MARIJANA ČANAK, priča "DVAPUT ROĐENI", zbirka "PRAMATERE"
DVAPUT ROĐENI
Treći mesec. Sad sam bezbedna, jer
prekasno je za abortus. O(p)staću. Mama i dalje nije oduševljena, ali nema više
povratka.
Četvrti mesec. Kakvo je ovo samačko
mesto! Dosadno mi je. A mami? Samo se vrzma po kući... Mama, 'ajmo u šetnju! Izgleda
da neće. Dobro, izdržaću.
Peti mesec. Znam da će moj brat doći
odmah posle mene. Izdržaću ovaj mrak i samoću, a posle ćemo nas dvoje biti
zajedno. Kao nekad. Obećao mi je, još pre nego što sam krenula u ovaj život. - Sećam te se!
Šesti mesec. Kad bih mogla iz maminog
da se uvučem u svoj stomak! Bole me svi ti zvukovi, preeestaniiite! Posvađaju
se, čim su zajedno duže od jednog sata. Ovo će biti teško...
Sedmi mesec. Smeh. Mnogo ih je i
igraju neku igru za odrasle... Pomalo je jezivo, ali oni su taaako lakomisleni
i zabavljaju se. Mama, ne treba da budeš
tu! Mogla si mene da pitaš... Ne, ne, ne – nisam dečak! Dečak dolazi posle.
Mama, obmanjuju te!
Osmi mesec. Kako sam ogromna! Mami
sve teže pada što sam tu. Što više rastem, sve je više trošim. Izvini, mama, nije bilo drugog načina da
dođem... nego kroz tebe. Znam,
dosadno je i meni što sam tu. Pri kraju smo.
Deveti mesec. Jedva čekam da izađem
odavde! Da oslobodim prostor za svog brata. - Molim te, požuri! Nema veze ako nas mama ne bude volela, imaćemo jedno
drugo.
Krenula sam. Za sad je dobro. Steže
sa svih strana, da nisam toliko porasla, bilo bi lakše. Zaglaviću se ovde... - Mama, treba mi tvoja pomoć! Ne slušaj tog
čoveka u belom, nas dve znamo bolje! On samo pravi zastoj. Moram da izađem
odavde! Još malo, maaaama!
Napolju sam. Očekivali ste nekog
drugog!? Zašto me ovaj stranac drži tako bezdušno i dugo? Bole me svi njegovi
prsti, na deset mesta. Plačem, nemoćno. Zadovoljni su jer sam zdrava.
*
* *
Tata se obradovao što sam tu. Već je
imao plan: - Ako hoćeš samo jedno, bolje
da nemamo nijedno! – izjavio je u razgovoru koji se udžbenički zove planiranje porodice. Mama nije znala šta
je snašlo. Nije bila sigurna ni za ovo jedno koje se neočekivano brzo uselilo,
dok je nerešeno stambeno pitanje visilo u vazduhu. Dok su mislili kako će
praviti kuću, napravili su dete.
-
Pa dobro, kad je već tako ispalo... Redosled nije bitan!
Planirali su ogromnu kuću na sprat,
sa dve kuhinje i četiri sobe od kojih je samo jedna dečja. Temelj je
postavljen, kokoška zaklana i žrtvovana za napredak gradnje, potkovica bačena
na mesto gde je proračunato da će pasti prag u velikom i neuglednom seoskom
dvorištu. Dečja soba trebalo je da gleda na nakrivo nasađeni kokošarnik i
raspetu žicu za širenje veša. Ta žica je stub naše porodice.
- Kako si znala da je to čovek za
kojeg ćeš se udati?
- Kad sam mogla da zamislim kako
širim veš u njegovom dvorištu, znala sam da je to – to!
- Voliš ga?
- Dobar je.
- Znam to, ali...
- Kad sam se porađala, u momentu je
nešto zapelo, mislila sam da ne mogu više – da neću izdržati. A onda sam
pomislila na tvog tatu – tačno sam dozvala njegov lik i – izašla si istog sekunda!
Ako to nije dokaz da ga volim, onda ne znam šta jeste!
*
* *
Kad sam se rodila, lekar je srdačno
čestitao mom ocu dodavši: - Sledeće
godine na popravni! Zajedno sa mnom. Kada su me doveli kući iz porodilišta,
dospela sam u babino naručje. Tu je bilo prijatno – mogla sam da se proteglim
koliko sam duga i da odahnem, jer ima mesta za mene. – Pišulja! – rekla je baba umesto pozdrava. Nije to zvučalo kao
razočaranje, bilo je saosećajno: - Lakše
bi ti bilo da znaš piškiti na drugi način, al' šta je – tu je. Nek' si ti nama
došla! Babu sam momentalno zavolela i to onom ljubavlju koju ni smrt, ni
gubitak razuma, ne mogu da prekinu.
Kad sam imala godinu dana, mama je
pobacila mog brata, pa otac nikada nije stigao na popravni. - Ma, devet sinova ti nije ravno! – lagao
je uverljivo. Kakvih sad devet, kad je bilo jedno
kao nijedno. – Najbolje što smo
imali, uložili smo u nju – tešili su se uzajamno – sad nemamo više materijala za drugu decu. Potrošila sam ih oboje i
za brata nije ostalo – ništa! Ne govori se zaludno da su jedina deca sebična.
Ne umemo da delimo, čak ni roditelje!
Kada sam krenula u školu, bila sam
besna i tužna. – Šta si ti – dečak ili
devojčica? – nije bilo dana da me neko ne upita tamo. – A, ipak si devojčica! Ima mašnice na
cipelama! To je za devojčice, je l' tako? Kratko ošišana, sa izbušenim
ušima i nevidljivim minđušama, obučena u plavo, sa najružnijim sivim rancem na
leđima – ništa na meni nije podsećalo na devojčicu osim belih lakovanih
cipelica sa mašnicama koje sam plakanjem iznudila.
– Lepe
su, ali nije to za tebe. Šta će ti
lakovane cipele? Pa još bele, odmah ćeš ih uprljati! Daj da ti mama kupi neke
druge, za svaki dan.
–
Neeeću!
–
Dobro, uzmi te glupe cipele, samo ne znam uz šta ćeš ih nositi?
–
Belo ide uz sve! – izvalila sam.
Te cipele bile su jedina oznaka da ja
nisam moj brat.
Kad sam dobila prvu menstruaciju,
majka me je sažaljivo pogledala: - Dođe i
ta muka, baš mi te žao! Al' to nam je suđeno, šta ćeš – kad si ispala žensko.
Ako je do mene, izvini, bolje nisam umela! Muškarcima je lakše, nit' krvare,
nit' šta osećaju.
-
Ne bih se menjala.
-
Stvarno!? Videćeš kasnije...
-
Ni sada, ni kasnije!
Važila sam za svojeglavo dete, što je
neprilično ženskom rodu. Kasnije sam bila besna i osvetnički sam želela da se
svima rađaju samo muška deca.
Kada me je u osamnaestoj tata učio da
vozim, prvo pravilo je glasilo: - Nemoj
da voziš k'o žena! Nikada nisam naučila da vozim. Bezbednije je tako, jer
sam ujedno mogla da ostanem žena i da ne izneverim oca.
*
* *
- Zašto nisi rodila mog brata?
- Znaš da mi je otišla jedna beba...
Posle više nisam smela.
- Kako to misliš, otišla beba? Kuda je otišla?
- Bila sam u kancelariji i odjednom
mi se slošilo. Počela sam da krvarim...i krvarim, a nije menstruacija. Šeficin
muž odvezao me u bolnicu. Život mi je spasio! Tako me bilo sramota što sam mu
iskrvarila svuda po autu...
- Zašto se to desilo?
- Lekar mi je dao neke pilule. Mislio
je da imam hormonski poremećaj, a u stvari sam bila trudna.
- Kako je moguće od trudnoće videti
poremećaj?
- Pred rat je sve moguće! Taj lekar
bio je druge vere i... Ko zna koliko ih je tako potamanio!
- Ma daaaj!
- Šta da ti dam? Zdravog razuma
umesto te tvoje naivnosti? Takve stvari se dešavaju. Neprijatelj nikad ne
spava!
- Moj brat nije ničiji neprijatelj!
Imali smo dogovor!
*
* *
Začeta sam u vremenu kada je bilo
popularno dozivati duhove da bi se od njih dobili odgovori... o bilo čemu, više
iz zabave nego iz stvarne nužde. Pre nego što ću izaći na svet, moji su se
raspitivali kod duhova za mene. Smešno, jer mogli su lično da me pitaju – kao
da bih imala šta da krijem! I svakako sam im bila bliža od te avetinje, ali oni
kao da to nisu znali.
- Stvarno ti kažem, duh se javio!
Predstavio se kao Marko Polo.
- Na čistom srpskom jeziku,
štokavskim narečjem, je li?
- Ne rugaj se!
- Pitam samo.
- Pa da, razumeo je srpski! Ali ne
priča se s duhovima ovako kao nas dve sad što razgovaramo.
- Nego? Može i bez kafe i ratluka?
- To ću ti reći samo ako mi obećaš da
nećeš probati!
- Neću.
- Šta nećeš? Da obećaš ili da probaš?
- Ni jedno, ni drugo!
- Svojeglava si!
- Ako je i duh potvrdio, mora da je
tako!
- Pitali smo ga za tebe, ali nije baš
bio u pravu.
- Baš je o mene našao da se ogreši!
Šta ste pitali?
- Da li ću roditi muško. Rekao je da.
- Trebalo je da rodiš i muško, da...
Šta je još rekao Marko?
- Da ćeš se zvati Aleksandar.
- To nisam ja, to je moj brat! Sve
ste pobrkali!
Čekala sam ga beznadežno dugo. Ako
već mama nije mogla, ponadala sam se da će ga roditi moja tetka, ali i ona je
rodila devojčicu. Nešto nije bilo u redu, Aleksandar je debelo kasnio, a meni
su bili potrebni odgovori. Duhovi su izašli iz mode, Marko je pijančio negde u
Kini, mama ne veruje da je ono što je
pobacila uopšte i bilo živo, a kamoli da je bilo muško. Koga da pitam? Tih
godina sve više ljudi počelo je da razgovara s viskom i svaka iole luda kuća
imala je po jednu takvu spravicu. Vredelo je pokušati.
Stavila sam kalendar ispred sebe i
sela da ispitam datume.
- Kada dolazi moj brat?
Ništa. Nema pomeranja. Ne ove godine?
Ne. Sledeće, onda? Ne. One koja dolazi posle? Ni tada.
Teška srca, promenila sam pitanje.
- Da li ću imati brata?
- Ne.
Visak je odgovorio neumoljivo i
nepogrešivo. Kao čelična glava koja se vrti u odričnom smeru. Nepokolebljivo ne.
- Nikada?
- Ne.
Preplakala sam ostatak dana. Sutradan
sam prestala da čekam i da se nadam bratu. - Znaš šta – rekoh mu besno i iznevereno – ne moraš ni da dolaziš! Ne treba
meni niko! Niko, pa ni ti!
U najgorim danima govorila sam kroz
gorak smeh: - Kreten je bio pametniji od
mene – pobacio se! A ja sam nasela i pristala da se rodim.
Da li nam je isti doktor održavao mamu u trudnoći?
*
* *
- Ne sećam se ko je bio doktor, nije
ni važno.
- Mogao je i mene da pobaci, pa da ti
se ostvari onaj plan: bolje nijedno nego
jedno!
- Dovoljna si nam ti.
- Sebi nisam!
Iz odanosti prema bratu, bilo mi je
žao što u prenatalnom periodu ta dijagnoza hormonskog
poremećaja nije i meni data, pa da i sama budem uklonjena u najboljoj
nameri da se mojoj mami vrati izgubljeni balans. Možda bismo tako bili zajedno,
Aleksandar i ja? Pitala sam se čime su ga otrovali. - Taj lekar mora da je bio strašno vešt, kad je mogao da smisli takvu
pilulu koja majci ne škodi naročito, a ubije dete u njoj? – mislila sam,
sve dok mi otac nije rasvetlio tu mračnu alhemiju:
- Nije ona uzela neke pilule, nego antibebi pilule. A znaš li zašto?
- Zašto?
- Ja sam je nagovorio.
- A znali ste da je trudna!?
- Otkud smo znali...
*
* *
Ne
možeš uvek i na svakom mestu znati sve što ti je potrebno. Možeš li?
Moj brat Aleksandar ponekad me nagoni
da proživim nešto umesto njega. Otkako je prognan iz naše majke, kao da
delimično živi kroz mene, jer to je jedini način da iskusi život u koji nikako
da stigne. - Kad si bila mala, jela si za
dvoje! Bila si ogromna beba: o-grom-na! Kad smo te odveli na prvu kontrolu,
pedijatar mi je rekao da ti smanjim porcije na pola. Nemaš pojma kako je to za
majku teško: dete traži da jede, a ona mu brani! Ti si stalno tražila...
Ali, doktor je znao bolje – prvo je mom bratu uskratio majku, a onda je počeo
da uskraćuje i mene. Srećom, veza među nama bila je jača od svih tih hirurških rezova. Aleksandar je nastavio
da traži, a ja sam mu udovoljavala koliko sam mogla. Mogla sam da
prokrijumčarim jedan automobil između osam glupih barbika. Mogla sam do kasno u
noć da gledam vestern filmove, a onda, kad Aleksandar konačno zaspi, da u miru
oplakujem sve indijanske ratnike i njihove porodice. Mogla sam da budem uzorno
dete koje se ponekad pošteno pobije sa dečacima na velikom odmoru (ti
Aleksandrovi ispadi prolazili su bez kazne, jer sam bila nenadmašna u
matematici). Mogla sam da se priključim izviđačima, jer tamo su i devojke nosile
vojne košulje. Kada sam birala školu, mogla sam da završim u mašinskoj, jer se
Aleksandru žurilo da postanemo svoji: - Kakva
gimnazija, zanat je zlatan! Mogla sam da nadrljam, jer sam u torbi godinama
nosila nož, ne znajući zašto. Mars u Aleksandru je tražio gvožđe, a ja sam bila
anemična. U tom bratstvu i dvojstvu, najluđe je kad Aleksandar traži devojku.
Moji momci naizmenično su srećni i sumnjičavi: - Trojka? Ozbiljna si? Čekaj... privlače te druge žene? Kako to misliš, ponekad? Ili te privlače,
ili ne? Aleksandar je prilično probirljiv, neke ga privlače, neke ne. Kako
da objasnim: Nema u tome nikakve perverzije, samo sam odana koliko sestra može
biti. Duplo, ili ništa.
Marijana Čanak, Pramatere, Zenit Books, Novi Sad, 2019.
