osluškivanje bila univerzuma, i u „razotkrivanju istine“, koje je isto to, samo drugim sredstvima.

            Najumniji ljudi toga vremena pitaju se i dokle seže moć čovekovog razuma, je li stvarnost ista za sve i je li istina samo ono što sami možemo videti i iskusiti. Određene barklijevske dileme autorka iznosi putem još jednog od likova, još jednog humaniste – doktora Ašera Rubina. Za Olgu Tokarčuk je karakteristično propitivanje kosmološko-ontoloških teorija, uz evidentan napor da se prodre u najrazličitije pristupe, naročito one koji su deo drugih kultura (u tome je njena sličnost sa sveštenikom Hmjelovskim). Hmjelovski se pita da li bi čitanje istih knjiga učinilo svet boljim i približilo ljude. Mogu li se ljudi razumeti putem knjiga? Opasnost predstavlja, to danas sa sigurnošću znamo, proglašenje jednog učenja jedinom istinom. Autorka proučava i reinterpretira određene filozofske postavke jevrejskih svetih knjiga. Njen roman u tom smislu približava se maestralnim romanima Umberta Eka, pre svega „Fukoovom klatnu“. I u jednom i u drugom romanu možemo pratiti kako na živote ljudi i na sveopštu stvarnost utiču ideje, verovanja, i pokušaji da se neke ideje prenesu kao tajna znanja ili sprovedu kao jedina istina. No to nije jedina dimenzija koja me vraća romanima Umberta Eka. 

            U "Praškom groblju" Umberto Eko maestralno pokazuje kako se mržnja prema određenom narodu može razvijati putem glasina, falsifikata, senzacionalističkih knjiga poturenih kao istinitih, dok su zapravo rečiti proizvodi fanatika zaraženih teorijama zavere, zatim špijunažom, veštom "proizvodnjom" neprijatelja da bi narod imao čime da se zanima i ne bi oštricu svog besa usmeravao tamo gde je logično – prema kralju i vladajućim strukturama, crkvi, skupštini ili sličnim ubiračima masla. Sve to vidimo iz ugla jedne šizofrenične persone koja piše dnevnik, ne bi li otkrila ko je zapravo: kapetan Simonini ili opat Dala Pikola. U pitanju je jedna uskogruda ličnost, od malena zadojena antisemitizmom, lišena ljubavi i nesposobna da je pruža, spremna da za novac svako malo okreće kormilo i plovi u raznim pravcima prodajući jednu istu priču, prepunu mržnje prema zamišljenom neprijatelju, verovatno nesvesna zla koje na taj način seje, i štete koja će potom nastupiti. Istu tu priču, ali na jedan mnogo topliji način, pričaju nam i "Knjige Jakovljeve" Olge Tokarčuk. (Predlažem da se čitaju istovremeno.) U "Knjigama Jakovljevim" imamo priliku da čujemo mnogo više glasova: same Jevreje večito ganjane sa mesta gde se ulogore i snađu, one njihove predstavnike koji više ne pronalaze nadu u vekovnom učenju već su spremni da prihvate nešto novo, pa kao mesiju prigrle nekog dovoljno harizmatičnog i ubedljivog, Poljake koji su zadojeni mržnjom i one druge koji su spremni da im pomognu, sveštenike i plemstvo s obe strane te crte, bogumile u komunama (daleko pre komunizma), Turke, pripadnike raznih drugih naroda i vera u svojoj večitoj borbi da nađu odgovore o smislu i svom mestu. Pratimo ih kroz njihove najobičnije dnevne bitke i dileme, kroz godine kuge i siromaštva, kroz strašne, surove zime. Sagledavamo njihovu potrebu da u religiji pronađu spas, kroz rituale i orgije, ili pak da kroz kruto isposništvo zarade neku vrstu pročišćenja. A knjiga je pored toga topla i ljudska, i uliva nadu, potrebu da nekog razumemo, zagrlimo i možda se, na neki način, i preobratimo.

            Jedan od likova koji se mora pomenuti je i Molivda, zapravo – pravim imenom Antonije Kosakovski, Poljak plemenitog porekla koji zahvaljujući svojoj odisejskoj prirodi veliki deo života provodi povezan sa grupom jevrejskih jeretika. Kroz njegov lik autorka nam u priču, pored svih navednih elemenata, unosi još jedan, antički. Molivdu upoznajemo po prvi put kao hodočasnika koji pokušava da se veže za hrišćanski element, ali ga nešto nepovratno vuče nekoj drugoj struji, bližoj antičkim predstavama. On je večiti lutalac, pa iako to u knjizi nigde nije eksplicitno podvučeno, smatram da ga autorka namerno gradi na Odisejevoj slici. U svojim bezbrojnim pričama on pominje ostrvo na kome je oženio princezu, i sa odisejevskom lakoćom preuzima identitete, jezike i običaje. U jednom poglavlju prikazano je kako Molivda organizuje život u komuni – a na slične motive smo već nailazili i u drugim knjigama ove autorke, koja stalno promišlja između ostalog i kako je moguće uspostaviti jedan humaniji oblik življenja za sve pripadnike jedne zajednice. 

            Ništa manje od svih navednih, za autorku je jedno od najvažnijih pitanja i ono o važnosti umetnosti i mestu umetnika u svetu, u bilo kojoj zajednici, u bilo koje vreme. Svoja najintimnija razmišljanja o toj temi provlači kroz likove Nahmana i pesnikinje Družbacke. To su neka od najlepših mesta ove knjige, koja nam svedoče o nesmanjenom naporu da se i umetnošću, kao i religijom, naukom i ostalim ljudskim naporima odgovori na najvažnija pitanja ljudskog postojanja i  smislenijeg života. 

            Čitamo ovu knjigu zahvaljujući prevodu koji je maestralno delo Milice Markić, kao vrsnog poznavaoca Olginog dela, poljske literature i srpskog jezika u koji se sve to mora lepo prevesti, kao da je u tom jeziku i nastalo. Velika preporuka za čitanje, ne samo ove već i ostalih knjiga Olge Tokarčuk (tekstove o knjigama „Beguni“ i „Dnevna kuća, noćna kuća“ pisala sam tokom 2017. i 2018. godine, i moguće ih je pronaći na internetu). Otkrijte zašto je ova velika književnica dobitnica značajnih nagrada, od kojih je poslednja i Nobelova nagrada za književnost za 2018. godinu.